Misija iskorenjivanja siromaštva

Treća globalna konferencija o finansiranju privrednog razvoja završena je prošlog četvrtka nakon četiri dana diskusije u Adis Abebi. UN opisuje konferenciju kao veoma uspešnu - ali od “domaćina se može i očekivati da govore pohvalno o događaju koji su sami organizovali”, kako lepo stoji u članku londonskog dnevnog lista Gardijan (The Guardian) o ishodu te konferencije.

Međutim, aktivisti i neke zemlje u razvoju iznele su kritičan stav. Konkretno, najveća jabuka razdora bilo je neslaganje oko toga da li međunarodna poreska politika treba i dalje da bude u nadležnosti Organizacije za ekonomsku saradnju i razvoj (OECD), koja okuplja uglavnom bogate zemlje ili neke nove agencije UN u kojoj bi zemlje u razvoju bile više zastupljene (a to se neće desiti).

Iako samo po sebi razumljivo, ovo prepiranje maši poentu. Kako istorija pokazuje, najvažnije promene često ne dolaze u obliku pravnog obavezivanja i jasno definisanih ciljeva politike, već u obliku suptilne evolucije implicitnih pretpostavki koje stoje iza donošenja odluka: koja se to pitanja pokreću i šta se uzima zdravo za gotovo. To kako su pojedina sučeljavanja u Adis Abebi razrešena manje je važno od načina na koji ona odslikavaju značajnu promenu do koje je došlo u načinu na koji se razmišlja o razvoju, i to u dobrom pravcu.

Evo tri tačke koje su sada deo globalnog konsenzusa o razvoju čiji se značaj se ne može dovoljno istaći.

Kao prvo, ključna potreba obezbeđivanja osnovnih društvenih standarda i javnih dobara da bi bilo kakav drugi razvoj bio moguć. Trebalo bi da je očigledna činjenica - da je ekonomska neizvesnost (kao i nesigurnost fizičke prirode) neprijatelj rasta, ali to je trebalo da bude shvaćeno i mnogo ranije.

To je posebno istaknuto u Adis Abebi u izrazima posvećenosti društvenom ugovoru - što uključuje ulaganje u obrazovanje devojčica i dobrobit žena, za koje sad postoji jasna svest da su važni katalizatori privrednog rasta. U opštijem smislu, veće javne investicije u siromašnije zemlje će privući, a ne izgurati privatna ulaganja.

Ovo nas dovodi do druge tačke - da vlade zemalja u razvoju moraju da imaju veću naplatu poreza. Odličan članak britanskog nedeljnika Ekonomist (Economist) o porezu i razvoju pogađa srž problema, navodeći da siromašne zemlje u proseku ubiraju porez u iznosu od svega 13 odsto BDP, dok u bogatim zemljama iznosi jednu trećinu BDP ili više. One mogu i treba da oporezuju više i pametnije - porezi na imovinu predstavljaju isuviše mali deo prihoda.

Jedno od postignuća u Adis Abebi je rešenost da se pomogne siromašnim zemljama u osmišljavanju najbolje strategije za naplatu poreza i tehničkim detaljima. A čak i važniji pokazatelj trenutnog stanja stvari je da poslovni magazin kakav je Ekonomist pohvalno piše o naporima da se uvećaju poreski prihodi.

Kao treće, ovo ide u paru s većom spremnošću da se privatni sektor takođe uključi u razvoj. Dok bi bogate zemlje trebalo da ispune svoje obećanje da će trošiti 0,7 odsto svog prihoda na razvojnu pomoć (a mogle bi korisno da potroše mnogo veći deo tog novca na najsiromašnije zemlje, kako ističe Ekonomist), na privatni kapital i praktično znanje trebalo bi da se gleda kao na deo rešenja, a ne deo problema.

Moj kolega Šon Donan (Shawn Donnan) nedavno je pisao o ogromnim resursima koji bi mogli biti na raspolaganju “u poduhvatu spasavanja siromašnih”. Istovremeno, od ključnog je značaja da se olakša privatnim kompanijama da trguju i bankama da finansiraju trgovinu širom zemalja u razvoju.

U nekim krugovima aktivista postoji skepticizam prema privatnom sektoru, jer oni gledaju na multinacionalne kompanije - često opravdano -kao na nekoga ko uređuje svoje poreska pitanja na štetu siromašnih zemalja. Ali ovo je problem i za bogate zemlje, u kojima su vlade suočene s fiskalnim trzavicama sa zakašnjenjem postaju svesne toga. Trebalo bi da bude jasno da bogate zemlje treba prvo da se pozabave problemima utaje i izbegavanja poreza - što one i rade delimično kroz OECD i delimično kroz napore Sjedinjenih Američkih država i Evropske unije - jer je to preduslov za rešavanje problema u siromašnim zemljama.

Kao što je istaknuto u uvodniku FT o sastanku u Adis Abebi, glavni izazov je kako preći sa reči na dela. Međutim, ne bi trebalo da zanemarimo koliko je važno da se reči usredsrede na prave stvari.

Martin Sandbu