Centralne banke vs demokratija

Govor koji je Mario Dragi (Mario Draghi) održao krajem maja na temu strukturalnih reformi u evrozoni privukao je manje pažnje nego što zaista zaslužuje. Dobro bi bilo da se ovaj njegov stav na konferenciji za štampu ECB podvrgne kritičkom ispitivanju, ali to se verovatno neće desiti: glavne teme nesumnjivo su Grčka, kvantitativno popuštanje i inflacija. Nažalost, jer je Mario Dragi izneo stanovište od izuzetne važnosti za demokratiju evrozone - koje je u izvesnom pogledu potpuno pogrešno.

Govor, koji je održan na godišnjem forumu ECB o centralnom bankarstvu u portugalskom gradu Sintri, nadovezuje se na argument koji je Dragi prvi put izneo u Helsinkiju pre šest meseci. Dragi je tada rekao u svom govoru: „Mnogo toga govori u prilog potrebi da suverenitet nad relevantnim ekonomskim politikama treba da postane zajednički. To se pre svega odnosi na strukturalne reforme.“ Dragi je vrlo taktično izbegao da navede previše primera, ali jasno nam je šta ovo podrazumeva: nametanje veće „fleksibilnosti“ prenosom ovlašćenja na Brisel po pitanju radnih odnosa, propisa u vezi s tržištem proizvoda i mnogo toga još - politike o porodici, stanovanju, penzijama su sve strukturalne politike na koje bi Dragijev stav mogao da se odnosi.

Ukratko, taj stav glasi: sve dok je ijedna članica evrozone sputana ograničenjima koja nameće monetarna unija i misli da bi joj bilo bolje da je napusti, ugrožene su i sve druge zemlje u uniji jer bi i njihovo članstvo moglo biti dovedeno u pitanje. Iz tog razloga, „kohezija zone evra zavisi od činjenice da je svakoj zemlji trajno bolje u uniji nego što bi bilo van nje... Strukturalne reforme u svakoj zemlji evrozone predstavljaju legitiman interes čitave unije.“

Na to bi trebalo da se gleda kao na dužnost koja proističe iz članstva; drugim rečima, treba učiniti privrede fleksibilnijim i na taj način se postarati da napuštanje unije nikad ne izgleda primamljivo.

Iako preterano suzdržan, uvodnik FT u vezi s tim govorom pogodio je poentu - složivši se da su reforme neophodne, ali dovevši u pitanje potrebu za centralizacijom. Međutim, u analitičkom članku koji je napisao Raul Iljargi Meje (Raul Ilargi Meijer) (zahvaljujemo se sajtu Zerohedge na ideji) nije bilo nikakvog suzdržavanja. U demokratskom smislu, nije sporno to što centralni bankari iznose svoje mišljenje o nemonetarnim politikama - njihova stručnost, ako je tako shvatimo, predstavlja koristan doprinos javnoj raspravi. Međutim, velika je razlika da li neko daje svoje mišljenje o onome što bi druge grane vlasti trebalo da odluče ili preporučuje da im se oduzmu ovlašćenja da uopšte donose te odluke.

Dragijevo stanovište je najblaže rečeno čudno, iz tri razloga. Kao prvo, nije baš jasno da li je taj stav neoboriv sam po sebi. Dragi smatra da se podrazumeva da je uporno neprilagođavanje cena razlog zbog koga izlazak iz evrozone i ponovno uvođenje nacionalne valute koja može da se devalvira deluje primamljivo. Međutim, ovo ne bi trebalo prihvatiti bez kritičkog promišljanja. Moguće je da se ovde ne radi o fleksibilnosti cena, već o načinu na koji resursi reaguju na promenu cena. Pogledajte Grčku, gde je došlo do značajnog prilagođavanja troškova rada, ali rast izvoza je izostao, najverovatnije zbog toga što kreditna kriza sprečava izvoznike da šire poslovanje i zapošljavaju ljude koji su izgubili posao u nekom drugom sektoru. Ili, na primer, Britanija, gde je u opticaju nacionalna valuta, što je omogućilo ogromnu depresijaciju, ali ni najmanje nije doprinelo uspostavljanju eksterne ravnoteže. Reforme koje su unapredile fleksibilnost raspodele resursa u odnosu na cene, u međuvremenu, podjednako su korisne izvan monetarne unije kao i unutar nje - tako da ni na koji način ne utiču na relativnu primamljivost članstva u zoni evra.

