ESG investiranje - poročno naspram dobrog

Pokret za deinvestiranje u fosilna goriva stekao je neke moćne pristalice. Prošlog meseca norveški fond državnog bogatstva, najveći na svetu, najavio je da će prodati sve svoje akcije u kompanijama u sektoru uglja, sledeći primer nekoliko zadužbina velikih univerziteta, poput Stenforda (Stanford).

Ti vlasnici velike aktive imaju ogroman uticaj na sektor upravljanja fondovima, a ovog meseca im se čak pridružio i papa Franja, koji je u poslanici posvećenoj klimatskim promenama ukazao na moć društvenog bojkota.

Međutim, vođenje kampanja protiv korišćenja fosilnih goriva tek je najvidljivija manifestacija sve većeg značaja odgovornog ili društveno svesnog investiranja.

Postoji dugačak niz različitih pristupa ekološkom investiranju - društveno svesnom i odgovornom pri korporativnom upravljanju (ESG). Ipak, na globalnom nivou više od 30 odsto aktive kojom se upravlja na institucionalnom nivou ima neku vrstu društvenih obaveza, a vrednost te aktive iznosi 21,4 biliona dolara. U Evropi upravljanje 58,8 odsto investiranih sredstava je u skladu sa nekim etičkim standardom.

U protekle dve godine, prema podacima Globalne alijanse za održivo investiranje (Global Sustainable Investment Alliance), koja je počela da prati te pojave 2012. godine, zabeležen je porast te aktive za 61 odsto. U tom periodu vrednost globalnog tržišta održivog investiranja porasla je sa 13,3 biliona dolara na kraju 2012. godine na 21,4 biliona dolara na početku 2014, dok se udeo sredstava kojima se profesionalno upravljalo u razvijenom delu sveta povećao sa 21,5 odsto na 30,2 odsto.

Neobično u tome je da je veliki deo investicione industrije u to vreme napustio deinvestiranje kao strategiju jer se ona s vremenom pokazala neefikasnom. Etički investitori više nisu raspoloženi da prodaju akcije kompanija koje se ne drže etičkih principa, već žele da budu aktivno uključeni u poslovanje kompanije u koju su uložili.

“Velika većina naših članova kaže da su aktivni vlasnici akcija i da je deinvestiranje poslednje što bi želeli da rade”, kaže Fiona Rejnolds (Fiona Reynolds), generalni direktor grupe Principi odgovornog investiranja (Principles for Responsible Investment), koju podržavaju Ujedinjene nacije i koja okuplja 1.380 investitora koji upravljaju sa 59 biliona dolara. “Za većinu njih, deinvestiranje je poslednja opcija kojoj se pribegava.”

“Napuštamo skrining negativnih parametara i prelazimo na investiranje sa pozitivnim uticajem”, kaže Džon Strur (John Streur), izvršni direktor kompanije “Kalvert” (Calvert), koja je bila jedan od pionira u etičkom investiranju osamdesetih godina dvadesetog veka.

“To se dogodilo zbog tehnološkog napretka. Ranije sve što smo imali na raspolaganju bili su negativni parametri. Sada možemo dubinski da analiziramo ponašanje kompanija u svetu koje se ne odnosi isključivo na njihovo finansijsko poslovanje i možemo koristiti mnoge izvore podataka.”

Ranije ove godine istraživanje Londonske poslovne škole (London Business School) pokazalo je da su akcije duvanske industrije, koje su u protekle tri decenije bile na meti kampanja za deinvestiranje, i dalje beleže bolje rezultate od svih ostalih sektora, što je dugoročni trend još od početka dvadesetog veka. Akcije proizvođača alkohola, koje su takođe na meti etičkog investiranja, slično nadmašuju sve ostale u Britaniji.

U Sjedinjenim Američkim Državama “Berijer fand” (Barrier Fund), koji je poznat i kao “fond poroka” jer ulaže samo u alkohol, duvan, igre na sreću i proizvođače oružja, sve vreme je znatno nadmašivao rezultate etičkih fondova.

Ovo se lako da objasniti. Prodajom “poročnih” akcija samo se smanjuje njihova cena za one koji se ne rukovode skrupulima i tako će steći veći profit. Da citiramo dekana Harvarda Drua Fausta (Drew Faust), koji odoleva pritiscima na univerzitetu da zadužbina Harvarda, koja je najveća na svetu, deinvestira iz fosilnih goriva: “Ukoliko bismo mi i nama slični prodali svoje akcije, te akcije bi bez sumnje pronašle druge voljne kupce. I takva strategija bi smanjila uticaj ili glas koji možemo imati u toj industriji.”

