Bondifikacija - nova investiciona sigurica

Bondifikacija. To je izgleda najnovija velika ideja u investicionom poslovanju. Ovo je ključno otkriće u poslednjoj rundi proučavanja načina na koji rezonuju iskusni fond-menadžeri širom sveta. Pre šest godina bilo je izvesno da će svetska finansijska kriza dovesti do korenitih promena u načinu na koji velike institucije raspolažu svojim novcem. To se i dešava.

Ovo se vidi iz šestog godišnjeg izveštaja Sitibanka (Citibank) o razvojnim trendovima u bankarskom sektoru, za čije potrebe je intervjuisano 100 menadžera koji upravljaju kapitalom ukupne vrednosti od oko 30 biliona dolara (30.000 milijardi), i godišnjeg izveštaja koji je nezavisni centar “Kriejt riserč” (Create-Research) sačinio za firmu “Prinsipal gloubl investors” (Principal Global Investors), pritom anketirajući nekih 705 investicionih menadžera širom sveta, teških oko 26,8 biliona dolara (26.800 milijardi). Međutim, manje je jasno kako izgleda taj novi model koji bi trebalo da zameni stara proverena rešenja.

Oba istraživanja pokazuju da je sistem koji su menadžeri koristili za alokaciju sredstava i upravljanje rizikom doživeo potpuni krah tokom krize 2008. godine i skoro da se više ne primenjuje.

Jedno obeležje starog modela bilo je da poredi prinose na ukupna sredstva s “bezrizičnom stopom”, koja se izvodi iz prinosa na dugoročne državne obveznice. Međutim, niko ne gleda na obveznice, imajući u vidu trenutne vrednosti, kao na bezrizične u bilo kom smislu. Jedan menadžer je rekao “Kriejtu” da, “sve dok obveznice nemaju razumno uporište za sve rokove dospeća, one nisu podesan reper”.

Kao drugo, pretkrizni model bio je zasnovan na raspoređivanju rizika ulaganjem u različite klase sredstava. Problem je bio u tome što su različiti tipovi robe ili akcije tržišta u razvoju mogle biti izložene istim rizicima i zabeležiti pad u istom trenutku - što se i desilo 2008. Iz tog razloga, oba izveštaja iznalaze nove načine da rasporede novac u zavisnosti od rizika, bez obzira na klasu imovine.

Kao treće, bilo je uobičajeno da se investicioni menadžeri čije usluge plaćaju vlasnici krupnog kapitala procenjuju u odnosu na njihov referentni indeks. Ograničenja ovakvog pristupa postala su jasna kad su 2008. vrednosti svih indeksa pale u isto vreme. Imati bolji učinak od svog indeksa zavređuje svaku pohvalu, ali to ipak nije od velike pomoći ukoliko je indeks zabeležio pad od 50 odsto. Stoga se sada uočava zaokret ka davanju mandata za nesputane ili apsolutne prinose.

Siti je ustanovio da su ovi fondovi koji na duži rok daju svojim menadžerima odrešene ruke da kupuju praktično bilo kakve obveznice - ne uzimajući u obzir fondove koji mogu da se zaštite od rizika prodajom bez pokrića - činili osam odsto svih tokova iz institucija u 2005. Posle krize, ta cifra se popela na 22 odsto 2012. Ti fondovi sada jedva da beleže nešto veći priliv novca od onih koji pasivno prate kretanje indeksa. Iako tradicionalni odabir akcija u odnosu na reper nije više u modi, velike institucije se jednostavno i dalje nadaju da će negde naći dobru ponudu akcija i profitirati.

Biće da nije reč o nekom jasnom novom modelu, već da “vlada pragmatičnost”: investitori ganjaju prinose. S jedne tačke gledišta, dobro je da vlada zdrav razum; a s druge, uznemirujuće je da se toliko malo obraća pažnja na širu sliku.

Ovo je posebno očigledno u fenomenu koji “Kriejt” naziva bondifikacija. Menadžeri su pod ogromnim pritiskom da stvore zaradu, zabrinuti zbog niskih prinosa koji se mogu dobiti od obveznica, ali ipak neskloni upuštanju u rizik ulaganja u akcijski kapital. Krajnji rezultat, prema “Kriejtu”, jeste bondifikacija akcijskog kapitala jer oni ulažu u akcije s dobrim dividendama, manjim dugovima, velikim potencijalom za formiranje cena, neometanim tokom gotovine i visokim prinosom na akcijski kapital - što su sve faktori koji ih čine sličnim obveznicama. Takođe, veliko je interesovanje za finansijske instrumente nalik obveznicama koji donose pozamašnu zaradu, kao što su ograničena partnerstva kotirana na berzi i investicioni fondovi za nekretnine.

Fokus na zaradu uočljiv je i u porastu broja target date fondova (TDF - štednja s ciljanim datumom) - koji se automatski transformišu iz običnih akcija u obveznice kako klijenti stare - i target-income fondova (TIF - štednja s ciljanim prihodom). Fond-menadžeri moraju obezbediti prihod za generaciju koja se bliži odlasku u penziju, i to doprinosi trajnoj potražnji za obveznicama ili drugim bondifikovanim proizvodima, uprkos veoma visokim vrednostima obveznica.

Ovo ima za posledicu smanjenje izgleda za bilo kakvu “veliku rotaciju” obveznica u akcije, ili bilo koji novi “kult akcijskog kapitala”. Do ovih trendova moglo bi doći, ali stalna potreba za kupovinom obveznica mogla bi ih oslabiti. Na pitanje da li je verovatno da se investitori na duge staze mogu u velikom broju vratiti ulaganju u akcijski kapital u naredne tri godine, broj onih koji su odgovorili potvrdno kreće se od samo 23 odsto u Japanu, preko 30 odsto u Evropi, do 41 odsto u Severnoj Americi, prema podacima “Kriejta”.

U ovom svetu u kome, pre svega, moraju stvoriti zaradu i ne mogu polagati nade u obveznice, investitori su pragmatični. Budući da nastavljaju s bondifikacijom, možda su čak i previše pragmatični.


John Authers