VELIKA TAJNA: „Ćilibarsku sobu“ traže i političari i špijuni!

Po osvajanju Lenjingrada 1941. nemačke trupe su otele dragoceni simbol nemačko-ruskog prijateljstva. Soba je nestala 1945. godine i od tada za njom tragaju najveći svetski stručnjaci

Nacističke trupe, koje su 1941. osvojile Lenjingrad, danas Sankt Peterburg, imale su zadatak da otmu što više umetničkih dela i pošalju ih u Nemačku. Kruna cele te operacije bilo je preuzimanje najvrednijeg od njih - „ćilibarske sobe“.

Četiri godine kasnije ta soba, koju je pruski kralj Frederik Vilhelm I poklonio ruskom caru Petru Velikom, a koja je nazivana osmim svetskim čudom, jednostavno je nestala. I već sedam decenija traje potraga za njom, a u nju su uključeni ne samo zanesenjaci već i političari i špijuni.

Nastanak

Izgradnja „ćilibarske sobe“ počela je 1701. Tokom posete Petar Veliki je izrazio divljenje sobom, pa je kralj Fridrih Vilhelm I 1716. rešio da je pokloni ruskom vladaru i tako zacementira savezništvo u borbi protiv Šveđana. Soba je završila u Katarininoj palati u Carskom selu.

Ćilibarske ploče bile su uokvirene zlatom, a istoričari procenjuju da je soba, u današnjem novcu, bila vredna oko 142 miliona dolara. Ovu prostoriju kao meditacionu odaju koristila je carica Elizabeta, bila je mesto okupljanja za Katarinu Veliku, a trofejna soba za Aleksandra II. Mnogi su joj čak pripisivali i magična svojstva - od toga da leči sve bolesti i podmlađuje do toga da štiti od urokljivih očiju.

Nemačka pljačka

Ipak, najzanimljiviji deo priče o sobi počinje u septembru 1941. Nemačke trupe ušle su u Lenjingrad, a kustos Anatolij Kučumov rešio je da ne pomeri „ćilibarsku sobu“, već da samo zidove prelepi tapetama i prevari Nemce. Naravno, nije uspeo. Soba je razmontirana i odneta u Nemačku.

Tu je dopala pod kontrolu Alfreda Rozenberga, jednog od ideologa nacizma. Nacisti su sobu postavili u dvorcu Kenigzberg, gde je data na staranje Alfredu Rodeu, autoru knjige „Ćilibar, nemački materijal“. Dve godine kasnije, upravo on je dobio naredbu da ponovo razmontira sobu jer dvorac nije siguran.

Sovjetske trupe su 1945. stigle do dvorca, ali Rode nije želeo da se povuče, pa je zarobljen. U pauzi između dva saslušanja, on i njegova žena su proglašeni mrtvim, a obaveštajci KGB nisu uspeli da nađu njihova tela. Nestao je i doktor koji je potpisao smrtovnicu. Sa njima je nestao i svaki trag „ćilibarske sobe“.

Potraga

Sudbina osmog svetskog čuda bila je zanimljiva mnogima, od političara (Staljin, Hruščov, Jeljcin) i filmskih reditelja do lovaca na blago i teoretičara zavere. A koliko se potraga za njom ozbiljno shvatala najbolje pokazuje da je istočnonemački Štazi imao 180.000 stranica dokumenata o „ćilibarskoj sobi“.

Tokom vremena nastalo je mnogo teorija o sudbini sobe. Najjednostavnija je ona da je uništena u bombardovanjima. Međutim, stručnjaci kažu da bi paljenje šest tona ćilibara privuklo previše pažnje i da bi se smrad osetio.

Teorije

Prema jednoj teoriji, „ćilibarska soba“ je prebačena na brod „Vilhelm Gustlof“, koji je torpedovan. Neki veruju da su je pripadnici Gestapoa sakrili u zapečaćenom rudniku soli. Ima onih koji tvrde da su njeni delovi rasprodati američkim vojnicima, ali i onih koji su navodili dokaze da je i dalje u kolekciji tajanstvene grupe nacista, takozvanom podzemnom Rajhu. Nekoliko delova „ćilibarske sobe“ pojavilo se 1997, kada je policija u Bremenu otkrila jedan mozaik sa četiri dragulja, ali sin nacističkog oficira, koji je negde oteo ovaj deo sobe, nije znao ništa o sobi već je samo želeo da proda nasleđeni mozaik.

Sudbina sobe koja je bila simbol prusko-ruskog prijateljstva i danas je nepoznata.