Za to mu je trebalo 30 godina, osam imena, četiri žene i usamljena zvezda koja mu nije dala mira da se skrasi.Njegovi potomci pod prezimenima Malete, Palmater i Fišer danas žive u državama Teksas, Tenesi i Misisipi
Nazivaće ga kasnije avanturistom, svetskim čovekom, osvajačem slobode... Ne samo što je bio prvi Srbin koji je kročio na tlo Amerike, Ðorđe Šagić uspeo je i da stvori dve njene države: Teksas i Kaliforniju. Za to mu je trebalo 30 godina, osam imena, četiri žene i usamljena zvezda koja mu nije dala mira da se skrasi.Njegovi potomci pod prezimenima Malete, Palmater i Fišer danas žive u državama Teksas, Tenesi i Misisipi. Dr Lari Malete, profesor na medicinskom koledžu Bejlor u Hjustonu, u razgovoru za Njuzvik ističe da je ponosan na svog pretka. „Kad sumiram svoj život, mislim da smo obojica nesebično služili čovečanstvu. Ubrzo po dolasku u Ameriku, Ðorđe je počeo da piše članke zahtevajući da se Grčka oslobodi od dominacije Osmanskog carstva. Ðorđev prijatelj je njegove članke distribuirao po najvećim evropskim prestonicama“, istražuje srpski Newsweek.
POZAJMLJENO PREZIME
Borba protiv Turaka bila je lajtmotiv rane mladosti Larijevog pretka, koji je 1813. krenuo ka Beogradu, preko Dunava, da se pridruži Karađorđu u odbrani Beograda. Učenik tadašnje Karlovačke bogoslovije u 18. godini odrekao se mantije radi ratovanja, ali - ume Dunav da prevari čoveka. U Beograd je stigao kada se Crni Ðorđe povukao pred Osmanskom imperijom, a na mestu sadašnje Kalemegdanske terase bila je samo pijaca roblja. Zakasnio je. Ova slika pratiće ga zauvek. Od tada, Ðorđe Šagić je svuda stizao pre nego što se nešto dogodi.
Ne samo što se nije vratio u Karlovce, nije otišao ni u Stoni Beograd, gde je rođen, već je krenuo ka Pešti i peštanskim Srbima, koji su se u okviru Ugarske monarhije borili za svoja prava. Da bi se lakše kretao, prvi put je promenio ime: Georgius Schagics. Upoznao je Joakima Vujića, taman u trenutku kada su cenzori zabranili Vujićevu predstavu „Karađorđe“. Vujić nikad nije hteo da „pomađari“ svoje ime, iz inata. Inat se svideo Ðorđu toliko da ga je zamenio rečju ponos, s obzirom na to da je inat reč koja se ne može prevesti, i to na svih 11 jezika koje će kasnije govoriti. Iz Pešte je poneo i odluku da pravi sopstvenu arhivu onoga što se i njemu i Srbima dešava, jer se zaborava bojao više nego svih imperija.
Vikipedija
U knjizi „Bekstvo od biografije“ Vladislav Bajac piše, i smatra, da su Šagića vukle reke jer su „krčile put kroz nešto jače od sebe“. To mu je trebalo, ta prirodna sila koja ljude ne pretvara u roblje i ne premešta ih, kao što su njegov narod premeštali. I Šagić se „premestio“ u Nemačku, lutajući uglavnom pešice. Kako se zvao u Nemačkoj? Ðorđe Ribar, prezime je pozajmio od šajkaša na Dunavu koji su od neuspelog ustanika mislili da je krenuo da baca mreže. Od nekog Poljaka koga je usput upoznao saznao je za Novi svet, daleku zemlju slobode, gde ljudi mogu da budu ono što požele.
U Hamburgu 1816. Šagić se ukrcao na holandski brod „Delaver“, koji je plovio ka Filadelfiji i četvrtom imenu: Džordž Fišer.
MASON NA PLANTAŽI PAMUKA
Ne samo što ga kapetan broda nije zamalo prodao u belo roblje već je Ðorđe ponovo video pijacu robova, crnih. Mislio je da robovi postoje samo u tiranijama, a ne u zemljama slobode. Objasnili su mu i razumeo je. Razumeo je tako dobro da ga je nekoliko godina kasnije tek stvorena država Misisipi s ponosom primila među prve građane SAD! Već je pomalo trgovao u Port Gibsonu, a brzina kojom je postao mason Vašingtonske lože broj tri bila je veća od brzine kojom je postao prvi građanin. Braća su mu velikodušno pomogla da proširi trgovinu. Džordž je iz Evrope počeo da uvozi potrepštine za dame - svilu, čipku, parfeme... Šagić u njemu bio je pretplaćen na mnoge evropske novine, koje su mu donosile vesti o Balkanu i Srbiji. Shvatio je i značaj reklame, pa je devojke obučene u evropsku odeću šetao Viksburgom, gde se i oženio plavokosom ćerkom vlasnika plantaže pamuka Rojbena Dejvisa. Elizabet Dejvis bila je prva od četiri Šagićeve, tj. Fišerove supruge koje neće mnogo viđati svog muža, kao što ni on neće mnogo viđati crne robove na plantaži svog tasta - radije je odlazio u Nju Orleans, poslom.
