Predstavljamo vam 7 mesta u Srbiji čija legenda još uvek živi, neka mesta leče, a neka pomažu u ljubavi, a neka su nastanjena duhovima i vampirima
Mnoga su verovanja u našem narodu, pa tako i određena mesta imaju svoje priče i legende. Predstavljamo vam 7 mesta u Srbiji čija legenda još uvek živi, neka mesta leče, a neka pomažu u ljubavi...
1. Čudotvorna voda u Đunisu
Po predanju iz 1898. godine, pred trinaestogodišnjom devojčicom se ukazala Bogorodica i pojavio izvor. Bogorodica je blagoslovila izvor i rekla da će voda sa tog izvora lečiti bolesne.
Ona je tada rekla devojčici da naredi seljacima da na tom mestu podignu crkvu i bacila krčag vode na kamen kako bi označila mesto. Taj kamen se po legendi tokom vremena uvećao.
Manastir Đunis sa Crkvom Pokrova Presvete Bogorodice se nalazi na području grad u Kruševca u istoimenom selu. Nalazi se u dolini Južne Morave i predstavlja ženski manastir SPC u Eparhiji niškoj.
Crkva je proglašena za manstir 1960. godine po odluci Svetog arhijerejskog sabora SPC. Svake godine se na 14. oktobar okuplja nekoliko hiljada ljudi koji žele da prisustvuju celodnevnom bdenju i jutarnjoj liturgiji.
Mnogi vernici odlaze u Đunis na hodočašće jer su čuli da je izvor pored manastira lekovit i da je poznat po čudesnim iscelenjima. Meštani navode da su od te vode nepokretni prohodali, slepi progledali, a nemi progovorili.
2. Blago cara Dušana u Ostri
Nalazi se u pećini gde su ga sakrili Đurađ Branković i njegova žena Prokleta Jerina tokom bekstva od Turaka.
U selu Ostra, oko 20 km od Čačka, postoji utvrđenje po imenu Sokolica za koje je vezana legenda o skrivenom blagu cara Dušana. Blago su sakrili Đurađ Branković i njegova žena Prokleta Jerina kada su bežali od Turaka iz pravca Smedereva. Oni su ovde navodno i živeli, a postoji legenda da se u pećinama nalazi maltene čitav grad.
Blago je dovezeno dolinom Morave uz pomoć volovskih kola sa 6 zaprega. Tu se u jednoj od pećina nalaze drveni sanduci puni dukata, srebrnih i zlatnih pehara i kašika, ali i kruna Nemanjića.
Da ova priča nije samo izmišljena bajka, svedoči i činjenica da se istraživanjem blaga bavio i veliki srpski diplomata Čedomilj Mijatović. Ministar finansija i osnivač Narodne banke Srbije, koji je srpsku valutu nazvao dinar, pripoveda u romanu “Rajko od Rasine” o jednom srpskom junaku koji je naišao na svetogorca Teodosija, čuvara blaga Nemanjića i Brankovića.
Nakon što je ovaj roman objavljen 1892. godine, mnogi su pokušavali da se domognu riznice srpskih srednjovekovnih vladara koja se navodno nalazi između manastira Vujan i utvrđenja na Sokolici.
Nije poznato zašto još nijedna od brojnih ekspedicija nije uspela ni da proviri u ove pećine.
Po legendi, jamu čuva džinovski smuk od 7 metara, a šumu obilazi duh monaha Teodosija sa pitomim čoporom vukova. Neki meštani Ostre tvrde da su se susreli sa ovima vukovima.
Jedan čobanin se pre 30 godina izgubio nedaleko od sela Borač. Nisu uspeli da ga pronađu, ali se on jednog dana živ i zdrav vratio iz jedne od pećina na Sokolici. Nikad nije ispričao šta je tamo video niti koga je sreo u podzemnom lavirintu pećine.
Na ulazu u jednu od pećina se još uvek vidi utisnuta sekira u steni, krst i ljudska stopa. Priča se da je krajem devedesetih tu ušao jedan meštanin, a kad se vratio nikad više nije bio isti, potpuno je sišao s uma.
3. Most ljubavi u Vrnjačkoj Banji
Vek unazad se na ogradu mosta kače katanci, tradicija koju su započeli vojnik i učiteljica
Čak ni oni koji nikada nisu bili tamo, čuli su za Most ljubavi u Vrnjačkoj Banji. To je jedan od 32 mosta na Vrnjačkoj i Lipovačkoj reci o čiju je ogradu okačeno oko 10.000 katanaca koji predstavljaju simbol neraskidive veze.
Katanac se može doneti ili kupiti u blizini mosta. Može se pozajmiti i flomaster kojim se na katancu ispisuju imena zaljubljenih. Nakon toga se od tri ključa, jedan ključić baca u reku, a druga dva ostaju kod zaljubljenih kao dodatno osiguranje.