Kada je davalo rezultate, deinvestiranje je prvenstveno bilo deo političke kampanje, kao u slučaju bojkota Južnoafričke Republike zbog aparthejda osamdesetih godina. Oni koji su podržavali deinvestiranje iz fosilnih goriva sada otvoreno priznaju da je ta taktika više imala za cilj da “delegitimizuje” industriju fosilnih goriva i ograniči njenu političku moć, nego što su želeli da tu industriju podstaknu da se menja.

Dok se za deinvestiranje više ne smatra da je dobra investiciona taktika, sada ima mnogo više dokaza da skrining pozitivnih parametara - sračunato ulaganje u kompanije sa dobrim ponašanjem ili delovanje radi promene ponašanja prestupnika - može doneti rezultate. Sve vodeće grupe koje se bave indeksiranjem počele su da izrađuju indekse “neemitovanje ugljenika”.

MSCI, jedan od najvećih indeksera, zapošljava više od 200 ljudi samo na merenju faktora koji nisu finansijske prirode, kao što je nastojanje da se standardizuje merenje emisije ugljenika, dok u Sjedinjenim Državama Zavod za standardizaciju knjigovodstva za održivu ekonomiju (Sustainability Accounting Standards Board), na čijem je čelu trenutno bivši gradonačelnik Njujorka Majkl Blumberg (Michael Bloomberg), takođe radi na tome da stvori usaglašene standarde. Sa takvim standardima, investitorima je mnogo lakše i jeftinije da se okušaju u odgovornom investiranju.

Danas, sa daleko više dostupnih podataka, naučna zajednica radi na razvijanju merenja koje bi pokazalo da tržišta nagrađuju dobro ponašanje. Harvardska poslovna škola (Harvard Business School) uporedila je grupu od 90 američkih kompanija koje su usvojile mnoštvo politika održivosti 1993. godine sa još 90 kompanija koje to nisu učinile. Ustanovljeno je da su tokom narednih 16 godina kompanije čija je održivost poslovanja bila na visokom nivou nadmašile ostale na berzi za 4,8 odsto procentnih poena na godišnjem nivou - ogromna razlika. Te kompanije su takođe imale znatno bolje rezultate po računovodstvenim parametrima, kao što je prinos na aktivu.

U međuvremenu, investicione banke promovišu “tematsko investiranje” - isključivo kupovinu akcija sa lista koje su sačinjene radi uključivanja u važne ekološke i društvene teme. Banka Amerike Meril Linč (Bank of America Merrill Lynch) nudi korpe akcija na kojima se može zaraditi od različitih društvenih unapređenja. U prvih 18 meseci (što je prekratak period da se donesu čvrsti zaključci) ta banka kaže da su sve osim jedne od tema, uključujući ulaganja u borbu protiv gojaznosti, bezbednost hrane, energetsku efikasnost, kao i klimatskih promena, nadmašile svoj reper MSCI All-World indeks.

Interesovanje za ekološko investiranje, odnosno društveno svesno i odgovorno pri korporativnom upravljanju, takođe je podstaklo nade da bi mnogi od najvećih vlasnika aktive mogli sada sebi da priušte da se rukovode i svojom dugoročnom odgovornošću. Pošto su ovi fondovi odgovorni za sigurnost svojih članova u penziji, teoretski je moguće da oni postanu “univerzalni vlasnici” ponašajući se tako da smatraju svojim prihodom to što podstiču kompanije na odgovornije ponašanje prema učesnicima fondova u socijalnom smislu.

Džon Rodžers, bivši direktor instituta CFA, najvećeg profesionalnog tela za investitore, ovo naziva “fiducijarnim kapitalizmom”, koji bi mogao da zameni “finansijski kapitalizam”, koji je nestao u svetskoj ekonomskoj krizi 2008. godine. “Ukoliko pogledamo 30 ili 40 godina unazad, možemo videti da smo živeli u vreme u kom su investitori težili da usmeravaju kapital dugoročno, nastojeći da minimalizuju negativne spoljne uticaje, a da maksimalizuju pozitivne”, kaže on. “To je divno. Tome se teži.”

