Razotkriti dušu Nebojše Glogovca, jednog od najboljih srpskih glumaca, je teško. Nije potpuno i nemoguće, dotaknete li se priče o duhovnosti, istini, čovekoljublju, ljubavi, plemenitosti, stazama detinjstva u rodnoj Hercegovini, koje su mu zauvek ostale urezane u sećanje:
"Sećam se Trebinja, rvanja sa klincima iz kraja na kartonima između zgrada, polomljene puške koju mi je poklonio stariji brat od jednog druga. Setim se đeda Gavrila, babe Darinke, ujaka, stričeva, plašćenja sena u selu Dramiševo kod Nevesinja, jahanja konja bez sedla uz dedin blagoslov. Kasnije sam shvatio da je to retko blago i vredno iskustvo koga nema baš puno među mojim vršnjacima, a pogotovo među mlađim ljudima.
Šta ste poneli iz roditeljskog doma, od oca Milovana, prote i majke Milene?
"Imao sam sreće i blagoslov da je duhovnost bila oko mene, i od ranog detinjstva počeo sam intenzivno da tako sagledavam život. To jeste privelegija i dobra smernica za dalje."
Verujete li u Boga, postite li, jeste li se ikada ispovedili?
"Kao mlad sam postio i ispovedao se, sada retko idem u crkvu. Vremenom sam shvatio da moja vera ne mora da bude upućena na crkvene i Biblijske motive. Svakako da i crkvena strana ima svoje prednosti, ali sa poznavanjem tog sistema, čovek može to da reguliše, sam sa sobom i sa Bogom u sebi."
Od čega je satkana ljudska duša?
"Duša je sve ono što nas vuče ka ljubavi, idealima, dobroti, čovekoljublju, empatiji. Ljudska duša je neka promisao, kosmička sila u nama koja nas čini bližim Bogu i razlikuje nas od životinja i čini nas višim bićima.
Da li ste se ikada osetili bespomoćno?
"Kako da ne? To su faze kada misliš da je teško dalje i da nemaš snage, ali iz toga se čovek diže. Tu se i vidi ljudska snaga, jer “na muci se poznaju junaci”. Bespomoćnost nas čini jačim, jer tad iz sebe izvlačiš sve sile da se uzdigneš i nastaviš dalje.
Rađa li se čovek sa empatijom?
"Verujem da se rađa, jer to je nasušna ljudska potreba. Ali, ukoliko životne okolnosti, roditeljski dom ne pružaju podršku čovekoljublju, onda mlado ljudsko biće počinje to osećanje da transformiše u bes, mržnju, ili samoljublje. Deca koja nisu mažena, nemaju zagrljaja i ljubavi mnogo više pate i veće psihičke posledice imaju nego deca koja imaju malo hrane i odrastaju u siromašnim okolnostima.
Čini se da su moralne vrednosti (čast, poštenje, dostojanstvo, ponos, ljudskost…) skrajnute negde?
"Utisak je da je današnji svet totalno komercijalizovan i da je neka spoljna ljuštura najvažnija. Vrednosti koje su neisplative i koje ne mogu novcem da se kupe su sklonjene. Novac je postao kompletna logika ljudskog ponašanja i delovanja, što je strašno. S druge strane, ostaje potreba za vrednostima, ali taj raskorak, bojim se da će negde duboko da boli ljude i da zbog toga dolazi do gomile nesuglasica i problema.
Da li sputavate osećanja ili ih pokažete baš onako kako osetite?
"Nemoguće je uvek pokazati osećanja u punom intenzitetu kao što je nemoguće govoriti samo istinu, jer bi to bio vrlo brz put ka ludilu ili izgnanstvu. Kada bih odlučio da budem isključivo duhovno biće i da se osamim u nekom manastiru tada bih mogao mnogo lakše da govorim stalno istinu. Ali, i takva istina mora da se prilagodi nekome, jer da bi vas razumeo morate mu to reći na način koji on može da prihvati, tako da sve to ima gomilu nijansi.
Čemu ste učili sinove Gavrila (17) i Miloša (14)?
