Prvi koraci, koje je načinio na prstima, baletskog igrača Filipa Martina Nilsona odveli su mnogo dalje nego što je iko mogao da nasluti. Učeći da pleše, ovaj dečak – koji je oboleo od teškog oblika autizma, naučio je da živi...
"Nisam govorio, nikoga nisam gledao u oči, nisam - u stvari - komunicirao ni na koji način. Zbog teškog oblika autizma trebalo je da život provedem u domu. A ja sam želeo da igram..."
Baletskog igrača Filipa Martina Nilsona prvi koraci koje je načinio na prstima odveli su mnogo dalje nego što je iko mogao da nasluti. Učeći da pleše, ovaj dečak - koji je oboleo od teškog oblika autizma, naučio je da živi. Danas je najmlađa zvezda trupe Les Ballets Trockadero de Monte Carlo, poznate širom sveta po humorističkim predstavama baziranim na klasičnim baletima, u kojima muškarci igraju sve uloge.
Nedavno su boravili u Srbiji, gde su u okviru Beogradskog festivala igre izveli svoj virtuozni duhoviti šou, a Filip je u pauzi između probe i predstave specijalno za Sensu ispričao svoju fantastičnu životnu priču o baletu, koji ga je izvukao iz čaure bolesti i preobrazio u gracioznog leptira.
"Život je za mene uvek bio borba. Od rođenja sam bio drugačiji i moje odrastanje nije bilo nimalo lako. Moj biološki otac napustio je majku i mene kada sam imao samo godinu dana. Mama je sama brinula o meni skoro dve godine, a ja nisam govorio, nisam pravio kontakte očima, nisam komunicirao zapravo ni na koji način. Sa tri godine postavljena mi je dijagnoza teškog autizma.
Mami su rekli da nikada neću biti sposoban da živim sam i ponudili joj da me smesti u dom, u kome bih proveo ostatak života. Ona nije pristala na to: počeo sam da idem u specijalnu školu i radim sa terapeutima i stvari su krenule nabolje, ali mi je i dalje bilo potrebno mnogo pomoći. Progovorio sam sa četiri godine i čim sam mogao da se izrazim, rekao sam mami da želim da igram."
Kako ste to znali?
Nemam odgovor na to. Nekako, oduvek sam želeo da igram. Kad god bih video plesače na televiziji, u novinama, pomislio bih da su predivni. I kada mi je majka konačno dopustila da igram i sama je iznenađeno primetila koliko sam fokusiran. To je bila prva stvar koju sam ikada poželeo da radim.
Nije mi padalo na pamet da se igram u dvorištu, želeo sam da budem unutra, da slušam muziku i plešem uz nju. Počeo sam sa časovima kada sam imao šest godina, a sa deset sam znao da ću biti profesionalni igrač.
Balet me je vratio u funkcionalni svet, nije više bilo autizma.
Šta je igra promenila, šta se zapravo desilo?
Nešto se promenilo u meni. Bilo je potrebno uvesti discilinu u moj svakodnevni život, a ja sam toliko želeo da igram da sam stalno gurao napred i nisam odustajao.
To me dovelo u red i u ostalim stvarima, uticalo je i na moje učenje, koncentraciju, govor, socijalizaciju... Balet je pomogao da se moj mozak razvije.
Sve stvari su postale bolje. Svakodnevno sam naporno vežbao, a imao sam veliku podršku svoje majke i očuha.
Važnu ulogu u vašem preobražaju imala je i Nataša Bar, čuveni baletski pedagog?
Taj odnos je bio izuzetno važan. Želeo sam da radim baš s njom, jer je bila najbolji učitelj i znao sam da uz nju mogu da postanem profesionalac. Nije znala da sam bio autističan i da sam pre toga radio samo sa specijalnim pedagozima.
Na početku je bila veoma stroga, ali i izuzetno jaka, a ja nisam mario za to koliko će mi na časovima biti teško. Želeo sam samo da uspem, a ona je s vremenom shvatila koliko je to meni važno i koliko sam posvećen svom snu da postanem profesionalni igrač. Posle svega, prevazišli smo odnos učitelj-učenik i postali zaista dobri prijatelji.
Da li je balet promenio i vaš odnos sa drugim ljudima?
