Roberto Savijano - portret izgnanika u mladosti

MISHA GLENNY

U leto 2009. godine bio sam pozvan da učestvujem u javnoj debati o organizovanom kriminalu. Tribina se održavala u okviru letnjeg festivala koji italijanski časopis Internacionale (Internazionale) svake godine organizuje u prelepoj Ferari.

Ne samo da je najveće gradsko pozorište bilo ispunjeno do poslednjeg mesta već su se stvorili redovi ispred drugih prostora u gradu gde se mogao pratiti direktan prenos debate. Dok sam izlazio na scenu, odzvanjao je gromoglasan aplauz, najglasniji koji sam ikad doživeo. Tapšanje i klicanje dugo nije prestajalo.

Istini za volju, ne mogu da tvrdim da sam ja bio predmet takvog obožavanja jer je pored mene stajao Roberto Savijano (Roberto Saviano), mladi italijanski pisac čija je “Gomora” (Gomorrah), knjiga koja detaljno opisuje bedu života u senci Kamore, zloglasne napuljske verzije sicilijanske mafije, bila u to vreme bestseler širom sveta. Sad barem znam kako se osećaju prateći vokali na koncertima Rolingstonsa.

U svojim tekstovima i javnim nastupima Savijano je autentičan i snažan glas koji javno izražava ono što milioni Italijana osećaju - gađenje prema ogromnom uticaju koji organizovani kriminal ima na ekonomski i politički život zemlje, posebno posle završetka Drugog svetskog rata.

On je pravi naslednik istinskih heroja kakvi su bili sudije Đovani Falkone (Giovanni Falcone) i Paolo Borselino, koje su kriminalci ubili devedesetih. Njih dvojica su najviše zaslužna za slabljenje moći mafije na Siciliji i razotkrivanje umešanosti nekih od najviših državnih funkcionera u ubistva, iznude, trgovinu drogom i ljudima.

Ali Savijano je platio visoku cenu otkako je pre skoro deset godina izašao iz anonimnosti. Njegov život više nije njegov, niti će to ikad biti. Gde god da krene, prati ga od pet do sedam karabinjera, pripadnika elitne policijske jedinice koja je zadužena za njegovu bezbednost od 2006. godine. I zaista, Savijano svoju najnoviju knjigu posvećuje svojim mnogobrojnim telohraniteljima.

Za početak, svake noći mora da spava u drugom stanu; članovi njegove porodice bili su primorani da uđu u program zaštite svedoka ili da ga se javno odreknu; čak i kada boravi u inostranstvu, neophodna mu je zaštita dvadeset četiri sata dnevno. Za njega je praktično nemoguće da ima normalnu vezu jer svako ko mu je blizak automatski takođe postaje meta Kamore. Za razliku od fatve bačene na Salmana Ruždija (Salman Rushdie) koja je ukinuta posle pregovora iranskih i britanskih vlasti, smrtna presuda koju izrekne Kamora ostaje na snazi doživotno.

Uprkos tome, Savijano nije prestao da piše, a njegova najnovija knjiga “Zero Zero Zero” (Nula Nula Nula), podrobna studija globalne industrije kokaina, sadrži izvanrednu dokumentarnu građu.

Od Meksika, preko Kolumbije, do Rusije Savijano analizira grupe koje su krijumčarenjem kokaina izgradile carstva ogrezla u krvi. U Meksiku broj mrtvih usled nasilja narko-bandi i, posledično, dejstva policije i vojske popeo se na preko 100.000 od 2007. godine, a broj interno raseljenih lica je oko tri puta veći. Da se ovo dešava na nekom drugom mestu - ili da su uzroci pokolja drugačiji - ceo svet bi to video kao humanitarnu katastrofu, ali je krvoproliće u Meksiku samo “pozadinska buka”.

U nekim zemljama kao što je Kolumbija užasi povezani s kokainom izrodili su se iz političkog nasilja iz ranijeg perioda. Ali u Rio de Žaneiru, na primer, gde političko nasilje nije u toj meri deo tradicije, ratovi zbog droge koji su izbili u favelama imali su za posledicu jednu od najviših stopa ubistava tokom devedesetih. Ipak, ta stopa nije pogađala sve delove društva podjednako - više od 70 odsto žrtava bili su mladi i tamnoputi.U kratkom poglavlju o ekonomiji kokaina Savijano ukazuje na razlog zbog kog to nelegalno tržište proizvodi toliko mnogo nasilja.

“Da ste početkom 2012. uložili 1.000 evra u akcije ‘Epla’ (Apple), za godinu dana biste imali 1.670 evra. Nije loše. Ali da ste uložili 1.000 evra u kokain, posle jedne godine imali biste 182.000 evra.” To naravno važi pod uslovom da je vaša investicija bezbedno stigla iz džungle Kolumbije do ulica Londona, ali imajući u vidu da britanska policija zapleni manje od 20 odsto kokaina koji ulazi u zemlju, to je rizik koji vredi preuzeti.

Kako je Savijanov ugled porastao, znatno su ojačali njegovi kontakti s policijom, političarima i advokatima koji su deo borbe protiv organizovanog kriminala. Ali, s druge strane, njegova omraženost u kriminalnim krugovima znači da on više ne može lično da istražuje podzemlje u meri u kojoj je to činio ranije.

Savijano i dalje ulaže izuzetne napore da razgovara s ljudima koji su trenutno ili su prethodno bili uključeni u poslove mafije. Jedan od najupečatljivijih likova u ovoj knjizi zasnovan je na bivšem članu Kaibila, surove vojne jedinice za borbu protiv pobunjenika, formirane tokom osamdesetih godina prošlog veka u Gvatemali radi eliminisanja svakoga čije je delovanje, po mišljenju vlade, subverzivno. Posle su Kaibili preusmerili svoj kapacitet za nasilje ka reketiranju i krijumčarenju droge. Čovek koga je Savijano intervjuisao jedan je od najpokvarenijih kriminalaca koji prezire sve one koji ne dele njegovu opsesiju mačo-nasiljem o kome on ima iskrivljenu predstavu i smatra ga uzvišenim ljudskim kvalitetom.

Savijano ne piše s analitičkim poletom koji je karakterističan za njegove sunarodnike kao što su Dijego Gambeta (Diego Gambetta) i Federiko Vareze (Federico Varese), obojica istraživači na Oksfordu. Moć kriminalnih grupa i njihova sposobnost da preuzmu odlučujuću ulogu u društvu u velikoj meri zavisi od okolnosti i politike. Tamo gde država nije efikasna u kontroli tržišta, na scenu stupa mafija. Ovo se odnosi i na legalna tržišta - kao što su restorani (Kum) ili upravljanje otpadom (Sopranovi) - i na nelegalna tržišta kao što je kokain.