"Pokušavao sam da moje greške i mane njih zaobiđu. Ali, roditeljstvo je čudan proces, jer ponavljamo greške svojih roditelja. Dosadan sam kao i moj otac ili majka sa nekim savetima, tako da vidim da i ja njih smaram. Ali i kroz svađu oni odrastaju i stiču svoje stanoviše i sigurnost. Sinove učim da budu hrabri, da smeju da kažu istinu, da drže svoj stav, da umeju da vole, da čuvaju sebe i one koji su im dragi.
Da li se čovek sa godinama više vraća korenima?
"Ja sam Hercegovac sto posto, majka je iz Nevesinja od Samardžija, baba od Vasiljevića, Glogovci iz Dramiševa kod Nevesinja. Rodio sam se u Trebinju, živeo tamo šest godina i u mom poreklu nema mrlje. Zato ako nemaš to u sebi nemaš gde ni da se vraćaš. Što smo stariji, prosto imamo više mogućnosti za to. Od 20-te do 40-te ustanovljavaš se kao čovek. To je period sticanja, formiranja porodice, stvaranja poroda. Nakon toga se javlja potreba za izvorom i kad god mogu sa radošću idem u Hercegovinu.
Koje ciljeve ste zacrtali?
"Ne pravim dugoročne planove. Sa mladim i izuzetnim rediteljem Igorom Vukom Torbicom radimo predstavu “Razbijeni krčag” po drami Hajnriha fon Klajsta i premijera bi trebalo da bude krajem januara. Jako je zanimljivo, duhovito, lucidno.
Kakva bi trebalo da bude idealna žena?
"Kako ja nisam idealan, ne očekujem ni savršenu ženu, niti to postoji. Dobra je ona koja se uklapa u tvoje prednosti i mane, kada jedno drugo popunjavate i dopunjavate i kao planinari jedno drugo vučete uz uže i pravite zajednicu od ta dva krnja objekta, kakvi smo mi ljudi. Svako od nas je pomalo krnji, ponegde mnogo jak, ponegde slab i prihvatiti jedno drugo sa svim manama i vrlinama može da bude blizu idealnog.
Možete li za sebe da kažete da živite zdrav život?
"Sve više. Pre pola godine sam prestao da pijem, cigare izbegavam. Ne jedem prerađevine i dugotrajne proizvode. Povrće redovno kupujem na pijaci i obožavam da kuvam. Irska pita mi je omiljena. Pola kilograma praziluka, toliko crvenog luka izdinstate na puteru i ulju, dodate kilogram bifteka iseckanog na kockice, sipa se pola litre crnog piva, uz dodatke majčine dušice i raznih začina i jedno jaje. Krčka se sat i po. U međuvremenu razvučete testo, premažete ga senfom, stavite nadev, to se umota u rolat, stavi u rernu i peče 45 minuta. Genijalno je. Danas sam, na primer, kuvao ribić sa povrćem, supu. Pristalica sam ravnoteže u ishrani, ali ne mogu bez mesa, jer mi daje energiju.
Nedavna premijera Šekspirovog dela “San letnje noći” u kome tumačite glavnu ulogu kao da je osmišljena da nam donese radost i smeh…?
"Postoji prostor u koji uvek možemo da pobegnemo od muke. Stvaramo svet, kao i u predstavi vilenjaka i mašte, ljubavi, otvorenosti, sreće u koji možemo da se skrijemo kao u nekom pribežištu smeha i nadanja. Ali to je bajka. Ponekad je potrebna, ali se moraš brzo vratiti u stvarnost. Jer nema dana bez noći, ni sreće bez suza.
Odbili ste ponudu privatnih fakulteta na kojima vaše kolege uveliko predaju. Zašto?
"Svako odgovara za svoje postupke. Ni sebi nisam objasnio neke stvari što se tiče glume, još ne vladam raznim segmentima svog posla koliko bih mogao. Zbog toga nisam bio dovoljno spreman da oblikujem stavove mladih ljudi, budućih glumaca. To je jako pipava i osetljiva stvar i imam poštovanje prema toj profesiji.
Motori kao strast?
"Desetak godina vozim motore i čini me srećnim sloboda, čistoća i otvorenost prostora, doživljaj kako jezdim kroz prirodu i prostranstva. To je uzbudljivo i teško objašnjivo, ali je lepo."
(Bilje & Zdravlje)