1. Šesti lovački puk
Tokom bombardovanja 6. aprila 1941. hitlerovcima su se herojski suprotstavili najbolji jugoslovenski piloti
Iako su uoči rata jugoslovenska vrhovna komanda i vlada proglasile Beograd „otvorenim gradom“, nemačko ratno vazduhoplovstvo je 6. aprila 1941. napalo i razorilo prestonicu Jugoslavije. Hitlerovcima su se suprotstavili piloti Šestog lovačkog puka.
Elitna jedinica
Ovo je bila elitna vazduhoplovna jedinica, imala je dobro obučeno ljudstvo i najmodernije avione, stacionirane na aerodromu „Zemun“. U vazdušnim borbama 6. i 7. aprila piloti ovog puka oborili su između 42 i 48 aviona.
U tom neravnopravnom sukobu iznad Beograda poginulo je 11 jugoslovenskih pilota. Desetorica su bila iz Šestog lovačkog puka: Miloš Žunić, poginuo 6. aprila kod Pančeva; Miho Klavora, poginuo 7. aprila kod manastira Krušedol; Vladimir Gorup, poginuo 7. aprila; Karlo Štrbenk, poginuo 6. aprila kod Glogonjskog rita; Dobrica Novaković, poginuo 6. aprila kod Beograda; Branislav Todorović, poginuo 7. aprila; Jovan Kapešić, poginuo 7. aprila kod Beške; Milivoje Bošković, poginuo 7. aprila kod Kovilja; Dušan Borčić, poginuo 6. aprila, pao u Sarajevsku ulicu, i Milutin Petrov, poginuo 7. aprila kod ušća Tise u Dunav.
Kapetan Živica Mitrović, koji je poginuo 6. aprila kod Šida, pripadao je Drugom vazduhoplovnom puku.
Pilot Đorđe Stojanović, govoreći o tim danima, rekao je: „Svako se za nešto rodi, a mi smo se rodili za pilote. Imali smo sve potrebno - odvažnost, borbenost, spretnost, i bili smo vitezovi!“ Ostavio je sećanje na 6. april:
„Oko sedam časova dat je znak vazdušna opasnost jer su se Beogradu približavale dve velike formacije nemačkih bombardera i lovaca sa severa - jedna duž Tise, a druga Dunavom. Potrčali smo ka avionima, čiji motori su već bili zagrejani. Komandir Miloš Žunjić je komandovao viknuvši: ‚Za mnom, pali i poleći po patrolama!‘
Poleteo sam za vođom patrole i komandirom Milošem Žunjićem. Posle pet minuta, na visini od 3.000 metara između Batajnice i Pančeva, primetio sam Nemce. Komandira nisam mogao da opomenem, jer mi radio-stanica nije radila.
Besramni potez
Kapetan Miloš Žunjić je oborio jedan nemački bombarder „hajnkel“, ali odmah zatim je bio pogođen. Uspeo je da iskoči iz zapaljenog aviona i otvori padobran, ali pilot „meseršmita“ ga je presekao mitraljeskim rafalom! Veruje se da je ovaj besramni potez, nesvojstven nemačkim avijatičarima, koji su tada još uvek negovali viteške tradicije iz Prvog svetskog rata, bio isprovociran neočekivano žestokim otporom.
2. Devojčica heroj
Milka Bosnić imala je samo 16 godina kad se žrtvovala da bi partizanski tenk nastavio borbu protiv Nemaca
U maju i junu 1944. Nemci su preduzeli ofanzivu čiji je cilj bio zarobljavanje Josipa Broza Tita i obezglavljivanje partizanskog pokreta.Desant na Drvar
U napadu na Titov štab učestvovalo je oko 16.000 nemačkih vojnika i 3.000 četnika. Rano ujutru 25. maja bombardovan je Drvar, a onda su se iskrcali padobranci. Uporedo s vazdušnim desantom, kopnene snage krenule su ka gradu...
