Pojedini ljudi su svojim delima obeležili sukobe u kojima su učestvovali
1. Pucanj na Čegru
Kad je video da mu preti poraz, Stevan Sinđelić je viknuo: “Spasavajte se ko hoće i može”, a onda pucao u barutanu ubivši i Srbe i Turke
Uzdajući se u pomoć Rusa, Karađorđe je 1809. godine razdelio svoju vojsku i uputio je u četiri pravca: prema Sandžaku, Bosni, Vidinu i Nišu. Srpske snage, u početku, beležile su pobede, ali je njihovo nadiranje poremetio poraz jedinica koje su bile upućene ka Nišu...
Nesposobni komandant
Za njihovog komandanta Karađorđe je postavio nesposobnog i korumpiranog Miloja Petrovića Trnavca, što je unelo smutnju u srpske redove i na kraju dovelo do poraza na Čegru 19. maja 1809. godine.
Na Čegru je položaj držao resavski vojvoda Stevan Sinđelić. On se već bio proslavio junaštvom na Ivankovcu i Deligradu, i nije bilo ništa neobično što je baš on svojim šančevima najviše prišao Turcima - na samo šest kilometara od Niša. Iza njega nalazili su se položaji Miloja Petrovića i ostalih.
Sinđelić je imao tri hiljade pešaka i tri topa, i čekao je komandu za juriš na Niš, koji je branio Huršid-paša sa 36.000 vojnika i nekoliko baterija topova.
Ali Trnavac nikako nije naređivao napad. Nije hteo da Sinđelićeva vojska prva uđe u grad, jer bi njoj pripao najveći plen od pljačke. Petrović je, naime, blago hteo za sebe...
Osetivši da Srbi oklevaju, Turci su se odlučili za protivnapad.
Milan Đ. Milićević u svom “Pomeniku” opisuje:
“U sredu po Svetoj Trojici 1809. iziđu Turci iz Niša i svom se snagom upute na Sinđelićev šanac. Išli su, pričaju očevici, ovim ponositim redom: najpre konjanici na belcima, pa drugi na zelencima, pa treći na alatima, pa na doratima, i najposle na vrancima i s njima dva topa.
Najpre se ustaviše te se pomoliše Bogu, posle izbaciše dva topa, pa se onda uzeše lagano približavati k šancu na Čegru. Samo osuše po jedan plotun, jurišaše na šanac... Sinđelić se u šancu držao junački: trčao je svuda, hrabrio, sokolio i sam pucao i obarao vrage.
Vojnici iz drugih šančeva, mada su gledali taj prizor, nisu došli u pomoć Sinđeliću. Govori se da im nije dao Miloje. Samo Paulj Matejić, mlavski vojvoda, i preko zapovesti pođe, ali i on docne dođe!
Sinđelić je tog dana bio zmaj, a ne čovek; kud on nije dospevao za jedan jedini časak: sve je video, svud je trčao, svakom pomogao, pa kad već vidi da Turci mrtvim lešinama ispuniše rovove oko šanca i preko tih mrtvih živi stadoše uskakati u šanac i tući se kundački i gušati se sa Srbima, on onda otvori kapiju na šancu i reče svojima: - Spasavajte se, braćo, ko hoće i može!
A sam ode na sredinu svoga šanca gde mu je stajala džebana (...) i kad vrazi sa svih strana gustim gomilama pristupiše k njemu, Sinđelić svoj pištolj skresa u džebanu!”
Sagradili Ćele-kulu
Smatra se da je u bici na Čegru poginulo oko deset hiljada Turaka i više od četiri hiljade Srba. U samom šancu, kaže Milićević, ostala su živa samo petorica Sinđelićevih vojnika!
Posle eksplozije u šancu srpska vojska se povukla, a Turci su srpskim borcima odsekli glave i preneli ih u nišku tvrđavu. Sa tih glava skidali su kožu i mišiće i na lobanjama ostavljali samo po pramen kose.
Odrane kože s glava, napunjene pamukom, poslali su sultanu u Carigrad, a 959 lobanja, među njima i lobanju Stevana Sinđelića, uzidali su u jedinstven spomenik - Ćele-kulu.
Miloje Petrović Trnavac pobegao je iz Srbije, ali je Karađorđe najmio neke Nemce da ga nađu i iz Austrije vrate u Srbiju, gde je nad njim izvršena smrtna kazna zbog Čegra.