Ovaj običaj se u Parizu pojavio 2008. godine na Mostu umetnosti, gde zaljubljeni bacaju ključ u Senu.
U američkom Njujork tajmsu je objavljen tekst u kojem se pariski mostovi označavaju kao najpoznatiji po pomenutoj tradiciji, ali se napominje da je Vrnjačka Banja ipak preteča svih ovakvih mostova jer je tamo prvi katanac postavljen još pre sto godina.
Po priči iz Prvog svetskog rata, mlada učiteljica iz Vrnjačke Banje se zaljubila u vojnika Relju koji je trebao da pođe na front. Kada je Srbija pala, a vojska se povukla preko Albanije na jug, vojnik se oženio u Grčkoj i nikad se više nije vratio u Vrnjačku Banju.
4. Najdanovi krugovi u Maloj Krsni
Mesto sa najjačim pozitivnim zračenjem u svetu koje utiče na imunitet ljudi.
U mestu Mala Krsna blizu Požarevca, nalazi se tačka za koju radiestezisti kažu da poseduje najjače pozitivno zračenje na svetu. Otkrivena je pre 15 godina od strane istraživača-amatera Najdana S. Rakića iz Bele Palanke. On je kredom iscrtao krug prečnika oko 5 metara i izjavio kako je to “mesto gde se iz utrobe zemlje emituju maksimalna pozitivna elektromagnetna zračenja, najjača u Srbiji, na Balkanu, a možda i u svetu, a koja povoljno deluju na ljudski organizam“.
Najdan Rakić je svoje otkriće nazvao “eliksirni krug” i zaštitio 2001. godine u saveznom zavodu za intelektualnu svojinu. On je objasnio da to zračenje posebno pozitivno deluje na imunitet ljudi. Pre ovoga, pronašao je još jedan sličan krug u selu Mokri kod Bele Palanke.
Kroz ove krugove je od 1991. godine prošlo 2 miliona ljudi!
Najdan Rakić je u međuvremenu preminuo, ali je ostavio uputsvo za lečenje u samom krugu. Naime, potrebno je provesti dvadesetak minuta u krugu dva dana zaredom i ponoviti postupak posle 13 dana. Lečenje se ne preporučuje ženama u menstrualnom ciklusu i osobama sa pejsmejkerom.
Ljudi koji su se našli u Maloj Krsni svedoče da su osetili toplotu na tabanima čim su stali u krug, a ruke i noge su počele da im trnu. Do danas nijedno naučno istraživanje nije potvrdilo lekovitost ovog mesta, a stajanje u krugu je besplatno.
5. Magija u pećini Duboka
Pred praznik Silaska Svetog duha na apostole, duhovi ulaze u žene i odvode ih u svet mrtvih
U mestu Neresnica kod Kučeva, žene su jako uplašene uoči praznika Silaska Svetog duha na apostole (tzv. Duhovi). Neke od njih će postati zaposednute i poći u svet mrtvih. Kroz njih tada jedno vreme govore pokojnici, a zatim se probude iz nesvesti uz bolove. One tada saznaju šta će se desiti u budućnosti i nazivaju ih još i rusalje.
Kako kažu očevici: “Kada duhovi zaposednu žensku osobu, ona se uz vrisak koji ledi krv i bolno jaukanje koje cepa srce sruši na zemlju. Tada gubi svest i ne reaguje na bol. Istog momenta se na rusalju bace svi prisutni kako bi je uhvatili za ruke i ne bi dozvolili da se ubije tako što će se udarati po grudima.
Nekoliko muškaraca mora da drži jednu ruku rusalje. Zatvorenih očiju i čvrsto stisnutih pesnica ona govori naizgled nepovezane stvari, a ponekad i pljuje na one što je drže. Narod oko nje glasno zapomaže: ‚A luvato rusalji! A luvato!‘ što na vlaškom znači: ‚Uzeli su je duhovi! Uzeli su je!‘
Rusalja može da se povrati iz tog stanja samo uz tihu muziku, nakon čega počeinje da plače. Ona se ne seća ničega, ali meštani upamte svaku reč jer će se ono što je rekla ubrzo ostvariti. Iako meštani i lokalne vlasti tvrde da rusalja više nema, postoje indicije da se još uvek tajno okupljaju.
U istočnoj Srbiji još uvek vlada jako verovanje u natprirodno i moć magije.
6. Zlo drvo u Rekovcu
Ko dotakne divlju jabuku, doživeće nesreću, pa se putari boje da je poseku.
U jugoistočnom delu Šumadije, na 24 km od Kragujevca, a 157 km od Beograda, nalazi se Rekovac.