S partizanske strane bili su borci Titovog pratećeg bataljona i polaznici oficirske škole, koji su primili prvi udar, a kasnije im je, pred podne, u pomoć pritekla Treća lička brigada. Tokom celog dana borbe su vođene i u samom gradu.
Nemci su zarobili mnoge civile, među njima i šesnaestogodišnju Milku Bosnić zvanu Mika. Njeni roditelji imali su još tri ćerke i tri sina. Iako još dete, Mika se po izbijanju ustanka priključila drvarskoj komunističkoj i antifašističkoj omladini. Učestvovala je u prikupljanju hrane i odeće za partizane, čišćenju grada, previjanju ranjenika i pisanju i lepljenju parola. Pred nemački desant na Drvar primljena je u članstvo Saveza komunističke omladine Jugoslavije i postala kurir u komandi mesta.
U toku borbi 25. maja 1944, nemački vojnici su na jedan partizanski tenk, da bi ga onesposobili, prebacili ćebe. Vozač, kome je bio zaklonjen vidik, prvo je vozio nasumice, a zatim stao. Nemački vojnici upravo su se spremali da ga unište kad je pored tenka pod jakom stražom prošla kolona zarobljenih Drvarčana. Među njima je bila i Mika Bosnić. Uviđajući opasnost u kojoj se našla posada tenka, iskočila je iz kolone zarobljenika, pritrčala tenku i zbacila ćebe. Vozaču se ponovo otvorio vidik, pokrenuo je tenk i nastavio borbu.
Stražari su se okomili na devojčicu i tu, na ulici, isekli je bajonetima. Kasnije tog dana streljali su još mnogo Drvarčana, među njima i Milkinu majku Jelicu i brata Zdravka.
Porodična katastrofa
Milkin drugi brat Đorđe ubijen je nekoliko dana kasnije. Otac Pero umro je godinu pre desanta, od tifusa, zajedno s najmlađom ćerkom Radmilom. Od brojne porodice preživele su dve Milkine sestre, Dušanka i Dobrila, kao i njihov šestogodišnji brat Vlado. Dušanka je i sama tog jutra bila izvedena na streljanje, ali je samo teško ranjena. Uspela je da se izvuče iz gomile leševa i s tavana obližnje kuće posmatrala je kako joj nemački vojnici ubijaju sestru Milku.
U ofanzivi na Drvar nemački gubici su bili 789 ubijenih, 929 ranjenih i 57 nestalih. Nemci su gubitke partizana procenili na 6.240 mrtvih zajedno sa zarobljenima, uključujući mnogo civilnih žrtava.
Mnogo žrtava
U ofanzivi na Drvar nemački gubici su bili 789 ubijenih, 929 ranjenih i 57 nestalih. Nemci su gubitke partizana procenili na 6.240 mrtvih zajedno sa zarobljenima i civilima
3. Četvrta ofanziva
U operaciji nazvanoj „Slučaj belo“ Hitler je želeo da pobije i pobunjene partizane, ali i sve ranjenike, starce, žene i decu
Krajem 1942. oko 150.000 partizana držalo je vezano za sebe pet puta više okupatorskih vojnika i njihovih domaćih pomagača. U strahu da se saveznici ne iskrcaju na Balkan i s partizanima ne otvore novi front, Hitler naređuje: „Na prostoru gde se nalaze pobunjenici treba da se pobiju svi, dakle i starci, žene i deca“.
Slučaj belo
Operacija je nazvana „Slučaj belo“ (Fall Weiß), a u jugoslovenskoj istoriografiji Četvrta ofanziva. Za njen početak Hitler je odredio 20. januar 1943. S jedne strane bilo je oko 90.000 dobro naoružanih nemačkih i italijanskih vojnika, među njima 10.000 ustaša i domobrana i neke četničke jedinice pod italijanskom komandom, a s druge 25.000 partizana. Zajedno s partizanima, nekih 40.000 uplašenih duša, mahom žena i dece, povlačilo se u zbegovima.