2. Ruska pomoć
General Mihail Černjajev napao je majora Stevana Velimirovića zbog poraza, a ovaj se od sramote ubio
Pera Todorović rodio se 1852. u Vodicama kraj Smederevske Palanke. Kao sledbenik Svetozara Markovića osnovao je s Nikolom Pašićem Radikalnu stranku. Otac je modernog srpskog novinarstva. Umro je 1907. godine.
U štabu Černjajeva
U Srpsko-turskom ratu 1876. Todorović je bio dodeljen štabu generala Mihaila Černjajeva. Ovom avanturisti i sujetnom oficiru kralj Milan poverio je komandu ne samo nad ruskim dobrovoljcima nego i nad srpskom regularnom vojskom. Sa štabom koji su činili Rusi slični svom komandantu, Černjajev je u ovom ratu poražen, pa se vratio u Petrograd.
Često je dolazio u sukob sa srpskim oficirima. Pera Todorović, koji je Černjajevu služio i kao prevodilac, iz rata se vratio sa “Dnevnikom jednog dobrovoljca”, uzbudljivom ratnom hronikom koja ga čini prvim našim ratnim reporterom...
U jednom jakom napadu Turci su razbili jedinicu majora Stevana Velimirovića. A Rus je, piše Todorović, pao u vatru:
“Černjajev pomanita, stade kao furija koračati uzanom putanjom, oči mu se nališe krvlju, pa je vikao i vikao, posle se okrete meni: - Kažite mu da ću ga dati pod sud, streljaću ga, obesiću ga - nevaljalca, ženu jednu; jest, žena, to je njegovo pravo ime (...) Ja moram da bežim, ja ću da ostavim ovu nesrećnu zemlju, gde me niko ne sluša: moje se naredbe ne izvršuju, moji se planovi namerno kvare...”
Obećanja
Černjajev je tada izdao naredbu da se Velimirović uputi na vojni sud. A Todorović nastavlja:
“Ja nemam reči da iskažem onaj izraz koji se tada razli po bledom licu majora Velimirovića.
To je bila neka čudna smeša od bola, gneva, gorčine, sumorne ironije, i teške, teške tuge. On pruži sablju s rezignacijom. Još i sad kao da gledam njegovu pruženu ruku, sa onom svetlom sabljom sa lavovom glavom na balčaku. Pošto predade sablju, major Velimirović opre se obema rukama o unkaš, nasloni se na ruke i čisto se sav zgrči i pogrbi od bola; mora da mu je tada neka strašna misao čupala dušu.
Dok se Komarov zabavi oko sablje, ja se primakoh majoru Velimiroviću i rekoh mu polako: - U Beogradu nisu Rusi, tamo ćete izaći pred srpski sud.
On me pogleda, uzdanu i reče zagušljivim glasom: - Svejedno, meni je sad sve svejedno...
Dok sam ja tražio hartiju da napišem ovu kobnu naredbu, đeneralu Černjajevu dođoše druge lutke. On priđe majoru Velimiroviću, reče da mu se povrati sablja, pa mu se onda okrete: - Ja vam opraštam. Idite, skupite vašu vojsku i ako mi danas očuvate sadašnje naše položaje na levoj obali Morave, da ih Turci ne zauzmu, ja vas doveče pozdravljam činom potpukovnika.
Ova nežnost Černjajevljeva bila je reakcija na njegovu prasku.
Izgleda kao da je i sam osetio da je prekardašio, pa hita da suvišak svoje grubosti zagladi lepim obećanjima.
No majoru Velimiroviću kao da nije trebalo ništa više, jer on odgovori: - Praštanje nije nužno, pošto ja ne uviđam moju krivicu, a nagrada je takođe izlišna, pošto sam se ja i dosada borio bez ikakvih nagrada (...)
To je bilo oko devet časova izjutra, a oko podne valovita Morava već je nosila mrtvo telo majora Steve Velimirovića.”
Osramoćen, izvršio je samoubistvo.
