FELJTON Vidimo se u čitulji 20 godina posle: Poslednja velika akcija DB!

Pisane tragove za akciju koju je srpska Državna bezbednost izvela uoči mirovne konferencije održane u američkoj vojnoj bazi kraj Dejtona krajem 1995, na kojoj je sklopljen mir između zaraćenih strana u Bosni i Hercegovini - iluzorno je tražiti. Velika je verovatnoća i da ne postoje, kao što su retki svedoci upoznati sa okolnostima koje su prethodile potpisivanju sporazuma kojim je okončan rat.

Potvrda iz Haga

U javnosti se očekivalo da Srbija, u većem delu međunarodne zajednice označena kao glavni krivac za ratove u bivšoj SFRJ, za pregovaračkim stolom bude u najlošijoj poziciji. Odnosno, da će predstavnici BiH i Hrvatske uspeti da ostvare najveći broj svojih zahteva. Međutim, po okončanju pregovora srpska strana bila je najzadovoljnija postignutim...

Međutim, u teritorijalnoj trgovini s mapom BiH ispred sebe jedino je predsednik Srbije Slobodan Milošević unapred znao šta se najviše može dobiti. Zahtevi srpske strane koji su to nadmašivali predstavljali su prosto diplomatsku igru i skrivanje saznanja šta će na kraju uspeti da izdejstvuje.

Detalji iz 2013. sa suđenja Radovanu Karadžiću, predsedniku Republike Srpske, optuženom pred Sudom za ratne zločine u Hagu, odlična su ilustracija okolnosti sporazuma u Dejtonu. Svedočeći pred Tribunalom u Hagu, američki profesor Ronald Hačet izjavio je da je Karadžić godinu dana pre mirovnog sporazuma vlastima SAD predložio sličan plan za mir u BiH. Hačet je naveo da mu je Karadžić svoj mirovni plan lično predao u septembru 1994. dok je bio u poseti Palama. Profesor Hačet ga je potom dostavio tadašnjem američkom predsedniku Bilu Klintonu, ali je plan odbačen u Stejt departmentu.
- Mirovna rešenja dogovorena u novembru 1995. u Dejtonu bila su veoma slična onima koje je Karadžić predlagao godinu ranije. Teritorijalna podela BiH na entitete bila je identična - rekao je tokom svedočenja Hačet.

Od Dejtona je prošlo 20 godina. Tad ostvareni politički uspeh uglavnom je zaboravljen. Iako je rezultat pregovora za mnoge bio iznenađujući, nikad nisu objašnjene okolnosti pod kojima su tadašnji predstavnici Srba, pre svih Slobodan Milošević, uspeli da izdejstvuju ispunjavanje većeg broja zahteva od ostalih učesnika konferencije. I uprkos tome što su Srbi pred Dejton predstavljani kao najveći krivci za rat.

Očekivani uspeh

Odgovor na ogroman nesklad između realnih očekivanja i krajnjeg ishoda u suštini je jednostavan. Ne politički, već obaveštajni - Državna bezbednost Srbije uspela je da uoči održavanja konferencije presretne elektronske komunikacije između vlasti u Sarajevu i u Vašingtonu. Jedan od retkih funkcionera DB koji su u tu akciju bili detaljno upućeni uveravao me je da je to bila poslednja značajna akcija DB pre nego što je, kako je definisao, „služba počela da se uništava“. Isključivo zahvaljujući podacima do kojih je „hvatanjem“ komunikacija između BiH i SAD došla ovdašnja tajna policija, smišljeni su strategija i taktika srpskih pregovarača u Dejtonu.
- Šanse da posle toga ne uspemo da izvučemo maksimum skoro da nisu postojale - tvrdio mi je sagovornik.