Uzevši u obzir popularnost pasivnog investiranja - kojim se smanjuju troškovi naknada - postoji zabrinutost da će manje aktivno predvođenje uticati da aktivizma bude manje, a ne više. Sakr Nasejba (Saker Nusseibeh), izvršni direktor “Ermea” (Hermes) u Britaniji, koji je veoma aktivan u upravljanju akcijama te kompanije, kaže da je problem kod većeg korišćenja indeksiranja to što “se nađete u svetu u kome korporacije nemaju nikakvo učešće u vlasničkoj strukturi. Izvršni direktori postaju previše moćni i brinu samo o svom interesu, a ne o interesu pasivnih akcionara.”

On kaže da će pasivni menadžeri morati da evoluiraju kako bi postali aktivniji “predvodnici” kompanija koje poseduju i da će im se tako povećati niske naknade. “Ogromna većina usluga koje će menadžeri koji upravljaju aktivom morati da pružaju odnosiće se na predvođenje, a velike kompanije za upravljanje aktivom će se pretvoriti u firme za predvođenje. To je budućnost, a to znači da će indeksni fondovi postati skuplji.”

Indekseri se sasvim ne slažu sa tim. Na Samitu o dugoročnoj vrednosti Leri Fink (Larry Fink), predsednik “Blekroka” (BlackRock), najvećeg indekser na svetu, izjavio je da pasivni investitori imaju najjači podsticaj da budu uključeni u poslovanje kompanija. “Prema našim indeksima baziranim na bilansima, ne možemo prodati neke akcije iako je reč o groznim kompanijama. Kao indekser, delujemo jedino svojim glasom te stoga pokrećemo aktivniji dijalog sa našim kompanijama i više namećemo ono što smatramo ispravnim.” Takav način upravljanja snažno su podržali investitori aktivisti koji kupuju veliki deo akcija kompanija i onda ih primoraju da nešto učine, kao što su otkup akcija ili isplata jednokratnih dividendi koje će kratkoročno podstaći rast cena akcija. Pravila kojih se pridržavaju aktivisti već koristi pokret za deinvestiranje iz fosilnih goriva. Ranije ove godine akcionari su doneli rezoluciju na godišnjem sastanku “Ševrona” (Chevron), multinacionalne energetske korporacije, zahtevajući posebnu dividendu. Suština rezolucije, koja je dobila oko četiri odsto glasova, bila je da se kompanija primora da isplati dividendu koju bi inače koristila za ponovnu proizvodnju fosilnih goriva. Čak i pre papine poslanice, grupe katolika u SAD, poput Rimokatoličkog sestrinstva Svetog Dominika (Roman Catholic Sisters of St. Dominic), borile su se rezolucijama u kojima su zahtevale od vodećih proizvođača nafte u SAD da obrate pažnju na klimatske promene.

Ma kakav bio uspeh kampanje za deinvestiranje iz fosilnih goriva, rukovodioci na Vol stritu su čini se uvereni da investiranje ekološko, društveno svesno i i odgovornom pri korporativnom upravljanju neće nestati. Sada se javlja pritisak sa svih strana da se tako investiranje sledi, a u tome predvode vlasnici velike aktive koji zapošljavaju menadžere fondova.

Još više iznenađuje to što menadžeri koji upravljaju bogatstvom tvrde da čak i pojedinci sa 100 miliona dolara ili više spremnih za ulaganja sada žele da “imaju uticaj” ili da ulože u ESG fondove. Džon Taft (John Taft), izvršni direktor sektora za upravljanje bogatstvima Kraljevske banke Kanade, kaže: “Oni su uvek bili skloni donatorstvu. Ali oni su imali manir stare škole Vorena Bafeta (Warren Buffett) - on je govorio: ‘Stvori novac i pokloni ga’ zato što je verovao da se može rešiti jednačina sa dve nepoznate. Novina je to što ljudi žele da budu dobrotvori i putem svog portfolija.”

Zašto? Taft, koji u knjizi “Snaga dobra” (A Force for Good) zastupa ideju da akcionarski kapitalizam može da donese unapređenja u društvu, tvrdi da je rast zabrinutosti doveo do preokreta. Oni koji su bili skeptični sada veruju da je ESG investiranje delotvorno.

John Authers