Pet godina mirnog života i tri sina doneli su mu privremeni spokoj. Nemir koji mu je bio uvek potreban nalazio je u pisanju tekstova koji su se bavili Balkanom - Grcima, Srbima i Bugarima. Za novine je pisao pod pseudonimom Greco-Americanus. Slao ih je kao pamflete i institucijama i pojedincima, apelujući na tragičan položaj tih naroda pod Osmanskim carstvom. Tada se potpisivao američkim prezimenom, a zahtev da Amerika materijalno pomogne Balkanu da se oslobodi Turaka poslao je i predsedniku SAD Tomasu Džefersonu.
A onda se sreo s članom ekspedicije koja se vratila iz jedne divne meksičke provincije: Tehasa. Meksiko se tek bio oslobodio Španaca. Prelepa, ogromna zemlja ležala je na suncu - pusta. Tehas, Teksas, raj za naseljavanje.
Elizabet nije želela da napusti svoju plantažu, ali muža nije zaustavljala, navodi Newsweek.
BITKA ZA TEKSAS
Trebalo je 20 godina da se Teksas pridruži SAD, a Horhe Fišer dao je sve od sebe da se to dogodi. Kada je 1825. prvi put kročio u Meksiko Siti, upao je u tihi građanski rat između federalista i rojalista. Prvi su želeli da Meksiko bude slika i prilika federalističke Amerike, drugi su prizivali burbonsku dinastiju. Rojalisti su optuživali protivnike da zapravo guraju veći deo Meksika u ruke Americi, pogotovo kada se pojavio Stiven Ostin, koji je polako počeo da naseljava Teksas Amerikancima. Ostinova ideja bila je da Teksas najpre dobije samoupravu, a zatim otcepljenje i sjedinjenje sa SAD.
Ðorđe, tj. Horhe, kako su ga nazvali, u početku je želeo da se poštuje samo volja meksičkog naroda. Držao je vatrene govore, na španskom jeziku, o Karađorđu i Milošu Obrenoviću, iza kojih je u svim ustancima stajao narod. Već tada se pročuo kao učen čovek i poliglota. S vremenom, ideja naseljavanja Teksasa kolonistima iz Evrope postala mu je veoma bliska. Stiven Ostin je umeo da iskoristi njegove talente. Postao je carinski poreznik luke Galveston (Anahuak) u teksaskom zalivu, gde je imao apsolutnu kontrolu i nad ljudima i nad robom koja je ulazila. Pregledao je svaki brod i svaki pasoš, kažu - lično. Proglasili su ga pukovnikom meksičke armije. Vodio je i velike lične ratove s ljudima koji će postati američki simboli: Morganom i Ostinom. Više puta je morao da napusti Teksas, na koji je, kako je rekao u jednom pismu Ostinu, „imao ista prava kao i Ostin“. Previše savestan u carinskoj kontroli, smetao je svima, pa i kolonistima koji su se bavili krijumčarenjem. Prvi put su ga nazvali „strancem“.
Šagićevu meksičku epopeju krunisao je rat protiv generala i u više navrata predsednika Meksika - Santa Ane, Napoleona Zapada, kako su ga zvali. Santa Ana je vodio centralističku politiku, apsolutističkom rukom. Ðorđe se protiv njega borio novinama.
„Sopstvenim sredstvima pokrenuo je nedeljnik Merkurio, zahtevajući da meksička vlada ponovo počne da poštuje ustav iz 1824. godine. Santa Ana je smatrao da mu Fišer svojim pisanjem zabija nož u leđa, pa ga je proterao“, kaže Lari Malete.
BIZNISMEN POLIGLOTA
Sve to nije trajalo dugo. Amerika je uskoro teksaskom revolucijom uništila trupe Santa Ane i Džordž Fišer je odlučio da se vrati u Teksas i nastani u Hjustonu. Najpre se bavio trgovinom, a onda prešao na nekretnine.
„Čak se i kandidovao za gradonačelnika, međutim, pobeda mu je za dlaku izmakla“, objašnjava Malete.
Elizabet Beti ipak nije izdržala. Razvela se od Fišera, a njemu je za utehu ostalo da osvoji još koji komadić Meksika. Ovog puta Jukatan. Smatrao je da ovo meksičko poluostrvo koje se otcepilo od matice treba da bude izvor prihoda Teksasu. Na Jukatanu je upoznao svetskog putnika i arheologa Džona Lojda Stivensa, koji će ga ovekovečiti.
„Bilo je čudno u tom udaljenom i zabačenom mestu sresti čoveka iz još udaljenijeg kraja i čak još manje znanog, nekoga ko govori svaki evropski jezik, koji poznaje svaki kutak Evrope, zna istorijat svake vladajuće dinastije, teritorijalne granice svakog vladara, a u isto vreme je građanin toliko država. Njegova privrženost poslednjoj domovini bila je duboka, osećao se Teksašaninom“, pisao je Stivens.