Na pokretljivost partizanskih jedinica uticali su, još i više, ranjenici. Posle prve faze ofanzive partizani su mogli da izbegnu zatvaranje u obruč, ali ostali su zbog 3.400 ranjenih drugova.
Španski borac, kasnije general pa disident, Gojko Nikoliš, u ratu načelnik saniteta, zabeležio je u svojim memoarima da je jedan lekar brinuo o više od dvesta ranjenika. Lakše povređeni, bolničarke i bolničari, i lekari, nosili su oružje, ali ranjenicima je oduzeto kad su učestali slučajevi samoubistava među tifusarima zbog očaja ili bunila. Nikoliš beleži da su amputacije u najvećem broju slučajeva vršene bez anestezije, i da su ranjenici umirali od infekcija, iscrpljenosti, hladnoće... Uz sva umiranja, na kraju je bilo oko 4.000 ranjenih i tifusara. Četvrta ofanziva, dok je spominjana u našim školama, nazivana je i Bitka za ranjenike.
Generacije rođenih pedeset i neke učile su da je Tito, kad su se već borci i ranjenici našli u obruču, primenio ratno lukavstvo: naredio je da se sruši most preko Neretve kod Jablanice, što je neprijatelja navelo da pomisli da će partizani proboj pokušati negde drugde... A onda su naši, četiri dana kasnije - kad su vođene krvave borbe - preko noći 6. marta ponovo sagradili most i napali tamo gde su ih najmanje očekivali.
Loša procena
U stvari, odluka o rušenju mosta bila je posledica loše procene situacije na terenu, a naknadno građenje iznuđeno rešenje.
Ne bez zlobe, Đilas će kasnije zapisati da je Tito rekao: „Pa to rušenje mosta može ispasti ratna varka!“ Po prelasku, partizani su naleteli na četnike, koji su u Četvrtoj ofanzivi videli priliku da jednom zauvek likvidiraju „komunce“. Šta god sada pričali istoriografi, četnici nisu ni bili neka vojska - partizani su ih na Neretvi tako razbili da se od tada nikad nisu ozbiljno sastavili.
Lukavstvo ili greška
Generacije su učene da je Tito naredio da se sruši most preko Neretve, a onda su naši preko noći ponovo sagradili most i napali ih. U stvari, rušenje je bila loša procena, a izgradnja iznuđena
4. Sava Kovačević je ubijao golim rukama
Partizanski komandant je tokom bitke za Prozor pokazao veliku hrabrost, a bio je nemilosrdan prema neprijateljima
Sava Kovačević je bio najveći junak naše borbe. Tokom bitke za Prozor, tokom Četvrte neprijateljske ofanzive, dok smo, zaklonjeni iza nekog brdašca, gledali kolonu italijanskih tenkova koja se kretala ka gradu, Sava Kovačević se odjednom spustio do puta, skočio na poslednji u nizu neprijateljskih tenkova, otvorio oklop, uhvatio za vrat italijanskog vojnika, izvukao ga, ubio i bacio na zemlju. Posle toga smo krenuli u juriš.
Prozor mora pasti
Prozor je bio jedna od najvažnijih bitaka tokom Četvrte neprijateljske ofanzive. Čuli ste za Titovo naređenje da Prozor mora pasti? Trebalo je zaustaviti neuporedivo jače nemačke, ustaške, italijanske i četničke jedinice kako bismo omogućili proboj partizana prema Jablanici i Neretvi. Glavna bitka vođena je na planini Makljen, od Gornjeg Vakufa prema Prozoru. Tu smo uspeli da uništimo elitnu italijansku diviziju Murđe. Zarobili smo komandanta italijanskih snaga, generala Espozita, koji je nekako prošvercovao pištolj i u zatvoru izvršio samoubistvo.
