Fitbit - Veliki Brat Velikog Brata

Za ovo sam sâm kriv, pomislio je Majk Veston (Mike Weston) dok je jednog hladnog februarskog jutra snuždeno zakopčavao „fitbit“, uređaj za praćenje aktivnosti, oko svog ručnog zgloba. Njegova kompanija se spremala da počne da ga nadzire 24 sata dnevno da bi prikupila podatke o svemu i svačemu, od toga kako je spavao i kakav mu je puls do mesta gde se nalazi i veb-stranica koje posećuje.

„To mi se uopšte nije dopalo, nisam želeo da na taj način delim svoju privatnost“, kaže on. Ali kao direktor „Profjužna“ (Profusion), kompanije koja pruža konsultantske usluge na osnovu nauke o podacima, Veston je često podsticao svoj tim analitičara da se posveti ambicioznijim internim projektima i evo šta su oni smislili.

U periodu od 10 dana „Profjužnovi“ analitičari podataka koristili su Fitbit i druge aplikacije da bi beležili kretanje 171 biometrijskog parametra za svakog od 31 zaposlenog u kompaniji koji su se dobrovoljno prijavili za ovaj projekat (uključujući Vestona, koji je pomalo oklevao). Dok su pregledali ove podatke, analitičari su zaključili da bi se, na osnovu zajedničkih obrazaca ponašanja, zaposleni mogli podeliti u dve grupe. Jednu grupu su nazvali „vredni i staloženi“, a drugu „nervozni i nemirni“.

Tehnologija je omogućila poslodavcima da svoje radnike drže na oku pomnije nego ranije, od praćenja vozila za isporuku putem GPS lokatora do softvera za beleženje veb-stranica koje zaposleni u kancelariji najčešće posećuju.

Kompanije kao što je „Profjužn“ smatraju da bi nosiva tehnologija na radnom mestu mogla da poveća mogućnosti analize poslovnog učinka, iako bi, s druge strane, dodatno zamaglila granicu između posla i privatnog života.

„Mislim da će to neminovno postati uobičajena praksa, ali postoji opasnost od oštrih reakcija ukoliko bi ovakvi podaci bili zloupotrebljeni“, kaže Veston.

Za poslodavce, najjednostavniji (i zasad uobičajeni) način za korišćenje nosivih uređaja jeste da ih sama kompanija podeli zaposlenima i tako pokuša da ih podstakne da se okrenu zdravijem životu - što je cilj vredan truda s finansijske tačke gledišta ako kompanija plaća njihovo zdravstveno osiguranje. Kompanija BP, na primer, deli „fitbit“ uređaje svojim zaposlenima u Severnoj Americi i nudi im nagrade ako ispune postavljene ciljeve aktivnosti. I sam berzanski prospekt kompanije „Fitbit“ kao jedan od pet strateških ciljeva navodi „dalji prodor na tržište zdravstvene zaštite zaposlenih“. Nosivi uređaji mogli bi se pokazati kao odlično sredstvo za postizanje tog cilja.

Međutim, veća korist bi se postigla ako bi se podaci prikupljeni na taj način iskoristili za unapređenje produktivnosti i bezbednosti na radnom mestu. U nekim kompanijama magacinski radnici već nose narukvice ili slušalice koje mere njihovu produktivnost i prate njihovo kretanje u realnom vremenu.

Kompanija „Kronos“, koja se bavi upravljanjem radnom snagom i čiji su klijenti, između ostalih, „Epl“ (Apple), „Starbaks“ (Starbucks) i „Ikea“, ostvaruje godišnji prihod od preko jedne milijarde dolara od prodaje softverskih alata za pravljenje rasporeda i praćenje podataka u realnom vremenu koji umanjuju troškove i povećavaju produktivnost zaposlenih. Direktorka „Kronosa“ u Britaniji Brenda Moris (Brenda Morris) kaže da kompanija smatra da nosivi uređaji imaju primenu i kod fizičkih i kod kancelarijskih poslova.

„Ako pratite kretanje zaposlenih, njihov nivo stresa, stepen zamora, sve to ima veliki značaj kad je reč o radnicima koji upravljaju mašinama. Ili - u kancelariji možete da primetite da je zaposleni pod stresom jer je proveo mnogo vremena radeći na nekom ugovoru, a nije dobio dovoljnu pomoć od kolega.“

Kris Brauer (Chris Brauer), viši predavač na Goldsmits univerzitetu u Londonu, koji obavlja eksperimente s nosivim uređajima na radnom mestu, predviđa da će u budućnosti menadžeri imati pred sobom dijagrame koji u realnom vremenu prikazuju biometrijske podatke zaposlenih, npr. kvalitet sna, kao ključne pokazatelje njihovog radnog učinka. „To će biti prognostičko, a možda i preskriptivno sredstvo.“

Ali ova vizija budućnosti je još daleko, a na putu joj stoji i izvestan broj praktičnih, pravnih i etičkih prepreka.

