Vidimo se u čitulji 20 godina posle: Ubistvom Belog počelo je najsurovije poglavlje

Newsweek

Iako je državna propaganda pokušala da nametne sliku uobičajenog obračuna među kriminalcima, od prvog trenutka nije bilo sumnje da su Belom presudile drugačije pobude ubica

Matić je spadao među one koji su DB pomagali u „plašenju“ političkih emigranata. Sve dok se s Giškom nije okrenuo SPO

Okolnosti smaknuća Branislava Matića Belog 3. avgusta 1991. bila su najava najsurovijeg poglavlja s kojim će se Srbija suočiti u naredne dve decenije.

Iako je državna propaganda pokušala da nametne sliku uobičajenog obračuna među kriminalcima, od prvog trenutka nije bilo sumnje da su Belom presudile drugačije pobude ubica. Niti je on, kao vlasnik brojnih auto-otpada u Srbiji, bio gangster kakvim su želeli da ga prikažu, uprkos društvu u kojem se kretao, niti je način na koji je likvidiran mogao da bude uklopljen u do tada postojeće okvire.

Rizičan skup u Topoli

Matićevo ubistvo je u tom trenutku po svemu bilo specifično. Počinjeno je u maniru koji će izrasti u svojevrsni zaštitni znak decenije koja sledi - iz dobro pripremljene zasede, uz snažnu logistiku i podršku, iz automatskog oružja kojeg na ulicama dotad nije bilo. Istovetan rukopis čitaće se ubuduće u likvidacijama tridesetak značajnih kriminalaca, od kojih je većina godinama ranije predstavljala okosnicu akcija tajne policije prema političkim emigrantima u inostranstvu. I Beli je spadao među one koji su DB pomagali u „zastrašivanju“ neprijatelja režima. Sve dok se u društvu svog najbližeg prijatelja Đorđa Božovića Giške nije okrenuo drugoj strani - tadašnjoj opoziciji oličenoj u SPO.

Beli je usmrćen ispred svoje kuće na Voždovcu, rafalnom paljbom iz automatskih pušaka dvojice ili trojice napadača. Čak ni ta okolnost nije utvrđena. Tog dana u Topoli održan je skup Srpske garde, kojem je prisustvovalo oko 7.000 nesuđenih dobrovoljaca, po svim obeležjima i zamislima - prve srpske vojske nakon Drugog svetskog rata. Uz Matića, zaduženog za materijalno opskrbljivanje garde, paradi nove vojne formacije prisustvovali su njen komandant Đorđe Božović Giška i u to vreme tek dvadesetogodišnji Aleksandar Knežević Knele, koji je već stasavao u ikonu svoje generacije. Kneletov otac Dušan ispričao je da su po povratku iz Topole svratili do njega s namerom da potom odu do Matićeve kuće. Ipak, u međuvremenu su se razdvojili. Nepunih pola sata kasnije Beli je ubijen. Dušan Knežević je siguran da je zamka za Belog bila stupica za svu trojicu. Sticaj okolnosti hteo je da tom prilikom Giška i Knele prežive.

Došavši pred kuću Beli je sačekao da iz automobila izađu njegova supruga, komšinica s dvoje dece i Giškina devojka. Zatim je i sam izašao. Čuvši pucnje stigao je tek da vikne: „Lezite!“ Nakon ispaljenih rafala ubice su uskočile u beli „mercedes“ bez registarskih tablica i pobegle. Na mestu ubistva pronađeno je 27 čaura.

„Porodične svađe“

Najgrublji, ali možda najbolje formulisan zaključak o ubistvu Belog, ali i kasnijim likvidacijama izrekao je inspektor koji je neposredno radio na Matićevom i sličnim slučajevima:
"Čim se stigne do motiva ili tragova koji vode ka DB ili politici, od angažovanja se odustaje. Niko zbog ubistva kriminalca ne želi da rizikuje sopstvenu glavu, jer ga u rizičnim situacijama ni služba ni država neće uzeti u zaštitu. Uostalom, kriminalci su sami birali da sarađuju s tajnom policijom i političarima, a policajce omalovažavali pokazujući im brojeve telefona njihovih šefova, pasoše i legitimacije koje im je izdavao DB. Zašto bi se onda policija mešala u njihove „porodične svađe“ i dokazivala ono što su svi znali?

Newsweek

TAGOVI