Prozor je bio opkoljen bunkerima i žicom. Bitke su vođene bukvalno za svaku ulicu. Oslobađali smo jednu po jednu... Luka Vučinić i ja prvi smo ušli u Prozor. Leševi svuda oko nas, zapaljene kuće... Išli smo krvavim ulicama kao u bunilu, zaboravljajući da je grad još pun neprijateljske vojske, da su Italijani tu. Onako ošamućeni, ušli smo u prvu kuću da uzmemo vode. Na vratima me je dočekao italijanski vojnik. Skočio sam na njega, uhvatio ga za vrat. Uhvatio je i on mene. Rvali smo se nekoliko minuta. Ni danas ne znam odakle mi tolika snaga... Italijani su počeli da iskaču iz bunkera i beže. Jurili smo ih... Ubrzo je bioskop bio pun italijanskih zarobljenika.
„Druže Savo“, pritrčao sam Savi Kovačeviću, „Italijani bježe... Neke smo zarobili, eno ih u gradskom bioskopu. Šta ćemo sa njima?“
Nema zarobljenika
„Šta ćete?!“, pogledao me je onim svojim velikim očima. „U ovoj bici nema zarobljenika!“
Pored mene je stajao krupan italijanski vojnik. Sava Kovačević ga je zgrabio, okrenuo ga na leđa i jednim pokretom mu slomio vrat.
„Evo, ovako s njima!“, rekao je bacivši Italijana u stranu. „Nijesam ja došao u njihovu zemlju da se bijem, nego oni u moju, majku li im fašističku!“
(Iz intervjua Velimira Veca Radičevića Tamari Nikčević u Vremenu. Radičević je rođen 1914. u selu Goričani kod Podgorice.)
Majku li im fašističku
Sava Kovačević je zgrabio italijanskog vojnika i jednim pokretom mu slomio vrat. „Evo, ovako s njima!“, rekao je bacivši Italijana u stranu. „Nijesam ja došao u njihovu zemlju da se bijem, nego oni u moju, majku li im fašističku!“
5. Krvavo pozorište
U Beogradu su borbe vođene za svaku zgradu, a nacionalni teatar je iz jednih ruku u druge prelazio tri puta
Borbe za oslobođenje Beograda bile su krvave, vođene za svaku zgradu posebno! Narodno pozorište je, tako, prelazilo iz jednih ruku u druge tri puta. Sovjetska pešadija je u talasima napadala iz Kolarčeve, a Nemci su ih puštali da priđu na 50 metara od zgrade i tada kosili rafalima.
U drugoj fazi bitke, koja je trajala dva dana, partizani su držali pozornicu, a Nemci gledalište!
Sahrana vojnika
Za to vreme u podrumu pozorišta krilo se nekoliko glumačkih porodica - Viktor Starčić, glumački i bračni par Zora i Aleksandar Zlatković, pa šef elektrocentrale...
Kad su Nemci odlučili da se povuku, polili su sedišta benzinom i upalili. A glumci i bifedžija ugasili su požar vinom!
U bici za oslobođenje Beograda komandant Prve armijske grupe NOVJ bio je Peko Dapčević. Ruskim korpusom zapovedao je Vladimir Ždanov.
Hronike beleže da je 22. oktobra 1944. „Ždanov uzeo lopatu u ruke i odlučno je zario u meku zemlju Pozorišnog trga, današnjeg Trga republike. U tišini, pratili su ga njegovi oficiri, ali i oficiri jugoslovenske armije, s generalom Pekom Dapčevićem na čelu. U raki u samom srcu glavnog grada, tik uz statuu kneza Mihaila, tog dana su svečano sahranjeni ostaci crvenoarmejaca.“
Ždanov će, 20 godina kasnije, 19. oktobra iz Moskve poleteti u Beograd na proslavu jubileja oslobođenja, ali avion će udariti u Avalu.