ON JE ŽENA JEDNA
U jednom napadu Turci su razbili jedinicu majora Stevana Velimirovića. A Rus je, piše Pera Todorović, pao u vatru:
“Kažite mu da ću ga dati pod sud, streljaću ga, obesiću ga - nevaljalca, ženu jednu; jest, žena, to je njegovo pravo ime”
3. Neprijatelj mu je odao priznanje
Jednu od retkih svetlih tačaka u besmislenom Srpsko-bugarskom ratu (1985/6) predstavljalo je junaštvo kapetana Mihajla Katanića
Dosta nepromišljeno, i bez pravog razloga, kralj Milan Obrenović uveo je Srbiju u rat s Bugarskom. Borbe su trajale od 14. novembra 1885. do 2. marta 1886. godine, a Srbija je u njemu poražena. Jednu od retkih svetlih tačaka u ovom ratu predstavlja junaštvo kapetana Mihajla Katanića.
Odbrana simbola
Odmah na početku rata Bugari su kod Slivnice, na svojoj teritoriji, naneli težak poraz srpskoj vojsci, a onda otpočeli nadiranje ka Srbiji, prema Pirotu. Kod Caribroda, današnjeg Dimitrovgrada, na brdu zvanom Neškov vis, 24. novembra opkolili su bataljon Mihajla Katanića. Brojčano nadmoćniji, savladali su njegove vojnike, nanevši im strašne gubitke. Na srpskoj strani bilo je mnogo ranjenih i ubijenih, i bugarskim napadačima preostalo je još samo da uzmu zastavu Katanićevog bataljona i kao trofej je pošalju u Sofiju. Ali tu im se isprečio Katanić lično...
Držeći zastavu u jednoj ruci, drugom je pucao braneći je. Nije je ispustio ni kad su ga, jedan za drugim, pogodila dva metka. Onda su mu Bugari prišli, zadobio je pet rana od bajoneta i tako krvav otkinuo je zastavu s koplja i zgužvao je pod bluzu, nadajući se da je kod njega mrtvog neće naći.
Sudbina je htela drugačije.
Bitku na Neškovom visu i Katanićevo nastojanje da sačuva čast svoje jedinice posmatrao je s komandnog položaja vladar Bugarske, knez Aleksandar Batenberg.
Beogradski dnevnik Nova ustavnost u broju od 5. maja 1887. godine pisao je: “Kada je Batenberg video da je Mijailo pao, on pošalje jednog svog ordonansa (koji je ovo pričao) i jednog oficira da ga spasu. Kad su ovi oficiri došli na mesto gde je Mijailo pao, našli su četiri bugarska vojnika u krvi ogrezla, koje je Mijailo iz revolvera poubijao, ali su ga ostali vojnici savladali, svukli mu haljine (čak i čizme) i kundački ga grozno udarali. Bugarski vojnici uzmu ga onako bosa i polumrtva i obeznanjena i odvuku ga po snegu u Caribrod. Čim su ga tamo doveli, pošao je Batenberg sa Karavelovim da ga vidi. Batenberg odredi naročita lekara koji će ranjenoga junaka lečiti. Nameravalo se da ga prenesu u Sofiju, ali zbog teških rana to beše nemoguće odmah posle dva dana. Treći dan, pošto su odneli Mijaila u Sofiju (dakle, pet dana posle borbe), došao je Mijailo nešto malo k sebi i počeo je govoriti... Glas o Mijailovom junaštvu dospeo je i do Sofije, i kada su ranjenoga oficira odneli u bugarsku prestonicu, dolazili su Bugari kao na čudo da ga vide. U Sofiji je Mijailo predat na lečenje doktoru Vankovu, koji se svojski zauzimaše da spase život odličnome vojniku.”
Unapređenje
Po povratku Batenbergovu u Sofiju, priča Vankov kad je docnije došao u Beograd, Batenberg mu je jednom prilikom rekao: ‘Gledajte da spasete život ovom hrabrom oficiru, jer je to redak junak’.”
Kralj Milan je Katanića, još dok je bolovao u Sofiji, unapredio u majora, a kad je sklopljen mir, on se vratio u Srbiju. Katanić je službovao u Kragujevcu, Valjevu, pa u Beogradu, gde je u aprilu 1887. zbog teško oštećenih pluća od metaka i bajoneta u četrdeset sedmoj godini umro.
