MOSKVA - Ruski hirurg Leonid Rogozov dobio je napad slepog creva u nezgodnom trenutku, tokom ekspedicije na Antarktik, a pošto je bio jedini lekar u istraživačkoj ekipi - morao je da operiše sam sebe.
Kada je nastupila polarna zima, tada 27-godišnji Leonid Rozgov počeo je da oseća umorno i malaksalost, a ubrzo se javio i oštar bol u desnom delu malog stomaka.
"Pošto je po struci hirurg, nije imao nedoumica oko dijagnoze, a to je bilo zapaljenje slepog creva,” priča njegov sin Vladislav. "Ovakve operacije se smatraju rutinskim u civilizaciji i moj otac je mnogo puta operisao slepo crevo, ali on nije bio u civilizaciji već usred polarne pustinje.”
Rozgov je bio učesnik Sovjetske Antarktičke ekspedicije, ekipe od 12 ljudi koji su imali zadatak da izgrade novu bazu na Južnom polu. Bila je to Novolazarevska stanica, koja je već radila do sredine februara 1961. godine.
Međutim, do kraja aprila Rogozovljev život bio je u opasnosti, a niko nije mogao da mu pomogne. Put od Rusije do Antarktika trajao 36 dana brodom, a taj brod je trebalo da se vrati po njih tek za godinu dana. Prevoz avionom takođe nije bio moguć zbog snega i velikih mećava.
"Celu noć nisam spavao, bol je nepodnošljiv. Snežna oluja prolazi kroz moju dušu poput 100 šakala,” napisao je Rogozov u svom dnevniku. "Jedino moguće rešenje je da operišem sam sebe... To je skoro nemoguće, ali ne mogu samo da se prepustim i odustanem a da ništa ne pokušam da uradim.”
Zato je lepo napravio detaljan plan operacije i kolege postavio za asistente: dvojica će mu dodavati instrumente i držati lampu i ogledalo, da bi video šta radi. Za slučaj da nekom od njih pozli, u sobi je bio direktor Novolazarevske baze, koji će preuzeti asistiranje.
"Bio je veoma precizan i detaljan prilikom davanja instrukcija koje su se odnosile i na to šta ljudi treba da rade ukoliko on ostane bez svesti - tada bi trebalo da mu ubrizgaju injekciju adrenalina i daju veštačko disanje,” priča Vladislav.
Leonid je primio samo lokalnu anesteziju da bi ostao svestan, a to je značilo da će trpeti velike bolove.
"Bilo mi je žao mojih asistenata, kada sam ih pogledao bili su belji od hirurških mantila koje su imali na sebi,” rekao je kasnije Rogozov i dodao: "I ja sam bio uplašen, ali čim sam sebi dao prvu injekciju nekako sam se automatski prebacio u ulogu hirurga i nisam sebe doživljavao kao pacijenta.”
Prvobitna zamisao bila je da pomoću ogledala posmatra šta radi, ali odmah je shvatio da ga obrnuta slika samo zbunjuje, pa je skinuo rukavice i oslonio se na čulo dodira. Kada je došao do finalnog i najtežeg dela počeo je da gubi svest i uplašio se da će u samoj završnici doživeti neuspeh. Međutim, uspeo je i, posle skoro dva sata, uspešno završio operaciju.
"To je bilo zapanjujuće dostignuće, a najvažnije je da je dobio još jednu šansu za život,” rekao je Vladislav i dodao da se njegov otac samo dve nedelje posle operacije vratio svojim normalnim obavezama.