Svetozar Matović u četvrtak u podne krenuo je iz Priboja na dva točka vođen ljubavlju prema klubu, a u petak se pojavio pred fudbalerima Partizana, koji su na pripremama na tari.
- Tozo, nije valjda da si biciklom došao – pita Voja Radojević iz Partizanove logistike.
- Biciklom, što da ne – odgovara mladić.
- Iz Priboja na Taru, biciklom? - Sve za Partizan! Svi igrači sa iole dužim stažom u Partizanu prepoznali su Svetozara Matovića, 15-godišnjeg gimnazijalca iz Priboja. Znaju ga – nema tih priprema i utakmice Partizana na zapadu Srbije na koje on ne stigne.
- Bicikl i kacigu sam pozajmio iz pribojske Kancelarije za regionalni razvoj. Juče sam zamolio profesora francuskog da odgovaram na početku časa i da me odmah posle toga pusti da krenem na Taru. Udovoljio mi je, zna profesor šta znači voleti - priča mali Toza.
Od Priboja do Tare, prečicom preko Republike Srpske je 65 kilometara. Mnogo veću kilometražu je prevalio dečak.
- Na graničnom prelazu Uvac sam umesto desno greškom skrenuo levo prema Rudom. Posle pet kilometara sam shvatio da sam na pogrešnom putu ali se nisam pokolebao. Okrenuo sam, vratio se na Uvac, pa preko Štrpca, Draževića, Dobruna, Mokre Gore, Šargana nekako stigao na Taru. Noge su mi utrnule od guranja pedala da ih nisam osećao. Ležao sam u travi pokušavajući da povratim snagu ali nisam odustajao. Ni trenutka nisam pomišljao da se predam jer Partizan je na Tari - govori mali Pribojac.
Kad Saleta Ilića i drugove isprati kući – tad će i on svojoj
- Majci sam rekao da neću na more, da mi je draže da budem uz Partizan. Nešto novca mi je ona dala, nešto sam uzeo od ušteđevine. Iznajmio sam sobu blizu terena gde treniraju partizanovci. Gledaću svaki trening. Za mene lepšeg letovanja nema - skromno je pričao dečak, srećan kao da je ostvario najveći životni san.
Dugo je sedam dana, a u džepu tinejdžera nema novca za skupe ručkove. Kaže, hraniće se u pekari.
- Hteo sam ja da ponesem šator i vreću za spavanje, da smanjim troškove. Ali ova kiša me je odgovorila od toga. Iznajmio sam sobu. Čuo sam se sa Radetom Vučićevićem, ekonomom, on me je kumio i molio da ne dolazim, da se ne mučim. Nisam se pokolebao, ljubav nema cenu, - ispričao nam je Svetozar Matović i otišao na ručak – po kiflu u pekari.