Lazareve mošti spašće Srbiju!
Međutim, Kosovski boj na Vidovdan 1389. postao je najvažnija bitka u srpskoj tradiciji, pa je samim tim i Lazar postao najvažniji vladar našeg mita. Postao je toliko važan da se u narod usadilo verovanje da će Srbima biti bolje tek kad se ponovo spoje njegovo telo i glava.
I to verovanje i danas živi, a koliko se njegove mošti smatraju važnim u tradiciji najbolje ilustruje to što su 1989, povodom šest vekova od Kosovskog boja, imale i svojevrsnu turneju po Srbiji. Tada ih je videlo nekoliko stotina hiljada ljudi.
Dušanov činovnik
Koliko je poznato, Lazar je bio sin Pribca Hrebeljanovića, logoteta cara Dušana. Rođen je, pretpostavlja se, oko 1329. godine u mestu Prilepcu, koje je njegov otac dobio na poklon za vernu činovničku službu. I sam Lazar je bio dvorski činovnik, a njegov politički uspon počinje nešto kasnije, najverovatnije nakon ženidbe s Milicom, ćerkom vojvode Vratka, potomka Vukana Nemanjića.
U vreme smrti cara Uroša 1371. Lazar je već bio moćan oblasni gospodar s titulom kneza - inače vrlo skromnim zvanjem u srednjem veku, a posle pobede nad županom Nikolom Altomanovićem 1373. godine postaje i najmoćniji. To je vreme nadiranja Osmanlija i knez se suočava s turskom vojskom. U borbi na Dubravici kod Paraćina 1380. ili 1381. njegovi odredi pobeđuju osmanske, a vojska pod njegovom komandom trijumfuje nad Turcima i 1386. na Pločniku. Međutim, ono po čemu je Lazar najpoznatiji jeste Kosovska bitka, koja se dogodila na današnji dan 1389.
- Nepotpuno saznanje o događaju koji je potresao savremenike brzo je pretočeno u legendu, koja se vremenom osvežavala novim motivima i dalje širila - piše u „Istoriji srpskog naroda“.
Obogaćena pojedinostima iz predanja, Kosovska bitka delovala je snažno na potonje naraštaje i doprinela stvaranju narodne istorijske svesti.
- Ona je u svesti naroda bila i ostala bitni, najsudbonosniji događaj, ako ne celokupne srpske prošlosti, a ono svakako odnosa između Srba i Turaka - piše u „Istoriji srpskog naroda“.
Seoba moštiju
Prema mnogim istoričarima, nakon smrti u boju, Lazarevo telo je sahranjeno u Crkvi Svetog Vaznesenja u Prištini. Tu je telo počivalo dve godine, a zatim je sa sultanom Bajazitom ugovoreno da se dozvoli njihov prenos, što je urađeno dve godine posle bitke.
Prema piscu „Slova o knezu Lazaru“, tada je utvrđeno da su „mošti netljene i čitave, da su mirotočive i da ispuštaše mnogi i blagouhani miris“. Istovremeno s prenosom moštiju u Ravanicu, kneževu zadužbinu, obavljen je i čin kanonizacije - on je postao Sveti knez Lazar.
U Ravanici su mošti počivale skoro tri veka, ali su onda u vreme Velike seobe Srba pod patrijarhom Arsenijem III Čarnojevićem napustile Srbiju. Kako navode izvori, monasi iz Ravanice sa sobom su poneli „svetinju nad svetinjama“.
- Četrdeset dana smo putovali do Budima grada... Mi, žitelji manastira Ravanica, s moštima Svetog kneza Lazara srpskog, uselismo se u neko mesto više Budima koje se zove Sentandreja. Tu sagradismo crkvu od drveta i tu položismo mošti - napisao je daskal Stefan 1963.