ČUDO U SOFIJI
“Glas o junaštvu Mijaila Katanića”, piše Nova ustavnost, “dospeo je i do Sofije, i kada su ranjenoga oficira odneli u bugarsku prestonicu, dolazili su Bugari kao na čudo da ga vide”
4. Obrad Dostanić Packo
O redovu koji je oduševio srpske vojnike ne zna se ništa - ni gde je rođen ni u kojem selu je živeo. Zna se samo mesto smrti - Vlasina
O redovu Obradu Dostaniću zvanom Packo ne zna se mnogo. Zapravo, ne zna se gotovo ništa: ni gde je rođen, u kojem je selu živeo, ni kako mu se zvao otac. Poznato je samo mesto smrti - Vlasina. Njegovo ime od zaborava sačuvao je Dragiša Vasić, advokat, pisac i akademik, u zapisu iz Srpsko-bugarskog rata objavljenom 1914. godine.
Divne osobine
“Kad je nastao bugarski rat, mi smo otkrili divne osobine ovog malog i hrabrog vojnika, koji je uvek bio skroman i koji nikad nije radio za nagradu i pohvalu. Najviše smo ga svi zavoleli posle svršene borbe na Drenku. Tada je neprijatelj posle tri neuspela napada bio odstupio i ostavio na položaju svoje topove i mitraljeze. Oko dva poljska topa ležalo je četrnaest bugarskih vojnika - artiljeraca, koje su, kao poslugu topovsku, gađali za to naročito izabrani, najbolji strelci jedne naše hrabre čete. Među palim vojnicima, leđima naslonjen na točak topa i krvlju i zemljom po licu umrljan, više je sedeo nego ležao jedan ranjen, krupan i riđ bugarski vojnik, koji je teško disao i kome spasa nije bilo. Vojnici su videli i čuli kad mu je Packo, razgledajući osvojene topove, bio prišao i, kao što je to redovno posle činio prilazeći neprijateljskim ranjenicima, upitao ga tiho i tužno: “Imaš li dece?” A kad je teški ranjenik, ne mogavši govoriti, savio palac svoje garave desne šake, koja je grčevito grebala zemlju, i pokazao svoja četiri prsta, Packo je, rastužen i duboko tronut sudbinom ovog oca četvoro dece, jer ih je i sam imao, natukao šajkaču na oči i udaljio se. Vratio se čim, osim stražara određenog kod uzetih topova, nije više nikog bilo i na svoja uska pleća natovario ranjenika kome su se noge vukle po izoranoj od granata zemlji i odneo ga ne previjalište, gde ga je predao bolničarima i gde je ovaj jadnik odmah potom umro... Eto, od toga dana naročito Packo je postao naš ljubimac (...)
Hrišćanski posao
Packo beše na bojištu našao leš bugarskog podnarednika iz okoline Ćustendila po imenu Kasanova. Bila je gusta magla i Packo, bolećiv, poduhvati se da pod zaštitom magle sahrani mrtvo telo Bugarina, svoga neprijatelja. Bugarske predstraže nalažahu se dosta blizu, na nekoliko stotina metara od jednog malog i golog ćuvika gde je poleđuške ležao podnarednik Kasanov. Pošto ga je lepo ukopao, mali Packo izdelja tada jedan krst i upisa svojom samoukom rukom ime podnarednika koje je saznao iz njegove beležnice. Baš u tom trenutku kada on, umoran i znojav od žurnoga rada, pobijaše krst više glave poginuloga, magla se podigla. Bugarski vojnici mogahu tada sa svojih mesta lepo videti Packa i dobro raspoznati čime se on zanimaše. Ali ih ovaj plemeniti posao nije uzdržao da propuste zgodnu metu. I kako je Packo, uveren da ga u ovom hrišćanskim poslu niko neće uznemiravati, stajao sasvim otvoreno, jedno zrno iz puške pogodi ga pored srca. Kad se magla ponovo spustila, mi nađosmo jadnog Packa mrtvog s rukama raširenim oko onog istog krsta koji on beše tako pobožno sadeljao jednom neprijatelju.”
