Jedan od junaka naše priče, Ernst Seton, bio je istinski zaljubljenik u prirodu i odličan slikar školovan u Londonu. Međutim, poput većine savremenika, prirodnjaka, običavao je da ih, s vremena na vreme, ubija i njihove reprezentativne ostatke kači na zid.
A Lobo, kralj doline Kurampo, nije bio samo ogroman i neustrašiv vuk, za koga su šaputali da ima gotovo natprirodne moći. Bio je, nadasve, nezasit. Za samo nekoliko godina preko dve hiljade domaćih životinja našlo se u čeljustima kralja i njegovih pet podanika. Brojka je mogla da bude i znatno veća da pastiri, koji su ga mrzeli iz dna duše, nisu sve činili da mu dođu glave. Prvo su ga jurili lovačkim hajkama, potom su mu postavljali stotine zamki, trujući goveda i razbacujući njihove ostatke po dolini. Uzalud. Legenda o strašnom i neuhvatljivom vuku počela je da uzima daha i da kruži po kućama, ambarima, kafanama i crkvama. Na tankoj liniji (crvenoj) između straha i poštovanja.
I onda je u celu priču utrčao Ernst Seton, kao poslednja nada meštana. Čuven kao prekaljeni lovac i pisac nekoliko priručnika za lov na vukove, često se otvoreno hvalisao da je jedan od njegovih predaka ubio poslednjeg britanskog vuka. Meštani su mu ponudili hiljadu dolara za Lobovu glavu, ali on im je uzvratio da će doći iz Kanade i za džabe.
Fil na gomili zamki
Te jeseni 1893. godine na maloj železničkoj stanici u dolini Kurampo bila je neviđena gužva. Glasovitog lovca na vukove stanovnici su dočekali bakljama i uzvicima „Ura! Ura!” Bio je to početak priče o jednom od najneverovatnijih lovova u istoriji.
Prvi dan lova Ernst Seton proveo je obilazeći Lobovu kraljevinu i tražeći najpogodnije mesto za konačan obračun. Kad je noć počela da se spušta, rasedlao je konja i podigao šator na pogodnom uzvišenju opasanom vetrovima i zvucima doline. Potom je seo pokraj logorske vatre pokušavajući da se usredsredi na ono što je bilo pred njim, da pronikne način kako da savlada zver kojoj dotad niko ništa nije mogao. Setio se, podstaknut pričama meštana, kako je jedan čuveni teksaski lovočuvar – opremljen puškom za slonove, najboljim konjem i čoporom velikih i opasnih pasa – dojahao u Kurampo i brzo se, pešice, samo s nožem u ruci i jednim iskasapljenim psom, vratio otkud je i došao. Sećao se i dva lovca koji su okušali svoje umeće pre samo nekoliko meseci. Prvi je verovao da će ga dokrajčiti jednim sasvim novim bezmirisnim otrovom iz Francuske, dok je drugi lovac, Kanađanin, bio rešen da upotrebi otrov iz Italije, blagosiljan od strane indijanskog vrača.
Seton je s prvim zracima jutra bio uveren da zna kako će da savlada Loboa. I on će da iskoristi otrov, ali drugačiji od svojih prethodnika. Verovao je da je tu pravi umetnik. Da bi vukovima umanjio priliku da osete ljudski miris, meso će prvo da iseče na tanke režnjeve koristeći rukavice, a zatim će špricem da ubrizga najmanju moguću dozu otrova. Tako zatrovano meso će da razbaca po dolini u koncentričnim krugovima, ne silazeći s konja kako ne bi ostavio tragove čoveka i predupredio vukove da ga primete.
„Kao da je želeo da ponizi moj naum”, zapisao je kasnije Seton u svom dnevniku.
Podsmeh nevidljivog
Prvi neuspeh ga nije pokolebao. Žustro je nastavio lov, ovoga puta postavljajući na desetine paklenih metalnih zamki širom doline. Zakopavao ih je duboko u zemlju, koristeći rukavice, dok je svoje tragove na površini brisao jelenskim krznom. Ali vuk kao da je nastavio da mu se podsmeva. Na volšeban način otkrivao je zamke. Nikako nije uspevao da razume kako mu je to uspevalo, ali je uspevalo. Svaki put je video pažljivo otkopane zamke koje su se potom sklapale bez plena. Kao da se odnekud, nevidljiv, podsmevao svom lovcu.
I tako su se dani pretvorili u nedelje, a ove u mesece. Seton je često provodio sate šćućuren u nekom žbunu ili na vrhu kakve uvale, posmatrajući ptice, krtice i bizone koju su neometano krstarili ravnicama. Slikao ih je, beležio njihove navike, njihovu brojnost, njihovo mesto i značaj za prirodnu ravnotežu. Kao da mu lov na strašnog vuka ponekad uopšte više nije bio važan. Zašto u njegovim tadašnjim beleškama nije postojalo mesto i za Loboa? Posebno što je njegov priručnik za lov na vukove u to vreme bio obavezno štivo.
Shvatio je da je Lobo, strašni vuk, protivnik dostojan poštovanja, polako počeo da poprima ljudske osobine. Više nije bio samo grozna štetočina koja kolje bez povoda, već životinja vredna divljenja – pametna, uporna i, pre svega, odana svojoj porodici. I Seton je najednom počeo da razmišlja da više nije u stanju da ubije tog starog vuka. Ipak, koliko god ga poštovao, znao je da ima obavezu da završi započeti posao, za koji je već i uzeo pozamašnu kaparu. A ako on to ne uspe, za njim će, sasvim sigurno, krenuti mnoštvo drugih lovaca željnih znamenitog skalpa ali i pozamašnih para, koje su ih čekale kao nagrada.
