Nastanak „zemunskog klana“ ni na koji način se ne poklapa s vremenom dolaska Spasojevića i Lukovića u Beograd. Prema svedočenju uhapšenih pripadnika klana, 1993. uz Spasojevića su se nalazili samo njegov kum Mile Luković i, povremeno, Nikola Bajić.
Družina se tek od 1997. postepeno uvećavala. Priključili su im se braća Aleksandar i Miloš Simović, Milan Jurišić, braća Fiškal iz Požarevca, Ninoslav Konstantinović... Dušan Krsmanović je, prema izjavi datoj policiji, Spasojevića upoznao 1997, kad je „čuo priče da on radi za državu i da obezbeđuje političare“. U samo nekoliko godina vođe kasnije formiranog klana stiču ogroman kapital i visoke pozicije u kriminalu.
„To samo kod nas može da se desi, da neko za tri godine postane milioner i ozbiljan centar moći u državi. Teško je to objasniti. Njima su pisali silne prijave, ali sve za sitna dela“, kaže Biljana Radovanović, u to vreme zamenik okružnog javnog tužioca.
Druženje u Surčinu
Praktično nepoznati u širem kriminalnom miljeu do 2000, Spasojević i Luković uspevaju da oforme najmasovnije kriminalno udruženje u Srbiji, pojedini policajci veruju - i u ovom delu Evrope. Da paradoks bude veći, kratkotrajna istorija „zemunskog klana“, posmatrana kroz delatnost njegovih predvodnika Duće i Kuma, ni približno nije impresivna kakvom su je sami prikazivali. Sasvim drugačiji utisak važio je za Ljubišu Buhu Čumeta i njegov „surčinski klan“.
„U mom kafiću u Surčinu sedeli smo tih godina i družili se Dušan Spasojević, Mile Luković, braća Simović, Vlada Budala, Đura Mutavi, Milan Jurišić, Bagzi, Zoran Vukojević... Omogućio sam Spasojeviću da ‚radi‘ sa automobilima koje smo registrovali preko Belog Manastira. Na tom poslu je zaradio 120.000 maraka. Kad se spojio s Legijom, tada je počela njihova kriminalna aktivnost“, ispričao je kasnije kao svedok-saradnik Čume.
Adresa s koje su vođe „zemunskog klana“ odskočile u visoki kriminal nikako nije bila Šilerova ulica u Zemunu, gde su Spasojević i Luković izgradili srbijansku verziju hacijende za svoje porodice i sastajalište pripadnika klana, već Čumetova „Kotobanja“ u Surčinu. Uostalom, tamo su preneli i većinu oružja ukradenog 5. oktobra 2000. iz policijske stanice Stari grad. Za ubistva koja su potom počinili uglavnom Sretko Kalinić i Mile Luković upotrebili su upravo ukradene „kalašnjikove“.
Preuzimanje veza
Uspon ove grupe kakvu je javnost upoznala s proglašenjem vanrednog stanja posle ubistva premijera Đinđića 12. marta 2003. trajao je tek nepune dve godine. Zamagljivanje pozadine snaženja ove grupe i njen ekspresni uzlet do nivoa „partnera“ državnim institucijama zasniva se na netačnom određivanju vremena njenog nastanka, te vešto izbegnutim podacima o pravom mestu formiranja. Stasavanje klana objašnjivo je dvema činjenicama. Prvom - Spasojevićevim postepenim preuzimanjem poslova i kontakata od, u međuvremenu, potpuno zaboravljenog koji je vodio Čume. Drugom, podjednako važnom činjenicom - partnerstvom Spasojevića i Milorada Ulemeka Legije, koji je zvaničnim državnim statusom u klan uneo ogroman broj pratećih veza i, ako se za tim pokaže potreba, pretnju fizičkom silom koju je predstavljao JSO.