Igor Zjuzin - ponos i ponor privrednog sistema Rusije

COURTNEY WEAVER JACK FARCHY

Rudarsko-metalurški gigant “Mečel “ (Mechel), u vlasništvu Igora Zjuzina (Igor Zyuzin), ima dugove od preko sedam milijardi dolara i državne poverioce za vratom. Međutim, imajući u vidu akutne privredne nedaće Rusije, Kremlj ne može sebi da priušti propast te kompanije.

Oči u oči s vodećim ruskim bankarima, Igor Zjuzin je prošle godine bio čovek na ivici ponora. Ekscentrični oligarh koji je izgradio svoju moćnu kompaniju “Mečel” u godinama kad je cena robe rasla, Zjuzin je bio na rubu da izgubi bitku s poveriocima.

Nakon zaključivanja nepromišljenih ugovora vrednih milijarde dolara, “Mečel” je zapao u dugove teške više od osam milijardi dolara (koji su se u međuvremenu smanjili na sedam milijardi zbog devalvacije), što je više od 10 puta veće od tržišne kapitalizacije te kompanije, baš u trenutku kad su cene njenih proizvoda počele da padaju.

Na sastanku prošlog leta Herman Gref (Herman Gref), moćni čelnik Zberbanke (Sberbank), najvećeg ruskog poverioca, konačno je planuo suočen sa Zjuzinovim tvrdoglavim odbijanjem da prihvati neminovnost propasti svoje kompanije.
“Sada ste moj neprijatelj za čitav život”, rekao je Gref oligarhu, kažu dva upućena izvora.

To je bio ključni trenutak za Zjuzina. Kao menadžer starog kova on je upravljao “Mečelovom” aktivom još od vremena Sovjetskog Saveza, da bi zatim od te kompanije napravio jednog od najvećih ruskih proizvođača metala.

Međutim, to je bila prekretnica i za Rusiju: da je bilo po Grefu, “Mečel” bi postao najveća kompanija koja je otišla u stečaj u istoriji te zemlje i ozbiljan test za njen finansijski sistem.

Godinu dana kasnije ova dva čoveka su i dalje na suprotstavljenim stranama, sukob zbog “Mečela” može se posmatrati i kao sučeljavanje dve vizije Rusije: na jednoj strani, Zjuzinov fokus na održavanje rasta proizvodnje i briga o potrebama 70.000 radnika, u sovjetskom maniru, a na drugoj, Grefovo liberalno nastojanje da od Rusije napravi tržište gde banke mogu da ostvare prinos i gde se firme u problemima puštaju da propadnu.Reanimacija

Ovo sučeljavanje se dešava u okolnostima geopolitičkog obračuna sa Zapadom, sankcija i niže cene nafte. Očekuje se da će bruto domaći proizvod Rusije ove godine zabeležiti pad od preko dva odsto.

Ironija je da zapadne sankcije, koje su pogodile tri “Mečelova” poverioca, i nepovoljnija ekonomska situacija u Rusiji rade u Zjuzinovu korist jer nesigurnost koja trenutno karakteriše rusku privredu čini da bi za Moskvu bio preveliki rizik da dozvoli da ta kompanija propadne.

Iako “Mečel” nije izvršio otplatu kamate prošlog septembra, a dve od tri državne banke su pokrenule postupak protiv te kompanije, što je u ruskom sistemu uvod u stečaj, prema izvorima uključenim u te pregovore, sve je izvesnije da će Zjuzin postići dogovor s ta tri poverioca i tako zadržati kompaniju pod svojom kontrolom. On se već dogovorio sa dve banke, a poslednji, najtvrđi orah, Zberbanka, omekšala je svoj stav u nedavnim javnim istupima.
“Kremlj je odlučio da je stabilnost sistema najvažnija”, izjavio je Kris Vifer (Chris Weafer), viši partner u konsultantskoj kući “Makro advajzori” (Macro Advisory) sa sedištem u Moskvi. U ovim okolnostima stečaj kompanije kao što je “Mečel” mogao bi biti zarazan, destabilizovati privredu i negativno se odraziti na investicionu klimu.

Verovatnoća da će se ovakvo stanje produžiti pokazuje u kojoj meri strah od društvenih nemira čini Kremlj još konzervativnijim dok pokušava da prebrodi trenutni privredni pad.
“Vlada ne želi da kompanija koja zapošljava 70.000 ljudi ode u stečaj”, kaže izvor blizak “Mečelu”. “Posebno s ratom u Ukrajini u pozadini.”

Sama činjenica da je Zjuzin, strasni pušač i kontroverzni menadžer, uspeo da se odmakne od ivice ponora dokazuje da taj oligarh ima posebne talente koji su mu pomogli da, poput kakvog korporativnog Hudinija, preživi sve, od ličnog besa Vladimira Putina do nekoliko predstečajnih situacija.