SMRT KRAJ KRSTA
I kako je Packo, uveren da ga u ovom hrišćanskom poslu niko neće uznemiravati, stajao sasvim otvoreno, jedno zrno iz puške pogodi ga pored srca. Kad se magla ponovo spustila, mi nađosmo jadnog Packa mrtvog s rukama raširenim oko onog istog krsta koji on beše tako pobožno sadeljao jednom neprijatelju
5. Pesnik oslobađa Kosovo
Milan Rakić je, kad je 1912. počeo Balkanski rat, napustio mesto šefa konzularnog odeljenja u Beogradu i priključio se komitima Vojina Popovića
Milan Rakić rođen je 1876. godine u Beogradu. Po okončanim studijama prava u Parizu, vratio se u Srbiju i stupio u diplomatsku službu. Ceo svoj radni vek, skoro do smrti, proveo je na mestu poslanika u inostranstvu. Iako je napisao samo oko pedeset pesama ukupno, jedan je od naših najcenjenijih pesnika 20. veka. Umro je 1938. godine. Među njegovim najpoznatijim pesmama je i “Na Gazimestanu”, posvećena Kosovskom boju.
Diplomata i borac
Manje je poznato da je Rakić, koji je ceo život nosio diplomatski frak, bio i ratnik dobrovoljac i da je - kako će zabeležiti Milan Grol - kad je 1912. godine počeo Balkanski rat, napustio mesto šefa konzularnog odeljenja u Beogradu i priključio se komitima Vojina Popovića, “vojvode Vuka”. S njima je došao na granicu s Kosovom, koje je tada bilo u sastavu turske carevine.
Mladen St. Đuričić, književnik i potonji ministar prosvete, zabeležio je Rakićevo kazivanje o ovome:
“Ostavio sam konzulat u kome više nisam imao šta da radim, pa sam uzeo pušku. Dakle, izbismo na samo mesto Kosovske bitke. S desne strane gudio je Lab, pun nove snage od jesenje kiše, i žurio da odnese veliku vest. S leve, na brežuljku, slegalo se zamišljeno Muratovo turbe... Postrojiše nas. U pratnji štaba pojavi se komandant. - Junaci moji, znate li gde se nalazite? Znate li kako se zove ovo mesto?
U zbijenom stroju lupkarala je puška o pušku, zatezale se remenjače. - Ovde, gde mi sada stojimo, na Vidovdan 1389. godine, istog dana i istog sata, poginula su oba cara! To je Gazimestan, na kom je Obilić...
Oko mene popadali vojnici. Pogledam: ljube zemlju! Valjda sam se i ja bio sagnuo, kad nisam primetio - otkud izađe mlad oficir s isukanom sabljom. Stade pred komandanta, pozdravi, raportira nešto, pa se okrete stroju. Diže sablju i poče gromko: - Na Gazimestanu, od Milana Rakića!
Prvo me izdade sluh, pa onda i vid. Ispred mene se podiže breg s turbetom, zavi u crveno i ostade viseći kao plamena zastava... Iskaza me celog - planina!... Nova i mlada Srbija slavi Vaskrs, a ja? S mukom sam se držao na nogama. Više osetih no što videh kad se neko odvoji iz moje jedinice i stiže pred komandanta: - Gospodine pukovniče, taj koji je ispevao ovu pesmu ovde je s nama... Evo ga pozadi, s bombama... u odredu Vojvode Vuka!
I odmah odjeknu komandantov glas: - Dobrovoljac Rakić, napred!
Čuo sam sve, ali nisam mogao ni da koraknem. Čak ni da otvorim usta. Rukavom od šinjela zaklonio sam lice i pustio suze... prvi i poslednji put tada.”
Zvono na Kosovu
Rakić je 1908. godine u Prištini bio konzul. Po oslobođenju Prištine, u oktobru 1912. godine, on, koji je celog života nosio diplomatski frak, “sa redenicima prekrštenim preko kožuha i šubarom na glavi, ušao je na čelu kolone” u ovaj grad i odmah se uputio u zgradu konzulata. Tu je, priča Mladen St. Đuričić, potražio veliko crkveno zvono što ga je 1908. sakrio od Turaka u podrumu. Izneo ga je s vojnicima i okačio o granu u porti pravoslavne crkve. Prvi je povukao uže, pa ga je predao onom do sebe da i on zazvoni. Narod i vojnici pristupali su zvonu jedan po jedan, skidali kapu, krstili se i povlačili za uže - čitav taj dan zvonilo je zvono na Kosovu...
NA MESTU BITKE
“Ostavio sam konzulat u kome više nisam imao šta da radim, pa sam uzeo pušku. Dakle, izbismo na samo mesto Kosovske bitke. S desne strane gudio je Lab, pun nove snage od jesenje kiše, i žurio da odnese veliku vest. S leve, na brežuljku, slegalo se zamišljeno Muratovo turbe...”