Pre svega, izgleda da još niko nije pronašao način kako da analizira podatke s nosivih uređaja ili kako da iz njih izvuče korisne zaključke. „Profjužn“ planira da obavi još testiranja u većim kompanijama i da biometrijske podatke zaposlenih kombinuje s podacima o njihovom učinku na radnom mestu. Ali, zasad, tipično iskustvo poslodavaca u vezi s ovim uređajima slično je iskustvu Roba Sajmsa (Rob Symes), suosnivača londonske startap kompanije „Autsajd vju“ (The Outside View). Nakon što je tokom prošle godine pratio aktivnosti zaposlenih pomoću nosivih uređaja Sajms je shvatio: „U redu, sad imam sve te podatke, ali šta oni dođavola znače?“

U međuvremenu, nosivi uređaji koji svakodnevno prelaze „digitalne granice“ kompanije očigledna su meta hakera, kaže Dejv Palmer (Dave Palmer), koji je 13 godina proveo u Britanskom štabu za vladine komunikacije (GCHQ) i Službi bezbednosti (MI5) pre nego što se pridružio kompaniji za sajber-bezbednost „Darktrejs“ (Darktrace) kao direktor sektora za tehnologiju.

„Mogli biste da pomislite da je to dizanje uzbune bez razloga - koje su šanse da neko hakuje moj sat ili merač otkucaja srca - ali upravo ideja ‚interneta stvari‘ brže napreduje u pogledu funkcionalnosti nego u pogledu bezbednosti.“

Gedžete je lako i izigrati. Adam Miler (Adam Miller) dobija novčanu nagradu od poslodavca ako njegova „fitbit“ narukvica pokaže da je prešao određeni broj koraka dnevno. Ali ta spravica registruje „korake“ i prilikom trzaja, tako da ukoliko ne ispuni svoj dnevni cilj, „mogu da gledam televiziju i pomeram ruku s jedne strane na drugu... ili će ga prigrabiti moja deca i početi da mašu njime da bi videla dokle će dogurati brojevi.“

Za Dejna Etkinsona (Dane Atkinson), glavnog direktora tehnološke kompanije „Samol“ (Sumall), ovo ukazuje na ozbiljan problem s merenjem učinka na radnom mestu. „Tu postoji zakon fizike - čim ljudi znaju da se nešto prati, to menja ishod.“ Njegovo rešenje kao mladog direktora bilo je da osmisli način za tajno merenje kojeg njegovi zaposleni nisu bili svesni: pratio je obim i dužinu njihove poslovne elektronske pošte, što je, kako je shvatio, iznenađujuće dobar pokazatelj toga ko pati od „stresa na poslu“.

„Imao sam problema s empatijom, podaci su mi zaista pomogli da uhvatim korak“, navodi on. „Posmatrajući njihove obrasce ponašanja, mogao sam da započnem razgovor i upitam: ‚hej, šta se to dešava‘, i taj neko bi gotovo uvek ispričao šta ga muči.“

On smatra da je u redu da poslodavac prati poslovnu elektronsku poštu, „ali postoji moralna granica kad je reč o javnim komunikacijama koja još uvek nije uspostavljena“.

Ni pravna granica još nije određena. Advokati kažu da bi kompanije morale da dobiju izričitu informisanu saglasnost zaposlenih pre nego što počnu da prikupljaju lične podatke s nosivih uređaja, kao i dodatnu saglasnost da ih upoređuju s drugim podacima, kao što su parametri učinka.

Čak i tada postoji rizik da će zaposleni osećati implicitni pritisak da pristanu, kaže Danijel Kuper (Daniel Cooper), vođa tima za privatnost podataka u advokatskoj firmi „Kovington“ (Covington).

„Istorijski gledano, evropski regulatori u oblasti zaštite podataka bili su veoma skeptični u vezi s tim može li se ikada dobiti validna saglasnost zaposlenih - oni smatraju da za osobe koje su u radnom odnosu takav zahtev gotovo sam po sebi predstavlja prinudu.“

Koliko radnika bi bez prinude reklo „da“ i pod kojih uslovima?

„Prajs voterhaus Kupers“ (PwC), multinacionalna konsultantska i revizorska kuća, nedavno je sproveo anketu u kojoj je učestvovalo 2.000 ljudi, od kojih je 40 odsto reklo da bi pristalo na nosivi uređaj na poslu, a tek nešto više od polovine ispitanika reklo je da bi ga nosilo kad bi znali da će podaci biti upotrebljeni za unapređenje njihove dobrobiti na radnom mestu. Poslodavci i zaposleni bi mogli da dele iste ciljeve, a možda i ne bi. Mnogi od onih koji su rekli „nema šanse“ ne veruju svojim poslodavcima da podatke neće koristiti protiv njih. Obećanje da će podaci biti anonimni i samo zbirno upotrebljeni za analize pomoglo bi da se pridobije njihovo poverenje, navodi PwC.

Sarah O‘Connor - employment correspondent