Međutim, mošti ni tu nisu bile dugo. Tri godine kasnije prenete su u manastir Vrdnik na Fruškoj gori. U vreme Drugog svetskog rata sklonjene su u Beograd, u Sabornu crkvu, kako bi bile zaštićene od divljanja ustaša iz NDH. Sveti arhijerejski sabor još 1954. doneo je odluku da ih odatle prenesu u kneževu zadužbinu, ali do tog prenosa nije došlo sve do 1988. Kada su 28. juna te godine započete pripreme za obeležavanje šest vekova od Kosovskog boja, mošti su prenošene od manastira do manastira i od crkve do crkve da bi ih videlo što više ljudi. Na dan centralne proslave bitke bile su u Gračanici, a zatim su, posle skoro tri veka, vraćene u Ravanicu.
Rušenje mita
Mnogi ljudi veruju da je kneževa glava razdvojena od tela i da se čuva negde u Turskoj, ili da je bačena u kladenac, kao i da će Srbiji biti bolje tek kad se ona ponovo spoji s telom.
- Jedna od istorijskih zabluda vezanih za Svetog kneza Lazara jeste i ona da je njegova glava zauvek odvojena od tela. Postoji čak i verovanje da će „srpskom narodu krenuti kad kneževa glava bude pronađena i spojena s telom“. Prilikom pregleda kneževih moštiju 12. juna 1952. godine, teolog i istoričar umetnosti dr Leontije Pavlović opisao je glavu. Ovim je nesumnjivo potvrđeno da se uz ostatak moštiju nalazi i glava Svetog kneza - pišu Nikola Giljen i Jelena Mandić u tekstu „Putešestvije moštiju Svetog vladara Srbije - Knez Lazar (1389-1989)“.
Opis glave koji je dao doktor Leontije Pavlović 1952. godine
OČI OČUVANE, KOŽA ODAJE UTISAK GROZOTE
Teolog i istoričar umetnosti dr Leontije Pavlović opisao je 1952. godine glavu kneza Lazara i tako, po mišljenju mnogih, razbio mnoge mitove.
- Sačuvano je telo od ramena do stopala sa sasušenim muskulama... Lazareva glava je odvojena od tela i umotana u belo platno koje je unaokolo izvezeno. Glava je sa svima muskulima na licu. Na glavi nema kose, a usne školjke su male. Lobanja je na temenu nasilno probijena, a deo kostiju je upao u danas praznu lobanju. Oči su mu vrlo dobro sačuvane, nos spljošten, gornji deo grkljana i jezika postoje. Neki delovi kože ispod donje vilice vise, tako da ostavljaju utisak jezive grozote - napisao je dr Pavlović.
Pomirenje crkava
BIO BLIZAK SA SVEŠTENICIMA
Da bi se shvatilo kako je knez Lazar brzo kanonizovan, važno je znati da je baštinio nemanjićku tradiciju, što je značilo da je imao odličan odnos sa sveštenstvom.
- Knez Lazar se u jačanju svoje oblasti oslanja mnogo na srpsku crkvu, koju je obilato pomagao. Njegovom inicijativom došlo je do pomirenja između grčke i srpske crkve 1375. On podiže veliki broj manastira i crkava. Njegova glavna zadužbina Ravanica dobija pri osnivanju veće vlastelinstvo nego ma koji od ranijih manastira: 148 sela rasutih po čitavoj zemlji: u Pomoravlju, Branićevu, Peku, Zviždu - piše u „Istoriji naroda Jugoslavije“.
Rasute po svetu
DELOVI I U BATAJNICI I U ŠVEDSKOJ
Delovi i čestice Lazarevih moštiju nalaze se u više crkava širom Srbije, pa i van nje, pišu Nikola Giljen i Jelena Mandić u tekstu „Putešestvije moštiju Svetog vladara Srbije - Knez Lazar (1389-1989)“.
- Jedna čestica je u Crkvi Rođenja Presvete Bogorodice u Batajnici, a jedna u Hramu Svetog Vasilija u Helsinborgu u Švedskoj - pišu Giljen i Mandićeva.