Jedan od poslednjih “crvenih direktora” ili čelnika fabrika iz sovjetske ere koji i dalje upravljaju korporativnim carstvima u današnjoj Rusiji, Zjuzin se pokazao kao patriota koji ipak nije voljan da se prilagodi novom načinu poslovanja. Nekada je radio u rudniku, a danas nema ni pametni telefon ni kompjuter i više voli da mu njegov sekretar odštampa mejlove kako bi on onda mogao običnom olovkom da beleži komentare na njima.

Iako je njegovo lično bogatstvo bilo u jednom trenutku procenjeno na devet milijardi dolara, Zjuzin se nalazi na suzdržanijem kraju skale oligarha: on ne poseduje vile, jahte, niti fudbalske klubove u inostranstvu. Jedno od njegovih omiljenih alkoholnih pića je belo vino “nju vorld” (New World), čija flaša u maloprodaji košta manje od 20 dolara. Dok drugi tajkuni skupljaju “lamborginije” i remek-dela impresionizma, Zjuzin skuplja poštanske marke.

Rođen 1960. godine u gradu Kimovsku, oko 200 kilometara južno od Moskve, Zjuzin je počeo da radi kao inženjer rudarstva sredinom osamdesetih godina prošlog veka, pre nego što se preselio u jugozapadni Sibir da bi radio u rudniku uglja Raspadskaja (Raspadskaya), jednom od najvećih u čitavoj Rusiji.

Kada se Sovjetski Savez raspao 1991. godine, on je bio zamenik direktora rudnika, a za dve godine uspeo je da stvori kompaniju koja se bavila izvozom uglja. Do 1997. godine on i njegov partner Vladimir Jorič (Vladimir Iorich) preuzeli su kontrolni udeo u kompaniji koja se bavi eksploatacijom uglja pod nazivom “Južni Kuzbas”. U godinama koje su usledile oni su se dalje širili i 2004. godine “Mečel” , do tada četvrti proizvođač uglja i peti proizvođač čelika u Rusiji, izašao je na Njujoršku berzu s procenjenom vrednošću od 2,9 milijardi dolara.

Jurnjava za novim poslovima

Zjuzin i Jorič su bili savršen tim, prisećaju se bivši izvršni direktori i bankari. Zjuzin, sa svojim gotovo forenzičkim poznavanjem rudarskog sektora, bavio se detaljima proizvodnje, dok se promućurni Jorič brinuo o finansijama. Sve se promenilo 2006. godine, kad je Jorič prodao svoj udeo. “Kada je Jorič otišao, Zjuzin je ostao sam”, kaže jedan bivši izvršni direktor u “Mečelu”. “Nije bilo nikoga da ga obuzdava.”

Sam na čelu kompanije, Zjuzin se bacio u veliku kupovinu koja je trajala do leta 2008. godine: plaćao je 2,3 milijarde dolara da bi obezbedio kontrolni udeo u kompanijama koje se bave proizvodnjom koksnog uglja “Jakutugol” (Yakutugol) i “Elagaugol”(Elagaugol) u istočnom Sibiru; 1,5 milijardi dolara za rudarsku kompaniju “Orijel risorsiz” (Oriel Resources) kotiranu na londonskoj berzi; počeo je pregovore o preuzimanju američke kompanije “Blustoun koul” (Bluestone Coal) vredne više od pola milijarde dolara.

Sve je išlo kao podmazano do 26. jula 2008. godine, kad je Zjuzin zbog bolesti propustio sastanak s Putinom, baš kad su cene robe počele da padaju. “Naravno, bolest je bolest”, rekao je tada Putin, “ali mislim da bi Igor Vladimirovič Zjuzin trebalo da se oporavi što pre, inače ćemo morati da mu pošaljemo lekara.”

Ta opaska je srušila vrednost akcija “Mečela” na Njujorškoj berzi za više od jedne trećine. Nekoliko nedelja kasnije kompaniju je, kao i ostatak sveta, pogodila globalna finansijska kriza. Oporavak cena robe u periodu od 2010. do 2011. ponudio je privremeno olakšanje, ali je Zjuzin to shvatio kao priliku za kupovinu.

“Kada se završila kriza iz 2009, mi (rukovodioci kompanije) mislili smo da bi trebalo malo da usporimo i da se usredsredimo samo na imovinu koju već posedujemo”, kaže jedan bivši rukovodilac “Mečela”. “Međutim, Igor Vladimirovič je smatrao da, kad su već svi drugi stali, mi treba da jurimo još brže.”

“Mečel” je 2010. godine potpisao ugovore o kupovini čeličana u Turskoj i Rumuniji i preuzeo kontrolu nad jednom bugarskom elektranom. Sledeće godine kompanija je objavila da će platiti više od 500 miliona dolara za elektrometalurški kombinat u Donjecku, u istočnoj Ukrajini.

Kada su cene robe 2011. godine ponovo počele da padaju, ti potezi su se pokazali kao ishitreni. “Zjuzin je fantastičan direktor”, kaže funkcioner jedne državne banke. “On poznaje posao do tančina. Ali on nije tip osobe koja donosi prave poslovne odluke.”