Na desnoj strani puta Belušić-Oparić raste maleno drvo do oko 3 metra, neobično širokih i gustih grana. Lišće drveta je zeleno cele godine iako nije četinar. Niko ne zna koliko ono tačno ima godina.
U pitanju je patuljasta vrsta divlje jabuke, koja je donešena sa Kavkaza i smatra se svetim drvetom. Neki meštani kažu da je čarobno, drugi ga nazivaju “zlodrvo”, a treći “gumasto drvo”. Ipak, svi koji prolaze pored njega jako paze da ga ne dodirnu ili slučajno otkinu grančicu, jer otkidanjem grančice, cveta ili ploda sa ovog drveta čovek na sebe navlači nesreću i prokletstvo. Niko se ne odmara u njegovoj hladovini.
Ako neko slučajno pomisli nešto loše o drvetu, može da se spase samo ako se prekrsti pred njim i zamoli ga za oprost.
Po legendi, čuveni hajduk Stevan Jakovljević je legao ispod ovog drveta da se domori. Uspeo je da se probudi, jedva otvorivši očne kapke, ali je ostao razrok.
Pod njim je zastao i knez Miloš Obrenović kada je jahao u manastir Kalenić. Njegov konj je ubrzo zatim na ravnom i pravom drumu doživeo nesreću, slomivši prednju desnu nogu.
Sedamdesetih godina prošlog veka, postojao je projekat asfaltiranja puta po kojem je ovo drvo trebalo da se poseče i ispravi krivina. Samo jedan od deset radniak je pristao da poseče drvo, ali je sa prvim udarcem sekire osetio jak bol u leđima, pao na zemlju i završio na bolničkom lečenju.
7. Vampirov grob u Kisiljevu
Dokument o Petru Blagojeviću, srpskom vampiru, pominje se i u Bečkom arhivu.
U selu Kisiljevu, danas opštini Veliko Gradište, živeo je i 1725. godine umro Petar Blagojević. Deset nedelja nakon što je umro, svi ljudi u selu su počeli masovno da umiru – oko devetoro ljudi u samo osam dana. Svako od njih je tvrdio da ih je pre smrti posetio Petar. Kada se njegovoj supruzi pojavio u snu posle ovih čudnih događaja tražeći svoje opanke, pobegla je bez razmišljanja.
Pošto je Braničevo bilo pod Austrijom, seljaci su u panici od austrijskog kapetana Formbalda tražili da otvore Petrov kovčeg. U njegovom izveštaju, koji se i dan-danas čuva u Arhivu u Beču, stoji sledeće:
„Pošto ni lepim rečima ni pretnjama nisam mogao da odvratim ove ljude od odluke koju su doneli, otišao sam zajedno sa gradištanskim sveštenikom u selo Kisiljevo i izvršio uviđaj sveže iskopanog tela Petra Blagojevića, našavši krajnje istinitim da, pre svega, nije ni najmanje bio prisutan miris karakterističan za mrtve, a da je telo, izuzev nosa koji je delimično otpao, bilo u potpunosti očuvano. Kosa i brada, pa čak i novi nokti (stari su otpali) nastavili su da rastu; stara koža beličaste boje bila je zguljena, a ispod nje se stvarala nova. Lice, šake, stopala i čitavo telo bili su u ništa lošijem stanju nego za života. Nemalo iznenađen primetio sam svežu krv u njegovim ustima, koja je, po opštem uverenju, pripadala nekoj od njegovih žrtava.”
“Ukratko, bili su prisutni svi gorepomenuti pokazatelji koje takvi ljudi imaju. Kada smo sveštenik i ja završili uviđaj, raspoloženje prisutnih preraslo je iz uznemirenosti u bes, pa su podanici velikom brzinom naoštrili kolac u nameri da njime probodu telo pokojnika. Zatim su ga prislonili na njegove grudi i proboli, nakon čega je ne samo iz srca nego i iz ušiju i usta potekla sveža krv, a pojavili su se i neki drugi znaci (koje bih, uz dužno poštovanje, prećutao). Konačno, u skladu sa njihovim običajima, spalili su više puta pominjano telo.“
Vrlo kratko posle toga, bečke novine Wienerisches Diarium su objavile članak o “Vampiru iz Kisiljeva”, nakon čega je srpska reč “vampir” počela da se koristi svuda u svetu.
Mesto gde je on sahranjen i dalje se jasno prepoznaje. Niko više nije želeo da bude sahranjen ni blizu tog grobnog mesta. Locirano je na kraju groblja, bez ikakvih vidljivh obeležja. Trava je ubedljivo bleđa i ređa na ovom spomeniku, a priča se da nikada nijedna ptica nije sletela na ovaj grob!
(Kurir.rs/Momčilo Petrović)