VAŠINGTON - Stanica metroa, hladnog januarskog jutra 2007. godine.
Čovek na violini svira Bahovo delo nekih 45 minuta.
Za to vreme, približno 5000 ljudi prođe kroz stanicu.
3 minuta nakon što je počeo sviranje, sredovečan čovek primećuje muzičara koji svira. On usporava korake, zaustavlja se par sekundi, a zatim žurno odlazi svojim poslom.
4 minute kasnije:
Violinista prima svoj prvi dolar: žena baca novčić u šešir, i bez zastajkivanja, nastavlja hod.
6 minuta kasnije:
Mladi čovek se naginje preko ograde da ga čuje, zatim pogleda na ručni sat i nastavlja žureći.
10 minuta kasnije:
Trogodišnji dečak se zaustavlja ali ga majka odvlači žureći. Klinac zastaje da ponovno pogleda violinistu, ali ga majka vuče i oboje odlaze žureći. Nekolicina druge dece je pokazala interesovanje. Svaki roditelj, bez izuzetka, je prisilio svoje dete da produži.
45 minuta kasnije:
Violinista svira bez prestanka. Samo 6 ljudi se zaustavilo i kratko slušalo. Nekih 20-ak ljudi su dali novac, ali su produžili bez zaustavljanja. Svirač je sakupio ukupno 32 dolara.
1 sat kasnije:
Muzičar završava svirku i nastaje tišina, što takođe niko ne primećuje. Niko ne aplaudira, niko ne daje bilo kakvo priznanje.
Prava istina:
Niko nije znao da je muzičar u stvari bio Džošua Bel, jedan od najvećih današnjih violinista. Svirao je jedan od najtežih komada ikad napisanih, na violini vrednoj 3.5 miliona dolara. Samo dva dana pre ovoga Džošua Bel je rasprodao koncertnu salu u Bostonu gde je prosečna karta bila 100 dolara.
Ovo je istinita priča. Inkognito svirku Džošue Bela na stanici metroa je organizovao Vašington Post kao deo sociološkog eksperimenta o percepciji, ukusu i ljudskim prioritetima.
Postavlja se pitanje: „Da li u uobičajenom okruženju, u nezgodno vreme, uopšte prepoznajemo lepotu? Prepoznajemo li talenat u neočekivanom kontekstu? Koliko snobova ima među nama koji idu na koncert plaćajući preskupe karte, a to isto ne prepoznaje na ulici?“
(balkanspress.com)