Zjuzin insistira da svakog od svojih direktora lično pozove telefonom kako bi čuo najnovije podatke o proizvodnji, kažu njegove kolege. Mnogi od njih porede Zjuzinov način upravljanja s onim koji primenjuje Putin: to je svet u kom se mnoge odluke mogu doneti samo na vrhu, a lojalnost se ceni više od efikasnosti. Prema rečima jednog bivšeg rukovodioca “Mečela”, “kompanija može zbog vas izgubiti milione, ali nećete ostati bez posla ako radite šta vam se kaže”.

Zjuzin je odbio da da izjavu za ovaj članak. Ali izvršni direktor “Mečela” Oleg Koržov (Oleg Korzhov) stao je u odbranu njegovih poslovnih rezultata u svom intervjuu za FT.

“Sve što smo kupili - to nisu bile nekakve fabrike slatkiša ili slične besmislice”, kaže on, “sve su to bile kompanije koje bi se teoretski savršeno uklopile u ‘Mečelovu’ strukturu proizvodnje i prodaje. Da nije bilo krize, završili bismo naše investicione projekte za godinu ili dve i naša finansijska situacija bi sada bila potpuno drugačija.”

Već u roku od godinu dana, tokom 2011. i 2012, kada su cene koksa naglo pale, “Mečel” je shvatio da su akvizicije bile greška, ali je tada već bilo prekasno. Onda je tokom 2012. i 2013. kompanija počela da se oslobađa delova aktive, uključujući i “Blustoun”, ali poverioci su izgubili strpljenje.

Suočeni sa sankcijama Zapada i nestabilnim tržištima posle ruske aneksije Krima, tri najveća poverioca “Mečela” - Zberbanka, VTB i Gasprom banka - odlučili su da igraju grublje. Do prošlog juna vršili su pritisak na Zjuzina da prihvati dogovor po kom bi dug kompanije bio pretvoren u akcije, što je potez koji bi oligarhu ostavio samo manjinski udeo u kompaniji. Na sastancima prošlog leta pokušavali su da ga primoraju da prihvati tu ponudu, ali je on odbio, što je i dovelo do otvorenog sukoba s Grefom iz Zberbanke.

Kad je letu došao kraj, činilo se da je vlada izgubila strpljenje. Ministar privrede Aleksej Uljukajev (Alexey Ulyukaev) izjavio je u septembru da “ne vidi drugi izlaz” za “Mečel” osim stečaja. Ubrzo posle toga VTB i Zberbanka podneli su tužbu protiv “Mečela” zbog neotplaćivanja duga. Ovi predmeti su još uvek pred sudom.

Zjuzin je postao još tvrdoglaviji, ignorišući zahteve banaka za dodatnim informacijama, kaže jedan državni bankar. Do jeseni vrednost akcija “Mečela” pala je za 99 odsto u odnosu na najvišu cenu koju su imale na Njujorškoj berzi 2008. U odnosu na tadašnje 24 milijarde dolara, vrednost kompanije se sada procenjuje na samo 508 miliona dolara.

Međutim, kad je ruska privreda skliznula u recesiju, počeli su da duvaju drugačiji politički vetrovi. Odjednom je ekonomska i socijalna stabilnost Kremlju postala važnija od obračuna s neposlušnim oligarhom; doveden je u pitanje opstanak samih banaka, što je spor sa Zjuzinom gurnulo u drugi plan.

Previše veliki da bi propao

“Letos je samo ‘Mečel’ bio problem... štrčao je kao povređeni prst”, kaže funkcioner jedne državne banke. “Ali sada, kad boli cela šaka, jedan prst se ne primećuje toliko.” Do decembra je posrtanje rublje prešlo u strmoglav pad koji je ugrozio opstanak jednog od većih kreditora, Trast banke (Trust Bank), i treće po veličini avio-kompanije u Rusiji “Utair”, a državu primoralo da ceo bankarski sektor stavi pod svoju zaštitu.

Krajem januara ruski ministar trgovine i industrije dodao je “Mečel” na spisak kompanija “od sistemskog značaja” koje ispunjavaju uslove za podršku ruske države. Poslednjih meseci Zjuzin je uspeo da postigne dogovor sa dva od tri poverioca - Gasprom bankom i VTB. Gref je prošlog meseca izjavio za Vedomosti, ruski dnevni list koji sarađuje sa FT, da se nada da će Zberbanka postići konačan dogovor s “Mečelom” do kraja juna.

Očekuje se da će Zberbanka nastaviti da vrši pritisak na Zjuzina da se odrekne ili finansijske kontrole nad kompanijom, ili svog prava da postavlja generalnog direktora. Ali može se desiti da ta banka uopšte ne ostane u pregovorima do kraja: Gref je napomenuo da će Zberbanka možda pokušati da proda svoj deo “Mečelovog” duga VTB, Gasprom banci ili nekoj trećoj strani.

U Moskvi se vodi rasprava o Zjuzinovoj sudbini, a neki kažu da se on ne bi održao da nije imao podršku s vrha.