Ovih dana naveliko se priča o brojnosti azilanata koji su preplavili Srbiju. Od zvaničnih podataka prema kojima ih ima 300 do nezvaničnih informacija da ih je nekoliko desetina hiljada, u međuvremenu se povela diskusija po još jednoj osnovi – do koje mere nam prete zaraze koje su sa sobom mogli da donesu emigranti iz Azije i Afrike?
Prva asocijacija na ovu temu kod svih nas je HIV virus, odnosno sida. Dobra vest je da je i sama priča o tome prilično bespredmetna, budući da u Siriji, iz koje je u Srbiju došao najveći broj azilanata, ukupno ima 500 odraslih ljudi zaraženih HIV-om, što je skoro 13 puta manje od broja naših obolelih sunarodnika.
U ovom trenutku, centre za azilante u Banji Koviljači, Tutinu, Sjenici, Bogovađi i Krnjači naseljava oko 300 azilanata, u koje se oni upućuju nakon evidentiranja u graničnoj policiji, a gde su im obezbeđeni krov nad glavom, tri obroka dnevno, odeća, obuća, novčana pomoć i zdravstvena nega.
Pominjući ovo poslednje ne možemo, a da se ne zapitamo: Ko pregleda one koji se “ne javljaju” graničnoj policiji kad uđu u Srbiju?
Stanovnici Bogovađe, koji su bili primorani da sami sprovedu istragu o mnogobrojnim provalama i prestupima izbeglica s kojima žive, u video snimku koji su tom prilikom napravili, navode da azilante smeštene u susednom selu Vračevići lekar nikada nije pregledao, što im je, navodno, sam i potvrdio.
Oni, nažalost, nisu usamljeni u ovoj bojazni: Beograđani iz kruga dvojke, koji stanuju u blizini Železničke i Autobuske stanice takođe strahuju od iste stvari.
– Park oko autobuske stanice vrvi od njih, Pretpostavljam da je dobar deo smešten po nekim hostelima i privatnom smeštaju, ali s druge strane deluje kao da tu u parku i žive! Da li su ikada išli kod lekara i u svojoj zemlji, da li ih je neko ovde pregledao, da li se kupaju, sa kim sve ovde dolaze u kontakt? O tome stalno razmišljam kad ih vidim, a niko ne odgovara građanima na takva pitanja. Rečenica “narod ne treba da brine” mi ne uliva baš neku sigurnost – priča Beograđanka Danica M. (55).
Sličnog raspoloženja su i građani Subotice kojima su azilanti takođe prve komšije, posebno oni koji nemaju novca da pređu u Mađarsku u koju su krenuli. Njima argument da Srbima i od dobrog dela naše nacije preti zdravstvena opasnost ne predstavlja nikakvu utehu.
– Šta znači to da postoje i Srbi koji su prljavi i bolesni? Naravno da je tako, ali utoliko je opasnije dodatno umnožavanje “rizičnih” pojedinaca. Čitala sam da su u kućama u Bogovađi, koje su obijali, azilanti koristili kade za vršenje velike nužde – zaista ne poznajem nijednog Srbina koji je to ikada uradio! S takvima navikama se onda voze sa nama u gradskom prevozu, kupuju hranu na pijacama, u prodavnicama… Mislim da je realno zapitati se kakve mogu biti posledice toga – kaže Miljana S. (31) iz Subotice.
Ona objašnjava da ih je od zimus najviše bilo u okolini “ciglane i deponije”, gde su u toj meri prepušteni sami sebi da po nekoliko dana nemaju šta ni da jedu.
– Tu nema nikakvih higijenskih uslova, nemaju vodu, nemaju ništa – a kamoli organizovan lekarski pregled. Naravno da smo uplašeni – ističe Miljana S.
Jedan od retkih zvaničnika koji je otvoreno ukazao na ovaj problem bio je načelnik Policijske uprave u Zaječaru Goran Tomić, koji je na sednici gradskog Štaba za vanredne situacije jesenas upozoravao da postoji velika verovatnoća da su emigranti iz Sirije i Avganistana, čiji je prelazak preko Srbije još tada svakodnevno sprečavala policija, nosioci zaraznih bolesti i založio se za obavljanje preventivnih pregleda, imajući u vidu da je u svetu proglašena epidemija ebole.
Na njegov apel tada je reagovala direktorka Zavoda za javno zdravlje “Timok” Slađana Ristić ističući da se plasiranjem neproverenih vesti o epidemijama javnost uznemirava, nakon čega joj je gradonačelnik Zaječara Velimir Ognjenović odgovorio da se Ristićeva “ponaša kao da živimo u Švajcarskoj, a ne Srbiji”, što je možda najvažnija stavka koju razmatrajući moguće širenje zaraze u Srbiji treba da imamo na umu.
(Telegraf)