Tek oslobođeno beogradsko građanstvo, očekujući da dođu Englezi i oteraju komuniste, pitalo se zašto Tito nije Koču Popovića, potomka jedne od najbogatijih prestoničkih porodica, postavio za komandanta operacije. Zašto njemu nije dao da bude „oslobodilac Beograda“? Umesto toga, poverio mu je da u oslobođenom Beogradu 25. oktobra održi govor i najavi „pravdu koja uključuje osvetu“ - stroge kazne za saradnika okupatora. Koča će šest meseci kasnije osloboditi Zagreb, a glumci Aleksandar Cvetković i Jovan Tanić biće streljani jer su igrali u predstavama tokom okupacije. Žanka Stokić biće osuđena na gubitak građanske časti...
Parastos vojnicima
Dvanaestog novembra 1944. u beogradskoj Sabornoj crkvi održan je parastos svim ruskim i našim vojnicima izginulim prilikom oslobođenja Beograda. Parastosu su prisustvovali predstavnici AVNOJ, Nacionalnog komiteta, odnosno vlade, Vrhovnog štaba NOVJ, komandant Beograda, predstavnici Crvene armije, i naši i ruski oficiri i vojnici, kao i veliki broj Beograđana.
Oslobodioci su Boga ukinuli kasnije...
Ukidanje časti
Vođa crvenoarmejaca tokom oslobođenja jugoslovenske prestonice Vladimir Ždanov imao je ulicu u centru Beograda do dolaska demokratskih vlasti. Ima je opet, od posete Dimitrija Medvedeva 2009, samo je malo dalje od centra
6. Kako piju Rusi
Porcija je sadržala 100 ml votke ili 300 ml vina dnevno, ali vojnici i oficiri težili su tome da pronađu dodatne izvore alkohola
U teškim uslovima života, stalno umorni i pod borbenim stresom, vojnici i oficiri nisu mogli da se leče odmorom ili relaksacijom, već su koristili alkohol kao sredstvo za oslobađanje od duševnih i fizičkih patnji. Osim borbene porcije (100 ml votke ili 300 ml vina dnevno), vojnici i oficiri težili su tome da pronađu dodatne izvore „tečnog zaborava“. Pijanstvo se pretvorilo u jedan od najčešćih i najblaže kažnjavanih prekršaja.Spaljivanje fabrike
Delovi 31. streljačkog korpusa 46. armije 2. ukrajinskog fronta prešli su 20. septembra granicu Srbije u Banatu. Prilikom prolaska jedinica Crvene armije kroz mesto Jaša Tomić neki meštani su vojnike odveli u fabriku likera „Keliko“, gde su uz obilje pića zajednički počeli da proslavljaju oslobođenje. Veliku burad s raznim vrstama pića otvarali su iz automata - rafalom. Betonski podrum pretvoren je u veliku bačvu raznih pića. Vojska je zahvatala alkohol čime je stigla: benzinskim kantama, kofama - jednom rečju, šta je ko imao. Pošto je zapretila opasnost da se zbog ove vrste slavlja poremete planovi vojne komande, jedan viši oficir zapalio je skladište. U ogromnom plamenu, koji se u kišnoj noći dizao put neba, izgorela je cela fabrika.
U Pančevu je, nekoliko dana nakon ulaska partizana u grad, osvanuo plakat: „Nemački stanovnici grada Pančeva otrovali su vinom deset vojnika Crvene armije. Kao odgovor na to, streljano je dvesta pedeset Nemaca - stanovnika Pančeva“. Dalje se navodio spisak streljanih, na kojem su bili predsednik lokalnog Kulturbunda (organizacije koja je okupljala Nemce i propagirala nacizam), gradonačelnik, bivši esesovci itd. Jedanaesti na spisku bio je Gros - kafedžija. Njegovo prezime pratila je lakonska opaska - „veliki fašista“, pa još 16 nemačkih prezimena sa isto toliko lakonskih karakteristika. Najzad još 223 Nemca za koje je rečeno samo to da su stanovnici grada Pančeva. Na kraju je stajalo: „Upozoravamo sve Nemce da će dalje za svakog otrovanog crvenoarmejca ili partizana biti streljano ne 30, već 100 ljudi!“
(Iz teksta Alekseja Timofejeva, naučnog saradnika Instituta za noviju istoriju Srbije, objavljenog u Njuzviku.)
