BEOGRAD - Savetnica za medije premijera Srbije Suzana Vasiljević i autorka dokumentarnog filma "Srebrenička sećanja" u eksluzivnom svedočenju otkriva detalje kako se Aleksandar Vučić odlučio na odlazak u Srebrenicu, kao i šta se sve dešavalo tog 11. jula u Potočarima kada je prvi čovek srpske vlade linčovan.
"Kada je mesec dana ranije počela rasprava o tome da li predsednik Vlade Srbije treba da ide u Srebrenicu ili ne, svi su očekivali da ću ja prva da podržim predlog za odlazak. Setila sam se žena iz Srebrenice i rekla da - ne treba da ide. Da ne diramo rane koje nikada neće biti zalečene. Da ga ne dovodimo u situaciju da ne može da odgovori na tu bol. Na njihove suze. Možda da ode dan-dva ranije, položi cveće na spomen-ploču, pozdravi majke Srebrenice i pusti ih da tog 11. jula tuguju same, ili sa ljudima koje same izaberu", navodi Vučićeva savetnica", ukazala je Suzana kojoj ovo nije bio prvi odlazak u Srebrenicu pošto je 2005. snimila film "Srebrenička sećanja", u kom su joj srebreničke majke Kada Hotić i Munira Subašić ispričale svoju tragediju.
"Kada je odluka doneta a doneo je, kao i obično, premijer sam, a Vlada, posle dugih konsultacija, usvojila, nije više vredelo da ga ubeđujem da odustane", navela je Vasiljević.
"Na putu za Srebrenicu rekla sam mu da krećemo na put koji neće biti nimalo prijatan. Nije to za mene bio put u nepoznato. Baš sam se zato i plašila. Njihovih reakcija. Njegovih prevelikih očekivanja da će svi razumeti njegovu poruku, poslatu koji minut ranije. Na ulazu u zgradu, gde je organizovan komemorativni skup, premijera su sačekali predstavnici organizacionog odbora: Ćamil Duraković, gradonačelnik Srebrenice, Sadik Ahmetović, bivši ministar unutrašnjih poslova BiH, Munira Subašić, predsednica udruženja "Majke enklave Srebrenica i Žepa" i Kada Hotić...
Minut zebnje. To je bio prvi test naše posete. Gledala sam Munirino lice. Pre deset godina, tadašnjem srpskom predsedniku nije poželela dobrodošlicu. Deset godina kasnije, reči dobrodošlice bile su znak da je ona prva razumela poruke sadašnjeg srpskog premijera. 'Dobro došao. Dobrodošao je svako ko u miru dolazi', izgovara Munira Subašić. Cvet na reveru predsednika srpske Vlade, i mog straha više nema! Onaj ko je trebalo da razume svrhu našeg dolaska, razumeo je."
U staroj fabrici akumulatora, gde je organizovana komemorativna sednica, bilo je, svedoči Suzana Vasiljević, mračno i tužno. Svuda slike ljudi koji su stradali u Srebrenici tog 11. jula 1995. godine.
Knjiga žalosti. Premijer piše poruku, prilazi izloženim fotografijama, sa slovenačkim predsednikom Borutom Pahorom. Pridružuje im se hrvatska predsednica Kolinda Grabar Kitarović. Zajedno odlaze do sale. Premijera smeštaju u drugi red, sa asistentkinjom Ahmeta Davutoglua, koga premeštaju iznenada u prvi red. Znak da nešto
nije kako treba.
Član Predsedništva BiH Bakir Izetbegović ulazi. Ne prilazi da se pozdravi. Domaćin, na čiji poziv je srpski premijer došao u Potočare. Bil Klinton prilazi. Iz drugog pokušaja uspeva da uhvati Vučićev pogled, pruža ruku i pozdravlja se. Ahmet Davutoglu takođe.
Protokol vodi srpskog premijera pored zida na kom su ispisana imena žrtava. U tom trenutku iz prvih redova čuju se povici: "Ubij četnika!" i "Ubij Vučića!", a onda su poletele kamenice, flaše, cipele... "Alahu akbar!", odzvanja Potočarima. Ljudi počinju da beže, krijući se od kamenica koje lete sa svih strana. Obezbeđenje pokušava da zaštiti premijera kišobranom, ali on ga sklanja i prilazi masi. Vidim da im nešto govori, ali ne čujem šta, zabeležila je Suzana Vasiljević.
Napadači počinju da preskaču ogradu, nastaje opšte komešanje i pod naletom mase, ograda počinje da puca. Pod kišom kamenja ubacuju nas u kola, nas šestoro-sedmoro u jedan auto.
Premijeru slomljene naočare, isečena usna, ali svi smo živi. Pet sekundi duže - i niko od nas danas ne bi bio u Beogradu. Iza nas je ostala Bosna. Zbunjena i podeljena.
"Nas su toga dana emocije u Srebrenicu dovele, a politika, nažalost, iz nje oterala. A one su ostale da i dalje broje žrtve i traže krivce za ono što im se desilo pre dvadeset godina i za ono što im se desilo ovoga 11. jula, kada su prve kamenice poletele prema srpskom premijeru i u zaborav bacile njihovu decu, braću, muževe, sećanja...", napisala je Suzana Vasiljević.
(Nedeljnik)