Koliko je to trajalo i kad je počelo? - Telefon mi je zazvonio a nije prošla ni sekunda od trenutka kad se konkurs za prijem osam lekara u niški klinički centar pojavio na sajtu Ministarstva zdravlja. Zvali su me rođaci, kolege, političari, „prijatelji“ koje viđam jednom godišnje, pa i novinari.
O kojim političarima je reč? - Ne bih sad o njima.
Kako ste se odlučili na javnu objavu protiv urgiranja? - Da nisam to uradio, preostalo bi mi jedino da se popnem sa spomenik na Trgu kralja Milana i da povičem: „Aman, ljudi, pustite me na miru“, rizikujući da zbog toga završim u određenoj instituciji. Razumem da mnogo mladih lekara čeka na posao, ali ne može se dugogodišnji problem rešiti jednim konkursom.
Teško vam padaju konkursi za zapošljavanje? - Izuzetno. Svestan sam da ću svaki put izgubiti nekog prijatelja koji smatra da nisam želeo da mu pomognem. Ali to je tako, ako pomognete Miki, naljutiće se Žika i obrnuto.
(M. M.)
Biraju se najbolji OVDE POSAO DOBIJAJU I DECA ČIJI RODITELJI NISU LEKARI
Radovanović tvrdi da neće podleći pritiscima bez obzira na sve. - Komisija će odabrati osam najboljih. To ne mora da bude dete lekara, ali nije pravedno da nekome bude onemogućeno da dobije ovde posao samo zato što mu se roditelji bave istom profesijom - naglašava Radovanović.