Veliki gubici
Frano Cetinić, koji je umro 2006. godine, povodom 60. godišnjice pobede nad fašizmom napisao je: „Samo u toj poslednjoj bici za Berlin, od 25. aprila do 2. maja, Crvena će armija izgubiti 300.000 svojih vojnika, više od ukupnih američkih gubitaka od 1941. do 1945. na svim ratištima, od pacifičkog, preko severnoafričkog do zapadnoevropskog i centralnoevropskog fronta.“
Streljanje
U Pančevu je, nekoliko dana nakon ulaska partizana u grad, osvanuo plakat: „Nemački stanovnici grada Pančeva otrovali su vinom deset vojnika Crvene armije. Kao odgovor na to, streljano je dvesta pedeset Nemaca - stanovnika Pančeva“
7. Ustaše na kraju puta
Domobranima i četnicima 30. avgusta 1944. ponuđena je amnestija, ali su ustaše od toga bile izuzete
Vrhovni komandant partizanskih snaga, maršal Josip Broz Tito, 30. avgusta 1944. ponudio je amnestiju hrvatskim i slovenačkim domobranima i srpskim i crnogorskim četnicima, pod uslovom da do 15. septembra pređu na partizansku stranu. Posle tog roka, rečeno je, svi oni koji ne pređu na stranu partizana biće smatrani izdajnicima i izvedeni pred narodne sudove.
Na granici
Uprkos ovom pozivu, na desetine hiljada vojnika i civila povezanih prethodne četiri godine sa okupatarskim snagama u maju 1945. uputilo se iz Jugoslavije ka Austriji, s namerom da se predaju jedinicama zapadnih zemalja.
Tako se ogromna masa ustaša, više od 90.000, krčeći sebi put vatrom, probijala ka pograničnom mestu Blajburg, svega pet kilometara iza austrijsko-slovenačke granice...
Tu su od engleskih oficira dobili obećanje da će moći da nastave put ka Gracu. Ali, kad je posle usiljenog marša na izlaz iz Blajburške kotline stigla 12. proleterska NOU brigada sa 1.800 dobro naoružanih boraca, britanski general je promenio stav i ustaškim generalima rekao da se mogu predati samo savezničkoj Jugoslovenskoj armiji.
U dnevniku 12. proleterske brigade ostalo je zabeleženo:
„Nakon što su zvanični razgovori o načinu predaje završeni, predstavnik komande 3. armije Milan Basta obratio se komandantu i političkom komesaru 12. proleterske brigade: ‚Slavonski proleteri imaju veliku čast da razoružaju ustašku rulju koja je četiri godine ubijala nevini narod, starce, žene i malu djecu, spaljivala sela na Kordunu, u Lici, Bosanskoj Krajini, Baniji i Slavoniji‘.
Ustaše su međusobno razgovarale da su prevarene i da su najveću grešku napravili kad su predali oružje. Krećući se lijevom obalom Drave, pojedinci su pokušali da skokovima u Dravu pobegnu, ali opreznim borcima 12. proleterske to nije moglo da promakne.
Osuda na smrt
U Blajburgu je zarobljeno oko 92.000 ustaša, oko 15.000 crnogorskih četnika i 16 ustaških generala. Ustaške generale i njihove porodice borci 12. proleterske i Vojvođanske brigade su, među prvim zarobljenicima, sproveli u Maribor i predali štabu 3. jugoslovenske armije. Nakon detaljno sprovedene istrage narodni sud osudio je na smrt sve one za koje je utvrđeno da su klali i ubijali nevini narod, starce, žene i djecu.“
Čast slavonskim proleterima
„Slavonski proleteri imaju veliku čast da razoružaju ustašku rulju koja je četiri godine ubijala nevini narod, starce, žene i malu djecu, spaljivala sela na Kordunu, u Lici, Bosanskoj Krajini, Baniji i Slavoniji“, rekao je Milan Basta
Sledeće subote: 7 priča o letovanju