Česta je predrasuda da su muškarci ti koji u ljubavnim odnosima mogu da budu bezosećajni ili da iskorišćavaju drugu stranu, a da to ima više veze s karakterom nego polom, dokazuje i ova ispovest.
Da li je takvo ponašanje samo odbrambeni mehanizam, nešto što je naučeno, ili rezultat karaktera pojedinca, teško je odrediti…
Ovo je ispovest devojke koja je pravi primer “bezosećajne kučke” ili “žderačice muškaraca”.
“Što se tiče ljubavnih veza, zaista mogu da budem bezosećajna kučka. Moram to da priznam. Reći kako sam devojka koju bi svako poželeo, bi bilo zaista apsurdno.
Jednom sam bila s muškarcem kojeg sam doživljavala samo kao nešto neobavezno. Dotrčao bi u bilo koje doba kad bih ga pozvala. On je bio taj koga zovem u četiri ujutru ako sam pripita i napaljena. Živeo je u predgrađu, ali čim bih mu napisala poruku nakon noćnog obilaska klubova, promenio bi tri prevoza usred noći samo da me vidi.
Nakon što bih dobila ono što sam htela, rekla bih mu da ode. Bila sam gotova. Nisam ga želela pored sebe. Samo bih rekla ‘idi kući’ i to je bilo to. On je želeo da ostane, pitao bi me hoćemo li na večeru sutra. Ništa od toga mu se nije ostvarilo. Nisam bila zainteresovana za njega i nisam želela da imam nikakve veze sa njegovim planovima za nas. No, on je i dalje uporno dolazio.
Rekao mi je da sam ‘žderačica muškaraca’. Iskreno, sve moje veze su tako funkcionisale. Davala sam ništa ili vrlo malo, a uzimala ono što sam htela. Imam osećaj samo za sopstvene želje, ne i za tuđe.
Znate zašto? Zato što sam stalno gladna. Gladna novih iskustava, sirove energije, strasti. Gladna svega novog. Nikad se ne osećam smireno i zadovoljno.
Prikupljam muška srca jer mi je draže da oni vole mene, a ne ja njih. Muškarci kojima se ja sviđam su oni koji žele da me spase. To je zanimljivo samo neko vreme i ubrzo mi dosadi. Ispada kao da mi oni daju sve, a ja ih ostavljam bez ičega. U vezama sam se uvek ponašala kao da sam sama. Otkazala bih planove s dečkom čim bi mi se nešto zanimljivije ponudilo. Nisam bila dobra devojka, međutim, nisam se osećala krivom zbog toga. Naprosto mi nije bilo stalo.
Nisam htela da pravim kompromise, a ako je neko hteo da ih pravi sa mnom – u redu, naći će se brzo neko drugi.
Svoje dvadesete sam provela u borbi između ‘dve sebe’ – onakve kakva sam u vezi i onakve kakva sam bez muškarca pored sebe. Ipak, postoji razlog zašto ovo sada pišem. Prvi put u svom životu, nalazim se u vezi koju smatram zdravom i zrelom. Koliko god sam se trudila da pobegnem od njega, on se držao. Pokušala sam da ga oteram, ali nije dopuštao.
Čudno, izuzetno ga poštujem jer je sve izdržao, iako mi i dalje nije jasno koji su bili njegovi motivi da se ‘bori’ za mene. Plaši me to što mi je OK da je on tu.
Počinjem da razumem da to što je neko ‘žderačica muškaraca’ ne znači da nema srca. To samo znači da je ono vrlo dobro skriveno i strogo čuvano. Znači da čeka nekog dovoljno vrednog. Verovatno ih zbog toga svi oni oko njih ‘hrane’ svojim emocijama, vole tu silovitost, nedostižnost, osećaj da moraju da se dokažu i osvajaju kako bi bili proglašeni pobednicima.
Najviše privlačim nesigurne muškarce. To je činjenica. Isto tako je činjenica da oni ne privlače mene, ali eto – oni se jedini oko mene trude, jer bi ovi drugi očekivali da se ja trudim oko njih, a to mi se nikada nije dalo.
Prijateljice bi me čudno posmatrale ako bih rekla da mi je bitniji seks nego osećanja. Naravno da je tako, ako nemam osećanja prema nekome. Osim fizičke privlačnosti naravno. Žene to mogu baš kao i muškarci.
Istina je da to mogu svi koji bi radije da ne osećaju ništa nego da rizikuju bol. Zbog toga sam uvek radije slamala tuđa očekivanja pre nego što bi ušli u dublju vezu, nego da dopustim da se moje srce slomi. To je prava istina, a uvek postoji nada da će naići neko vredan, neko ko nije nesiguran i neko ko će moći da se nosi s tim.”
(24sata.hr)