U najmanju ruku, ovo je onako kako nemačka koalicija CDU/CSU i SPD tretira ovo pitanje. Iako su istakli da ovi preduslovi, naravno, nisu deo pisanih kriterijuma iz Kopenhagena za pristupanje EU, oni žestoko pozivaju na dobrosusedske odnose sa Kosovom, kao i na uvođenje sankcija Rusiji, kada se govori o približavanju Srbije sa EU i harmonizaciji sa njom. Međutim, ispunjavanje ova dva preduslova žestoko bi potreslo demokratski suverenitet Srbije.
Pritisak nemačke spoljne politike da Srbija ispuni ova dva uslova povratak je politici prema Balkanu iz 19. veka, s tom razlikom što ovaj put Vašington i Berlin žele više od smanjivanja ruskog uticaja u regionu. Ovo je takođe, čini se, i razlog kritike Berlina upućene konzervativnoj makedonskoj vladi zbog zloupotrebe osnovnih prava, ali nije bilo volje da se nametnu političke sankcije, a kamoli da se preduzmu koraci da se krivično goni američka obaveštajna agencija NSA jer je neovlašćenim prisluškivanjem više miliona puta prekršila osnovne nemačke zakone. Očigledno da makedonska vlada ne pokazuje dovoljno poštovanja prema Vašingtonu i Berlinu. Očigledno da odluka da se dozvoli Rusiji da izgradi "Turski tok" i kroz Makedoniju nije dočekana sa slavljem u ostalim NATO prestonicama.
Kada je reč o Kosovu, geopolitička situacija je sigurno jean od glavnih razloga zašto se vlade najvećih zemalja EU uglavnom ustežu da kritikuju situaciju na Kosovu, pa čak ni zločine tzv. OVK. Naprotiv. Svako ko se usudi da podigne glas protiv terorista iz OVK biva proglašen za srpskog nacionalistu.
To je i razumljivo kada se uzme u obzir situacija u pogledu politike moći, s obzirom na to da je OVK u suštini delovala kao kopnena podrška NATO, dok je bombardovao Jugoslaviju. Osim toga, niko ne zna kada bi ponovo mogli biti od koristi u Makedoniji, Crnoj Gori ili u Preševskoj dolini u Srbiji. Ne treba biti pesimista da biste shvatili da će levičarska vlada u Grčkoj, koja blisko sarađuje sa Rusijom, takođe biti u opasnosti da postane meta albanskih nacionalista.
Nedavno sam pokušala da pitam u nemačkom Bundestagu moje kolege poslanike iz CDU/CSU, SPD i Zelenih, i u Saveznoj vladi, kakvu pouku su izvukli iz priznanja bivšeg kancelara Gerharda Šredera, koji je rekao da je NATO napad na Jugoslaviju bio jasno kršenje međunarodnog prava. Mrtva tišina je sve što sam dobila od odgovora.
Savezna vlada odbija da prizna da je i Nemačka delimično kriva za agresiju 1999, ali zato sada pokušavaju da nateraju srpsku vladu da prekrši međunarodno pravo kako bi se priključila EU. Ako nemačka spoljna politika želi da se bazira na ravnoteži i saradnji na ravnopravnim osnovama, onda će morati da budu napravljene neke promene u politici koja se trenutno sprovodi na Balkanu.
Osvrćući se na spoljnu politiku nemačke Savezne vlade, ispada da su novi sukobi na Balkanu neizbežan rezultat pozicioniranja Berlina, ili čak njegove provokacije. Situacija na Kosovu dramatično eskalira, iako je NATO tamo stacioniran 16 godina. Kosovo je siromašna kuća Evrope, uprkos milijardama zapadne pomoći. Očekivano trajanje života je sedam godina kraće nego u ostatku Balkana, a nezaposlenost mladih je čak 60 odsto. Korupcija i neperspektivnost su doveli do toga da hiljade Kosovara izbegnu u Nemačku. Nemačka humanitarna organizacija "Pro azil" izveštava da su manjine progonjene na Kosovu, dok velika koalicija u Berlinu želi da proglasi Kosovo sigurnom državom. Ova socijalna beda, bez nade za bolju budućnost, takođe je plodno tlo za bujanje albanskog nacionalizma, koji obećava spas nakon ujedinjenja svih Albanaca u jednu državu, i podstiče ih da se suprotstave drugim nacionalnostima na Balkanu.
U isto vreme, vehabijski organizacije, pod zaštitom Saudijske Arabije, a koje finansira Zapad, napravili su od Kosova i njegovih 300 islamističkih boraci najzastupljeniju evropsku naciju u Iraku i Siriji. A u međuvremenu, ni nagoveštaj kritike kosovskih vlasti se ne čuje iz NATO ili EU. Izgleda da imaju preterano jak interes da koriste Kosovo kao sredstvo, adut, za vršenje pritiska na susedne regione.
Nema budućnosti za destruktivne oblike kapitalizma koji tretira svoju periferiju kao kolonije u dužničkom ropstvu, kao što se sada dešava u Grčkoj. Kao što je istorija nedvosmisleno pokazala, rasprodaja javnih preduzeća i industrije kroz privatizaciju nije pogodan metod za poboljšanje životnog standarda ljudi bilo gde, pa ni na Balkanu. Jedini način da se izborite za bolji život u ovoj bici za demokratski suverenitet u 21. veku jeste borba za socijalna prava, a protiv oligarhija, privatizacije i nacionalizma. Nadam se da će srpski narod, ako se ovo pitanje postavi pred njih, slediti primer grčkog i braniti svoj demokratski suverenitet.