Poslovi na Jukatanu nisu uspeli, Fišer se vratio pisanju za novine, raznim administrativnim poslovima u kojima je bio savršen. Tako je i dočekao Američko-meksički rat, u kojem je Meksiko za 15 miliona dolara prodao Americi Teksas i Kaliforniju 1847. godine. U Teksasu je uradio samo još dve stvari: oženio se drugi put udovicom Meri Kerolajn Fleming (kada je otkriveno da je imao i treći brak sa M. S. Pejdž, koji je kratko trajao) i napravio ogroman poduhvat uknjiživši vlasništvo nad zemljom Teksasa starih vlasnika, kolonista, pre revolucije.
„Mnogi ljudi polagali su vlasničko pravo na korišćenje istog zemljišta jer je prethodna meksička vlada svima, bez prethodne provere, delila ogromne subvencije. Zahvaljujući odličnom poznavanju španskog i drugih jezika, kao i istorije meksičke državne politike i društvenog razvoja, Džordž Fišer je sve te katastarske nelogičnosti brzo doveo u red, i to s takvom pravnom preciznošću koja je do današnjih dana ostala neoboriva. To mi je prošle godine u razgovoru potvrdio i jedan od administratora iz Teksaske kancelarije za katastre i zemljišne knjige. Taj čovek, koji je odskoro u penziji, s velikim pijetetom govorio je o Fišerovom pedantnom, bezgrešnom radu, koji se čak i danas, u vreme brojnih tehničkih dostignuća i digitalizacije, bez problema praktično može primeniti“, kaže Lari Malete.
Morao je dalje. Već ga je tresla „kalifornijska groznica“.
GEORGIJ: POVRATAK PANSLAVIZMU
Do svoje smrti, 25 godina kasnije, Ðorđe Šagić učestvovao je u izgradnji Panamskog kanala, a pod sedmim imenom - Geo Fišer četiri godine rešavao je sva pitanja vlasništva nad zemljom Kalifornije. U znak priznanja postao je načelnik svih pravnih poslova u Kaliforniji. Bio je posrednik u prodaji najomiljenijih radnih pantalona u Americi, zvali su ih „blu džins“. Glasao je za Abrahama Linkolna i bio protiv ropstva. Građanski rat između Severa i Juga posmatrao je iz San Franciska, gde je živeo od prvog dana u Kaliforniji, teško doživeo Linkolnovu smrt, a onda su ga pozvali da se pridruži Kju kluks klanu, što ga je užasnulo. U pozivu je pisalo da bi njegovo veliko iskustvo u masoneriji bilo od velike koristi.To ga je prodrmalo do te mere da je počeo da se vraća tamo odakle je krenuo.
Svih 30 godina vodio je prepisku s ljudima iz otadžbine, čuvao i slao „hartije“. Dopisivao se s Vujićem, Njegošem, Simom Milutinovićem Sarajlijom, Gligorijem Vozarevićem. Vozarević mu je decenijama pisao o zbivanjima u Srbiji, kako je otvorio prvu knjižaru, kako je mošti Dositeja Obradovića izvadio iz mitropolije gde je knjaz Miloš sabornu crkvu hteo da gradi, oprao ih u crnom vinu, zavio u žutu svilu i u kutijicu ih stavio... Kako je njivu na Vračaru kupio i na njoj podigao crveni krst u spomen Svetom Savi.
Svi su oni bili mrtvi, na Šagiću je bilo da učini i on šta može. Kad je kod Karađorđa zakasnio!
Ponovo se okrenuo panslovenstvu. Potpisivao se kao Georgij Šagić. Osmo ime, poslednje. Postao je počasni konzul Grčke. Presudno je uticao na to da se u Kaliforniji osnuje pravoslavna episkopija i izgradi crkva. San Francisko je 1870. postao centar pravoslavne episkopije, a tri godine kasnije Ðorđe Šagić je umro. Zaslužni građanin Amerike dobio je američku zastavu na pola koplja.
Džon Livingston, njujorški izdavač i advokat, uvrstio ga je u svoje višetomno delo „Portreti znamenitih Amerikanaca“. Osim što ga je nazvao „najvećim živim lingvistom“, odao mu je i priznanje da je „gospodin od dela, bez pretenzija prema slavi i samo željan da mu ime ostane zapamćeno po pristojnom i da mu stigne neuprljano do njegove dece“.
Podsećajući se burne Fišerove biografije, dr Malete kaže da je nasledio želju za putovanjima, da je putovao mnogo, došao i do Evrope. Ali najdalje je stigao do - Hamburga.
„Želeo bih da posetim Beograd i Sremske Karlovce. Dve-tri nedelje plovio bih Dunavom kako bih upoznao gradove i zemlje u kojima je moj slavni predak proveo svoje mladalačke dane. Ako u tom pogledu imate neke konkretne predloge, otvoren sam za saradnju.“
Privatna Arhiva
Dušan Cicvara i Ljilja Jorgovanović/Newsweek