Koliko stvarno treba da traje školski čas?

Jedan od najvažnijih, a ujedno i najtežih zadataka svakog profesora jeste da održi pažnju učenika tokom školskog časa. Kvalitet znanja koje naša deca dobijaju u osnovnim i srednjim školama direktno zavisi od predavanja nastavnika i učešća učenika u času, jer je dobar čas pola puta do savladanog gradiva. Kako bi jedan školski čas bio uspešan neophodna je maksimalna pažnja i koncentracija učenika. Pitanje je da li je 45 minuta pomnoženo sa sedam časova realan period za držanje pažnje jednog tinejdžera?

Ukoliko školski raspored podrazumeva sedam časova u popodnevnoj smeni, poslednji čas će se završiti u 19:15h. Imajući u vidu da većina učenika svoje obaveze poput učenja i domaćih zadataka obavlja tokom prepodneva, „radno vreme” učenika tokom dana je pozamašno. Kada se sve to uzme u obzir, postavlja se pitanje koliko su poslednja dva ili tri predavanja uopšte produktivna.

Kako skratiti „radni dan” školaraca?

Kako bi se trajanje nastave svelo na razumnu meru, prva ideja jeste smanjenje broja časova. Uz obiman program i neophodan fond časova koji je zacrtan, to je nažalost teško izvodljivo. Neophodno je, dakle, smanjiti trajanje časa. Prva pomisao na časove od 30 minuta, barem u Srbiji, jeste štrajk. Često se govori o tome kako su nedelje i meseci tokom štrajkova prosvetnih radnika izgubljeno vreme za učenike, jer za 30 minuta nije moguće održati kvalitetno predavanje. Da li je zaista tako?

Gde „curi” vreme?

Svi se sećamo kako su izgledali časovi kada smo mi išli u školu. U međuvremenu se nije gotovo ništa promenilo. Rezultati istraživanja koje je sprovela Savremena gimnazija pokazali su koliko zapravo vremena tokom predavanja protekne na usputne radnje koje nemaju veze sa gradivom. Čas počinje administrativnim poslovima, poput upisivanja časa i evidencije odsutnih učenika. Na to je otišlo barem pet minuta. Nakon toga, nastavnik priprema čas spremajući materijale i crtajući na tabli, na šta ode još 5 minuta. Od svega toga, učenici nemaju nikakve direktne koristi, jer su to poslovi nastavnika. Dakle, ostalo je još 35 minuta.

Ukoliko učenici tokom časa dobiju neki zadatak, na makar površnu analizu tih zadataka od strane nastavnika otići će još 5 do 10 minuta. Naravno, još uvek nismo računali na usmene provere znanja, koje su odavno prevaziđene zbog svoje neefikasnosti. Usmeno ispitivanje jednog učenika traje između 5 i 10 minuta, pa prostom računicom dolazimo do nekoliko sati koje odeljenje gubi na pojedinačna ispitivanja. Dakle, kada bi se eliminisalo vreme tokom kojeg učenici ništa ne uče, već čekaju da nastavnik obavi svoje poslove, čas bi mogao da traje efektivnih 30, pa čak i 25 minuta!

Iznenađujući rezultati eksperimenta!

U okviru istog istraživanja koje je sprovela Savremena gimnazija, organizovan je eksperiment u okviru kojeg su snimani školski časovi, a potom su u montaži izdvojeni delovi u kojima nastavnik govori o gradivu i onome što je tema časa. Rezultat eksperimenta bio je takav da, kada se izbrišu administrativni poslovi, ponavljanje i skretanje sa teme (koje su uobičajene i normalne pojave), opominjanje učenika zbog nediscipline i ostale nuspojave koje idu uz predavanja, 45 minuta časa zapravo bude 15 minuta efektivnog predavanja!

Kako povećati efikasnost?

Danas većina dece u prvim razredima osnovnih škola već imaju svoj lični smartphone i barataju njime bolje nego njihovi roditelji. Tehnologija je postala sastavni deo naših života i koristi se u svim sferama. Jedino je prosveta izgleda prespavala pojavu računara, interneta, pametnih telefona, tablet uređaja.

Neko će sigurno reći da je novac glavna prepreka modernizaciji školstva u Srbiji, ali ukoliko se sagledaju efekti, ušteda vremena i poboljšanje kvaliteta znanja, nijedna cena nije dovoljno visoka. Informacioni sistemi pojavili su se još pre desetak godina u većini institucija, kao što su zdravstvene ustanove, sudstvo, transport… Preskočeno je ipak ono za šta svi govore da je najvažnije ‒ obrazovanje.

Tehnologija u službi obrazovanja

Uvođenje tehnologije u obrazovni sistem bio bi najveći korak u obrazovanju u Srbiji, verovatno od osnivanja Velike škole. Veliko je pitanje čemu može da se nada društvo koje, u eri tehnologije i komunikacija, koristi iste metode obrazovanja i ista nastavna sredstva koja su korišćena i krajem 19. veka. Našem obrazovanju je potrebna tehnološka revolucija! Ukoliko bi škola imala ozbiljan IT sistem koji bi omogućio digitalno obavljanje administrativnih poslova, ogromnu bazu multimedijalnih lekcija i materijala za svaki predmet, komunikaciju učenika i nastavnika u bilo kom trenutku, korišćenje neograničenog broja aplikacija za učenje, digitalnih svezaka i knjiga, interaktivnih digitalnih tabli umesto krede i sunđera i efikasnog digitalnog testiranja umesto zamornog usmenog odgovaranja, nastava bi bila neuporedivo efikasnija i čas bi mogao da traje 30 minuta, a učenici bi naučili daleko više nego što sada nauče za 45!

Da li je takvo obrazovanje moguće u Srbiji?

Obrazovanje u Srbiji oduvek čeka neka bolja vremena, a zaostatak za vremenom u kojem se deca školuju je sve veći. Postoje svetli primeri, ali su oni, nažalost, veoma retki. U Srbiji danas postoji gimnazija koja radi po drugačijim, novim nastavnim planovima i metodama i koristi najsavremeniju tehnologiju kao nastavna sredstva. Tako pomenuta Savremena gimnazija radi po ovlašćenju Univerziteta Kembridž i predstavlja potpuno drugačiji pristup obrazovanju, kakav do sada nije postojao u Srbiji. Ova škola je dokaz da je savremeno obrazovanje moguće i u Srbiji i da može da bude dostupno svima, a kada će takva nastava postati standard u Srbiji, niko ne može ni da zamisli…