U potpunosti. Počeo sam da ih primećujem, socijalizovao sam se. Imao sam teške trenutke sa ljudima koji nisu bili plesači, ali sam se s vremenom prilagodio i danas imam dosta prijatelja. S jedne strane, svet baleta je zatvoren sam po sebi, a baletski igrači su zbog napornog vežbanja, proba, turneja, na mnoge načine izolovani od sveta, neki kažu 'autistični'.
S druge strane, to je život pun stalnih promena. U ovoj kompaniji sam već dve i po godine, pridružio sam im se kada sam imao 18 godina, pravo posle škole i to je bio veliki šok za mene. Trebalo mi je vremena da se naviknem na taj kovitlac gradova, zemalja, jezika, različitih valuta, scena na kojima igram... Ali sposoban sam da izađem na kraj sa svim tim i budem uspešan u tom svetu, a to nisam bio pre tri godine.
Veoma otvoreno govorite o svojoj bolesti. Kako ste se odlučili da u javnosti progovorite o tome?
U školi sa drugom autističnom decom imao sam prilike da vidim kako ih tretiraju na potpuno pogrešan način. Učitelji često ne znaju kako da se povežu sa njima, kako da im pomognu da otkriju svoje sposobnosti. Ja sam imao mnogo sreće da mi učitelji i roditelji pruže pravu podršku i pomoć, a većina autistične dece to nikada ne doživi i često prožive ceo život u jednoj sobi.
Dalibor Danilović
Pre nekoliko godina odlučio sam da govorim o sebi kako bih pokušao da promenim način na koji ljudi gledaju autističnu decu. To nije mentalna bolest koja ne može da se leči.
Svako autistično dete ima svoj potencijal, mogućnost da raste, razvija se i bude bolje. Neki od njih to nikada ne dobiju, jednostavno ljudi dignu ruke od njih. Za mene je ples bio mentalni okidač, to me je dovelo do uspeha, naučilo da živim i stignem do ovog nivoa.
U mojoj školi bio je dečak koga je jako zanimalo vreme, vremenski uslovi, klima. Drugi je voleo da svira klavir i peva, neki su sjajno crtali i čak pravili svoje crtaće.
Oni su iskoristili te svoje opsesije i oko njih programirali ostatak svojih života. To je po meni pravi način da se tretira autizam.
Šta je po vama presudno - podrška roditelja, pomoć terapeuta ili lični napori?
Roditelji prvo moraju da prihvate da imaju autistično dete i da shvate da moraju da učine sve da mu pomognu. Onda treba da pronađu adekvatne učitelje za svoje dete - one koji su ljubazni ali jaki, koji znaju kako da priđu detetu i koji su otvoreni za sve moguće načine na koje se može učiti. Klasičan način učenja koji se primenjuje u školama nije adekvatan za većinu autistične dece i za mnoge od njih je potrebno osmisliti indvidualne programe.
Treća stvar je biti siguran u to da se dete ne dosađuje i da je posvećeno ideji da se promeni, procveta u sebi i postane nešto. Čarobno je posmatrati kako neko ko uopšte ne govori postaje funkcionalno ljudsko biće koje ima posao i može da živi nezavisno. To je ponekad teško i sa decom koja nisu autistična. Mnogi roditelji ne znaju kao da izvedu svoju decu na put...
Kako vidite svoju budućnost posle baleta?
Volim da podučavam i razmišljam o tome da osmislim program za autističnu decu. Voleo bih da razvijem program koji bi mogao da se primenjuje u raznim školama, na različitim mestima. To bi, možda, dalo šansu nekoj deci da se izbore za svoje živote. Nijedno dete ne treba ignorisati, a autističnoj deci je potrebna dodatna pomoć i to ne zato što su lenji, nego zato što su drugačiji. Čitao sam priče o roditeljima koji ne prihvataju da su im deca bolesna, koji ih zaključavaju...
Teško mi je i da pomislim na tako nešto... To ne bi smelo da se dešava. Moja majka je moja najveća podrška i danas je veoma ponosna. Učinila sve što je mogla da mi pomogne i zaslužna je što sam danas ovakva osoba. Svaki roditelj to treba da uradi za svoje dete, bilo da je autistično ili ne. Morate da uložite sve moguće napore da pomognete svom detetu i to će se isplatiti, sva deca su vredna toga isplatiti, sva deca su vredna toga.