6. Kako je počeo rat u Beogradu
Objava sukoba iz Beča stigla je običnim telegramom, a primila ju je telegrafistkinja Ružica Petrović Crepić, jedina koja je znala da prima latinicu
Austrougarska objava rata Srbiji stigla je običnim telegramom. Primila ju je u jedan po podne te 1914. godine, 15. jula po starom, a 28. po novom kalendaru, telegrafistkinja u Glavnoj pošti Ružica Petrović Crepić, koja je u to vreme jedina znala da prima celu latinicu.
Objava i panika
Ali da je objavljen rat u gradu se saznalo tek pet sati kasnije - telegram je bio prosleđen vladi, koja je bila u Nišu, pa zatim vraćen u prestonicu...
Oko šest uveče tog dana, kao po komandi, na svim beogradskim radnjama spuštene su roletne. Trgovci i zanatlije ostavljali su robu, a sa sobom nosili samo novac, žureći svojim ukućanima, da svi zajedno pobegnu. Zavladala je panika jer se proneo glas da će Austrijanci još u toku noći početi teškim granatama da bombarduju Beograd.
Novinar Sveta Milutinović, učesnik Prvog svetskog rata, objavio je 1931. godine u knjizi “Agonija Beograda u svetskom ratu” svoja sećanja. Prepisujemo od njega:
“Najveća užurbanost ove prve večeri na početku svetskog rata vladala je na beogradskoj železničkoj stanici, na čijem su se koloseku nalazila tri voza spremna da odmah krenu za unutrašnjost. Za tili čas sva tri ova voza bila su prepuna. Vojni obveznici i građani sa sitnom dečicom i najpotrebnijim prtljagom na leđima tiskali su se da zauzmu i poslednja mesta u vagonima. Čak su i krovovi vagona bili načičkani ljudima.
Tako natovaren, nakrcan, prvi voz je srećno prošao pored stare zgrade Monopola duvana (kod današnje Mostarske petlje, na mestu gde se razdvajaju Savska i Sarajevska, prim. nov.), ali drugi je već morao da prođe kroz kišu neprijateljskih kuršuma, koju su sa one strane Save neprijateljski vojnici iz svojih pušaka sipali na goloruke građane i decu. Pucnjavu pušaka i eksploziju dumdum kuršuma (koje su, protivno Međunarodnom ugovoru o upotrebi oružja, Austrijanci još u prvom času rata bili upotrebili) dopunjavala je užasna vriska i cika preplašene dece i žena. Srećom, ljudskih žrtava nije bilo, jer je mašinovođa punom parom projurio kroz ovo mesto smrti i zaokrenuo pored Gasare ka Topčideru...”
Prve žrtve
A kad je pala noć, oko 23 sata srpska odbrana primetila je na Savi austrijski parobrod “Alkotmanj”. Pešadinci su iz pušaka zapucali na komandni most, koji je bio zaštićen vrećama s peskom, i već prvi hici usmrtili su kapetana Karla Ebelinga i prvog krmanoša Mihaila Gremsbergera. Drugi krmanoš, i sam teško ranjen, uspeo je da okrene brod i vrati ga u Zemun.
Kao odgovor na srpsku vatru, zapucali su iz svojih rovova i vojnici austrougarskog 68. puka. Jedan od njihovih metaka je baš kod železničkog mosta usmrtio Dušana Đonovića, rođenog oko 1898. u Crmnici, činovnika na železnici i dobrovoljca iz odreda Voje Tankosića.
To su bile prve žrtve Prvog svetskog rata.
Dušan Đonović poticao je iz čuvene porodice. Jedan brat bio mu je advokat Nikola, koji je 1945. branio Dražu Mihailovića, a drugi Jovan je 1907. u Crnoj Gori zbog atentata na knjaza Nikolu osuđen na smrt, pa je pobegao u Srbiju. Dušan je sutradan sahranjen u porodičnoj grobnici na Novom groblju u Beogradu.
