Srećko.
Ako su legendarnog Čarlsa Barklija svojevremeno zvali „brdo koje skače“, Zorana Stevanovića bi trebalo zvati „planina koja skače“! Popularni Stragi početkom devedesetih, kad se Partizan popeo na vrh Evrope, bio je najkorpulentniji centar Starog kontinenta i od njega su se rivali odbijali kao ping-pong loptice.
Uvek nasmejan, Stevanović je i danas spreman da se našali na svoj račun. Posebno kad evocira uspomene na fantastičnu 1992. godinu. U filmu „Ima jedan tim“ rekao je, aludirajući na svoju težinu, da su posle čuvene trojke svi skočili na Saleta, a on, srećom, nije.
- Ih, pa od tada sam se ugojio još 50 kilograma - priča Stragi.
Poznata je i anegdota o tome kad je, želeći da prekrati vreme u Fuenlabradi, s Nikolom Lončarom i Željkom Rebračom otišao na tombolu, loptice su se vrtele i na kraju je „ubo“ bingo! Lova nije bila mala.
- U Fuenlabradi smo bili u tri navrata po deset dana i ritam „trening-utakmica-trening“ nam je bio dosadio. Da bismo prekratili vreme, Lončar, Rebrača i ja počeli smo da idemo na bingo i meni je baš krenulo. Dobio sam jedne večeri dosta para, mislim da je bilo oko 10.000 maraka, a, recimo da sam tada igrao u Partizanu za 15.000 - opisuje taj događaj Stevanović.
Na pitanje šta je kasnije bilo s tim novcem, odgovara:
- Pa jedan deo je završio kod Lokija i Rebrače, a ostatak smo potrošili u diskoteci.
Nismo bili svesni uspeha
Stevanović kaže da tokom sezone, pa čak i neposredno posle finala, nisu bili svesni kakav rezultat su postali:
- Tek kad smo se vratili iz Istanbula, bilo nam je jasno šta smo uradili. Počeli smo da gostujemo na televiziji, ljudi su nas prepoznavali na ulici i prilazili su nam da čestitaju. Tokom sezone igrali smo kao da nam je to peta, a ne debitantska sezona u Evroligi.