Drugo, izuzetno je čudno reći da vas članstvo u nekom klubu obavezuje da preduzimate mere koje će doprineti tome da uvek želite da ostanete u njemu - čak iako su to mere za koje se radije ne biste odlučili. To je kao kad bi se reklo da ste u obavezi da nastavite s nečim, a već se kajete što ste u to uopšte ušli. Smatra se da je upravo ovakav stav prema evru, koji mnogi vide kao nekakav „Hotel Kalifornija“, doprineo slabljenju podrške javnosti zajedničkoj valuti.

Treći i daleko najveći problem je činjenica da postoji malo dokaza da su mere za koje se Dragi zalaže zaista dobre.

Iznenađuje i to što se izuzetno inteligentni predsednik ECB u ovom slučaju oslanja na jedan trik u definisanju: „Strukturalne reforme se, po mom mišljenju, najbolje definišu kao politike koje trajno i pozitivno menjaju stranu ponude u ekonomiji“ (podvukao autor članka).

U prevodu: Strukturalnim reformama ću nazvati one koje obezbeđuju večiti privredni rast. Malo ljudi bi bilo protiv njih - ali koje su to reforme zapravo i da li se podrazumeva da su one iste u svim zemljama? Naše shvatanje strukturalnih reformi je znatno ograničenije nego što bismo želeli, i nego što to Dragijev poziv podrazumeva.

Kao što je već pisano u ovoj kolumni, istraživači MMF su utvrdili da neke od reformi koje se tipično preporučuju (i za koje se zalažu i timovi stručnjaka MMF na terenu) imaju veoma mali broj pozitivnih uticaja na rast (i poneki uticaj na troškove). Sigurno je da se na osnovu svojih skorašnjih rezultata u Evropi ni Brisel ni Vašington ne mogu pohvaliti da znaju više od zabludelih nacionalnih političara (najbolji primer za uspeh reformi mogla bi biti Španija, koja je reforme sprovela samostalno). A mora se uzeti u obzir i mogućnost da različita evropska glasačka tela mogu pridavati drugačiji značaj privrednom rastu u odnosu na druge društvene i političke prioritete.

Pored takvih neizvesnosti, poslednja stvar koju bi trebalo da želimo je da zakopamo raznolikost Evrope ispod homogenog nastojanja da se sprovedu reforme - ma koje one bile - koje centralna vlast označi kao najbolje. Raznolikost je dobra - i bila bi dobra čak i kad bi sve države imale iste preference - kao što se vidi na primeru SAD. Korenite reforme zdravstvenog sistema u Masačusetsu nadahnule su zdravstvenu politiku na nacionalnom nivou koja je postigla ogroman uspeh. Eksperiment sa smanjenjem poreza u Kanzasu pokazao se kao katastrofalan za tu državu, ali je poslužio da obeshrabri druge da krenu istim putem.

Zaključak koji iz svega ovoga sledi je da Dragijev stav predstavlja neopravdan poziv na još više tehnokratije, centralizacije i homogenosti u Evropi. On to bez sumnje nije tako zamislio, ali time daje kredibilitet stavu koji je izneo grčki premijer Aleksis Cipras (Alexis Tsipras) u svom članku za francuski Mond (Le Monde), da Evropa sada bira između demokratije i „tehnokratske monstruoznosti“. Ili, kako Fransis Kopola (Frances Coppola) - pronicljiv kao svaki komentator - kaže u svom autorskom članku koji zaista vredi pročitati, „Ciprasova zabrinutost za demokratiju u Evropi je potpuno opravdana.“

Martin Sandbu