BEG IZ PRESTONICE
Oko šest uveče tog dana, kao po komandi, na svim beogradskim radnjama spuštene su roletne. Trgovci i zanatlije ostavljali su robu, a sa sobom nosili samo novac, žureći svojim ukućanima, da svi zajedno pobegnu. Zavladala je panika jer se proneo glas da će Austrijanci još u toku noći početi teškim granatama da bombarduju Beograd
7. Heroji umiru u stavu mirno
Po kapitulaciji posadi razarača „Zagreb“ naređeno je da se preda. Poručnici Milan Spasić i Sergej Mašera odlučili su da stradaju zajedno s brodom
Šestog aprila 1941. godine teško je bombardovan Beograd, a nemačke, italijanske i mađarske trupe prodrle su na teritoriju Jugoslavije, koja je već 17. aprila kapitulirala.
Predaja i razaranje
Taj 17. april je u Bokokotorskom zalivu bio sumoran i kišovit. Komandant razarača “Zagreb” Nikola Krizomali obavestio je najstarije oficire da su obavezni da brod neoštećen predaju okupatoru i da neizvršavanje ove naredbe povlači vojni sud i smrtnu kaznu. I on i oficiri, međutim, odlučili su da brod, ukotvljen kod Tivta, dignu u vazduh. Naredio je poručnicima Milanu Spasiću i Sergeju Mašeri da pripreme sve za potapanje broda. Raportirali su Krizomaliju: - Gospodine kapetane bojnog broda, štapini su potpaljeni. Napustite brod.
Kapetan je izdao naređenje da se svi ukrcaju u čamac za spasavanje, ali su Spasić i Mašera odbili da pođu. U potpalublju su polako dogorevali fitilji, drugovi su ih ubeđivali... U jednom trenutku Krizomali je pokušao da ih u čamac ugura na silu, ali ništa nije vredelo. Poručnici Spasić i Mašera sledili su nalog oficirske časti koji ih je vodio u smrt...
Oko 14 sati Krizomali je poslao čamac do broda, moleći ih da se predomisle, ali su poručnici ostali uporni. Eksplozije su se očekivale svakog trenutka i čamac je morao da se vrati na obalu. Tu se već okupio veliki broj građana, mornara i oficira, i svi su u nemoj tišini pratili dramu koja se odvijala pred njihovim očima.
Kad se čamac - poslednja šansa za spas - udaljio, iz unutrašnjosti broda začule su se manje eksplozije. Odmah zatim okupljeni na obali videli su poručnike Spasića i Mašeru kako u punoj ratnoj opremi koračaju ka krmi. Stali su mirno, okrenuti ka Lovćenu. A onda su se, u potresnoj ceremoniji, okrenuli i jedan drugom strgli epolete s ramena.
Zagrlili su se i izljubili, a onda opet okrenuli ka Lovćenu... Odmah zatim, brod je raznela eksplozija. Svedoci su pričali da su sa obale jasno mogli da vide kako tela Sergeja Mašere i Milana Spasića lete kroz vazduh. Mornari na obali, u stavu mirno, skinuli su kape, odajući im počast. Neki su plakali... Razarač se nakrivio i dugo zatim tonuo.
Tajne sahrane
Četiri dana kasnije more je na obalu Ostrva cveća izbacilo telo Milana Spasića. Prepoznali su ga po novčaniku i oficirskoj bluzi. Sahranjen je na groblju u Savinskoj dubravi. Sedam dana kasnije, na drugoj strani Prevlake, pronađeni su torzo i glava Sergeja Mašere. Okupacione italijanske vlasti organizovale su tajnu sahranu posmrtnih ostataka ovog heroja...
Milan Spasić rođen je 1909. godine u Beogradu i tu se školovao do odlaska na Pomorsku akademiju u Dubrovniku. Sergej Mašera bio je tri godine mlađi. Porodica ovog Slovenca iz političkih razloga je morala da beži iz Italije, pa je on rođen u Gorici, na teritoriji tadašnje Austrougarske. I on je završio akademiju u Dubrovniku.
Odmah posle rata, u socijalističkoj Jugoslaviji, o njihovoj smrti nije se mnogo govorilo jer je reč bila o oficirima kraljevske vojske, a ne o partizanima. Za narodne heroje proglašeni su tek 1973. godine.
POGLED KA LOVĆENU
Okupljeni na obali videli su poručnike Spasića i Mašeru kako u punoj ratnoj opremi koračaju ka krmi. Stali su mirno, okrenuti ka Lovćenu. A onda su se, u potresnoj ceremoniji, okrenuli i jedan drugom strgli epolete s ramena. Zagrlili su se i izljubili, a onda opet okrenuli ka Lovćenu... Odmah zatim brod je raznela eksplozija