A onda je jednog jutra, dva meseca od kad se upustio u lov, s konja ugledao čudne otiske šapa na obodu obližnje bare. Pažljivo je sišao s konja i, nervozno prelazeći prstima preko čela, počeo da doziva maštu u pomoć. Ovde mu ništa nije bilo jasno. Prvi put je ugledao tako ispremeštane Loboove tragove. Čas su bili tamo, čas ovamo, čas na jednoj strani bare, čas na drugoj. Svuda! Šta se desilo?
„Čudno. Da nije kojim slučajem pojeo otrovan mamac?”, pomislio je Seton. „Onda je mrtav, tu negde u žbunju.
Tada je spazio nov niz tragova, koji su takođe bili rasuti svuda naokolo, a koji su nekim čudom pratili Loboove, kao u stopu. Činilo se kao da se ta dva različita niza tragova prepliću i spajaju, odbijaju i privlače, i ponegde sjedinjuju u jedinstveni.
„Da li je moguće?”, povikao je Seton i lupio se u čelo. „Imam te! Sad si moj! Imam te, ti zaljubljeni vuče!.”
Seljani su je zvali Blanka jer su od njenog belog krzna (po kojem je dobila ime) svetliji bili jedino vrhovi Stenovitih planina.
Kobna ljubav
Nije se bilo teško dokopati Blanke: nekoliko mamaca, zaseda i jedan metak bili su dovoljni. Vukovi su i inače manje oprezni tokom sezone parenja.
Usledila je druga etapa novog Setonovog plana koja je zahtevala samo malo konopca i malo više strpljenja. Jedan kraj tog konopca zavezao je za Blanku a drugi za sedlo. Tako je jašući, polako sve do svoje kolibe, Seton je iza sebe ostavljao prepoznatljiv mirisni trag, trag ubijene vučice. Nije ni slutio da je zaljubljeni vuk bio tu odmah iza njih i da je stigao do njegove kolibe još prve večeri.
Prvo ga je, umornog, probudio udarac koji je stigao iz pravca ambara, tamo gde je položio Blankino beživotno telo. Munjevito je zgrabio pušku i izleteo napolje, ali je Lobo bio daleko od domašaja metaka.
„Nijednom se nije prikazao za ova dva meseca, a sada se igra sopstvenim životom ne bili pronašao svoju voljenu”, zapisao je Seton potom u svom dnevniku.
Bilo je vreme da se višemesečna potera okonča. Lovac je odmah sakupio sve zamke koje je imao, ukupno sto trideset, i ukopao ih oko kolibe.
Tog 31. januara 1984, izjutra, sve je bilo završeno. Loba je našao uhvaćenog u čak četiri zamke. Setonu je valjalo samo da ga, tako bespomoćnog, dokrajči hicem iz puške. Dugo je, gotovo nepomičan, zurio nad njim i nije uspevao da povuče oroz. Nije mogao da izdrži pogled ovog surovog četvoronožnog odmetnika, pa je pušku vratio u futrolu, iz džepa izvadio foto-aparat i načinio jedinu Lobovu fotografiju koja je opstala do današnjih dana.
Onda ga je zgrabio za krzno iznad vrata i pažljivo odvukao do kolibe, uveren da će se do sledećeg jutra oporaviti. Vuk je ostao ćutljiv i sklupčan, a kad se uveče pojavio Mesec načuljenih ušiju slušao je dozivanje svoje družine. I nijednom im nije odgovorio. Posmatrajući gotovo nestvaran prizor s prozora sve kolibe, Seton je u dnevnik ostavio pisani trag:
„Kao orao kome je ukradena sloboda, kao lav kome je oduzeta snaga, kao golub kome je ubijena izabranica – sve umire od slomljenog srca.”
Rano ujutru našao je njegovo nepomično zgrčeno telo. Jedino što je mogao da učini za njega bilo je da ga položi u štalu pored njegove Blanke.
I tako je okončao stari Lobo, poslednji veliki odmetnik Divljeg zapada. Ali da li je okončana i njegova vladavina? Ne, to nikako. Ona je tek počinjala.
Jer, progonjen krivicom i kajanjem, Seton je pobacao sve svoje puške i osmelio se, što će se kasnije ispostaviti, na najteži pohod svog života – da iz korena promeni ustaljena mišljenja o vukovima i prirodi uopšte.
Za nepune dve nedelje završio je prvu knjigu. „Divlje životinje koje sam poznavao”, bila je njegov prvi pokušaj da stvari vrati na svoje pravo mesto, da sebe prikaže kao zločinca a Loba kao heroja.
Niko ranije nije tako pisao o jednoj zveri, predatoru. Nikad pre jedna knjiga o životinjama nije izazvala toliku pometnju u knjižarama da su izdavači bili primorani da doštampavaju serije novih izdanja a novine da kupuju izdavačka prava i prenose delove u nastavcima. Ta knjiga je, istina, previše romantizovana, ulepšana, ali je to na neki način i razumljivo uzimajući u obzir kroz kakva gvozdena srca je pisac želeo da progura svoje nove smele priče o vukovima. U njoj je Lobo nastavio da tumara pašnjacima i nekim novim kraljevstvima kao nezaustavljiva stihija, prkoseći neprijateljima. Mit je dirnuo srce mnogih.
Bivši lovac nije se zaustavio samo na tim pričama. Naoružan dirljivom knjigom i iznenadnom svetskom omiljenošću, ali neizmernom tvrdoglavošću, osnovao je nekoliko udruženja koja su ohrabrivala ljude da češće borave u prirodi, i bio jedan od osnivača Mladih izviđača Amerike. Koristeći svoje nove veze, uključujući i američkog predsednika, izborio se za osnivanje prvih nacionalnih parkova…
Pogledajte BBC-ijev dokumentarni film o Lobou.
(Politikin zabavnik)