Čini se da je grčka situacija - pošto je to bolji izraz od reči "kriza", sada kada se toliko dugo razvija - konačno dostigla krajnju tačku. To je, naravno, iluzija.
Krajnja tačka je trenutak gde ni Grci ni Nemci ne mogu da prave više ustupaka. U samoj Grčkoj, krajnja tačka je odavno prošlost. Plate naročito u državnom sektoru su smanjene, nezaposlenost je 26 odsto, a više od 50 odsto mladih ispod 25 godina je nezaposleno. U međuvremenu, jaka ekonomska aktivnost se dešava na neoporezovanim ilegalnim tržištima.
Grci duguju novac institucijama EU i MMF-u, ali niko nikada nije stvarno mislio da su oni mogli da vrate ove kredite. Evropski kreditori - konkretno, Nemci, koji koji kontrolišu evropske pregovore sa Grcima – su nedavno dostigli svoju krajnju tačku. Nemci su moćni, ali krhki.
Izvoze oko jedne četvrtine svog bruto domaćeg proizvoda u zonu evropske slobodne trgovine, a sve što preti toj trgovini preti ekonomiji i socijalnoj stabilnosti Nemačke. Cilj Berlina je da se zadrži netaknut ne samo evro, već i zonu slobodne trgovine i moć Brisela nad evropskom ekonomijom.
Nemačka je do sada izbegavala krajnju tačku krize beskrajnim nizom sporazuma sa Grčkom koje Grci nisu mogli da poštuju. To niko nije ni očekivao, ali je to omogućilo Berlinu da tvrdi da su Grci kapitulirlai pred nemačkim zahtevima za štednju. Ta navodna kapitulacija je pomogla Nemačkoj da drži u redu druge zadužene evropske zemlje.
Za Nemce, Grčka predstavlja branu. Šta je iza brane je nepoznato, a Nemci nisu mogli da tolerišu rizik da se brana razbije. Kada bi Grčka radikalno promenila politiku, a izbegla ekonomsku i socijalnu katastrofu, onda bi i ostale evropske zemlje mogle da odluče da slede isti put.
Zato je Nemačka želela da spreči bankrot, i da prikaže iluziju grčke saglasnosti. Druga opcija je bila da se pokažu bolne posledice odbijanja Grčke da nastavi da igra prvu utakmicu.
SIRIZA je dobila izbore na obaveezi da se ublaže mere štednje, i insistiranju da i poverioci dele veći deo tereta dugova. Nemački stav je da je dužnik moralno odgovoran za dug. SIRIZA je uzvratila da zapravo i zajmodavac i dužnik dele moralnu odgovornost. Dužnik je obavezan da izbegne zaduživanje koje ne može da vrati, ali oni tvrde da je i zajmodavac obavezan da posveti dužnu pažnju, i ne pozajmljuje novac onima koji nisu u stanju da ga vrate.
Stoga, iako su Grci bili neodgovorni za bezbrižno pozajmljivanje novca, evropske banke su takođe bile neodgovorne što su dozvolili da ih nadvlada pohlepa.
Priča Grčke je priča o neodgovornom zaduživanju i neodgovornom pozajmljivanju. Stečajni zakon u evropskoj i američkoj kulturi je sistem dualnosti, gde se očekivanja mudrog ponašanja odnose i na dužnika i poverioca.
Drugim rečima, kada dužnik bankrotira, poverilac gubi opkladu na dužnika, a kredit se gasi. Ali ne postoje zakoni o stečaju za nacionalne države i ne postoje zakoni koji diktiraju tačku u kojoj narod nije u stanju da otplaćuje svoj dug. Poverioci Grčke su nemilosrdno zahtevali vraćanje novca kao prvi prioritet. Restrukturiranje duga je proizvod saglasnosti poverioca i dužnika. U slučaju Kipra, vlada je spremna da štiti interese poverilaca. Ali u slučaju Grčke, SIRIZA nije spremna da to učini.
Grčko povlačenje iz evrozone bi imalo smisla. To bi stvorilo haos u Grčkoj za neko vreme, ali i omogućilo da Grci pregovaraju sa Evropom pod jednakim uslovima. Onida bi plaćali dugove Evropi u drahmama čiju vrednost utvrđuje grčka Centralna banka, i jednostrano bi mogli da određuju isplate.
Finansijska tržišta bi bila zatvorena za Grke, ali bi oni imali moć valutne kontrole, kao i trgovinskih propisa, okrećući trgovinu od Evrope, na primer, prema Rusiji ili Bliskom istoku. To baš nije budućnost koja obećava, ali budućnost nije ni situacija u kojoj se Grčka sada nalazi.
Za mene su neverovatne tvrdnje da grčki izlazak može dovesti do kolapsa evra. Na kraju krajeva, Grčka je mala zemlja, i ne postoji ni jedan razlog zašto bi njeni postupci imali tako dalekosežne posledice na zajedničku valutu.
Ali onda se setimo iskonskog straha Nemačke: da bi Grčka mogla da postavi presedan za ostatak Evrope.To se ne bi desilo kada bi ostatak Evrope bio u redu, ali on to nije. Španija, na primer, ima skoro jednako strašne parametre nezaposlenosti kao Grčka – 23 odsto.
Bol Grčke zbog povlačenja iz evrozone bi bio ozbiljan. Ali, ako drugi vide Grčku kao preteču događaja, a ne izuzetak, mogu izračunati da bol restrukturiranja jednostranog duga ima smisla i da on vraća Grcima valutu kojoj bar mogu sami da upravljaju.
Strah poverilaca je da Grčka može odstupiti od evra, ne zbog institucionalnog kolapsa, već zbog svesti da suverena valuta može pomoći naciji u problemu.
Ja cenim da bi Evropska unija trebalo da bude više od arene za dužnike i poverioce i da osnovne institucije EU treba da budu kao sudije,a ne kao uterivači dugova. Grci su naučili kako ti uterivači mogu biti bezobzirni. Ostatak Evrope to takođe shvata, zbog čega su evroskeptične partije u porastu u celoj Uniji.
Nemačka, zemlja najugroženiji rastom antievropskog osećaja, želi da bude sigurna da se dužnici suočavaju sa visokom cenom prkosa. A ako je otpor ograničen samo na Grčku, Nemci će uspeti. Ali, kao što mislim da će se desiti, otpor počne da se širi u druge zemlje, pobuna država dužnika protiv EU će izazvati velike probleme za Nemačku, ugrožavajući njen odnos sa ostatkom Evrope.
(M.Đorđević)