Svratila je u cvećaru, kupila buket crvenih karanfila i vratila se na kapiju groblja.
"Opet vi gospodjice!?" Čula je dobro poznat glas starice koja je tu živela.
"Da, opet sam došla."
"Znam dete moje, ali ti dolaziš svakog dana, po kiši, vetru, a mrtve ne možemo podići ako ih svaki dan posećujemo. Evo jedna sveća za dinar."
Uzela je sveću i uputila se ka grobnici na kojoj je pisalo: Rođen 1946. umro 1966. Gledala je njegovu sliku koje je se dobro sećala jer se se istog dana slikali za indeks. Suze su joj se slivale niz lice.
"Ja sam kriva za sve, za njegovu smrt, ali sad je kasno da se ispravi."
Zoran i Branka su se poznavali još iz detinjstva. Upisali su se zajedno u gimnaziju.
"Branka volim te, ali osećam da te čuvam za drugog."
"Ne govori gluposti Zorane, znaš da volim samo tebe i da se nikad nećemo rastati."
Kad su pošli u gimnaziju društvo ih je zavitlavalo da su "Sijamski blizanci" jer su stalno bili zajedno. Zoran je bio bez oca. Njegova majka je volela Branku kao rođenu kćer, a i njeni nisu imali ništa protiv Zorana, jer je bio divan dečko. Kad su se upisali na fakultet, Zoran na mašinski a Branka na pravni, i onda su prolazila vremena da budu zajedno, a razdvajali su se samo kada su morali.
Jednog dana na Brankin fakultet je stigao novi student. Nenad koji je odmah svim devojkama zavrteo pamet, ali njemu se svidela baš Branka. Ona nije bila naročito hladna kad joj je upućivao komplimente. U početku nije htela da je Zoran čeka ispred fakulteta jer je osetila da je zaljubljena u Nenada. Jednom prilikom Nenad je odveo Branku na žurku, pristala je, lepo su se zabavljali. Bila je pijana i zamolila Nenada da je odveze kući.
"Ne ljubavi, spavaćemo ovde. Kuća je velika i ima dovoljno mesta."
Odveo ju je u drugu sobu i dok je ljubio neko je otvorio vrata i upalio svetlo.
"Znači, istina je", bio je Zoran.
"Odlazi odavde, sa nama je završeno, gotovo je! Razumeš", odgovorila je.
Bilo joj je neprijatno sto je Zoran video sa Nenadom.
Jednom prilikom majka joj je rekla:
"Tražila te Zoranova majka i rekla da si ti kriva sto se on razboleo!"
Proći će
Čini mi se da je to kod svih muškaraca. Razboleo se on, preboleće. Žao mi je mama Zorana, ali ja mogu da viđam koga hoću. Tog dana je želela da izgleda dvostruko lepa. Nenadov rđendan i njihova veridba.
Obukla je mantil i rekla je da ide da sačeka Nenada pošto je padala kiša. Na stepenicama je srela Zoranovu majku. Sva uplakana i zbunjena rekla je:
"Tebe traži Branka, on umire, hoće poslednji put da te vidi."
"Ne mogu danas, doći cu sutra", rekla je hladno.
"Ali Branka, sutra će biti kasno, dođi sad."
Dnevnik
U beloj sobi, u čistoj postelji, ležao je mladić koji nije ličio na Zorana, ispružio joj je ruku i velikom mukom nasmešio.
"Došla si, hvala ti! Želeo sam poslednji put da te vidim."
Osećala je njegove hladne ruke i nije mogla niti želela da ih odgurne. Plašila se njegovog pogleda.
"Znaš da ću da umrem Branka, i nikad te više neću videti, nikad više neću videti tvoj osmeh lep i mio."
"Ozdravićeš Zorane i više te neću nikad ostaviti."
"Branka, izvadi iz fioke dnevnik i on će ti reći koliko sam te voleo, oprosti ako sam te ikad povredio, znaš imam leukemiju. Lekari su mi rekli da nikad neću ozdraviti, dolazi na moj grob dok se ne budeš udala i zapamti - volim te!"
Oštar bol prerezao mi je grudi, umro joj je na grudima. Na njegovom grobu se zaklela da se nikad neće udati i da će mu svaki dan dolaziti na grob i donositi crvene karanfile.
(zena.tvbest)