Srpski kralj Stefan Dečanski bio je saveznik vizantijskog cara Andronika II. Njega je 1328. godine svrgao s prestola rođeni unuk Andronik III. Novi car je Srbiju, kao saveznika svoga dede, smatrao neprijateljem, pa je sklopio savez s Bugarima u nameri da zaustavi širenje srpske države na jug. Godine 1330. dvojica careva dogovorila su se o zajedničkom napadu - Andronik II s juga, a bugarski car Mihailo Šišman s istoka.Uoči bitke
Andronik je izveo neke manje akcije početkom jula 1330. godine, a onda se ulogorio na teritoriji današnje južne Makedonije, čekajući ishod bugarske akcije.
Da bi predupredio spajanje dve neprijateljske vojske, Stefan Dečanski je odlučio da pređe u napad. Za prvu metu odabrao je Bugare, koji su nadirali ka jugu srpske države i njenu granicu prešli kod mesta Zemen na Strumi.
Naredio je pokret vojske koja je bila ulogorena blizu Niša, na ušću Toplice u Južnu Moravu. Zaustavivši se usput u Crkvi Svetog Ðorđa u Starom Nagoričanu i Sarandoporskom manastiru, najzad je izbio na reku Kamenicu i odatle počeo pregovore s Mihajlom Šišmanom.
U bugarskoj vojsci vladala je prilična nedisciplina i dosta vojnika napustilo je logor kako bi pljačkalo okolna sela. Ali i takvi, bili su brojčano nadmoćniji. Stefan je ovim pregovorima hteo da dobije na vremenu dok mu ne stignu očekivana pojačanja. Pisao je bugarskom caru:
„Budi zadovoljan sa svojim, da to dobro bude, a ne želi drugo, što Bog drugima darova, jer dolaziš u sukob sa Bogom, kao onaj koji smućuje i ratuje ono što je od njega dobro razdeljeno.“
Kako su tekle borbe
Kompletirane srpske snage ujutru 28. jula kod Velbužda napale su Bugare svom snagom. Iznenadni juriš zatekao ih je potpuno nespremne - ima istoričara koji tvrde da je Stefan sa Šišmanom prethodno ugovorio primirje - pa su se bugarski redovi odmah raspali, a vojnici dali u beg. U jurišu su se posebno istakle jedinice kojima je komandovao Stefanov sin Dušan.Kad nije uspeo da zaustavi povlačenje svoje vojske, i sam car Mihajlo Šišman dao se u beg. Prema jednoj verziji, stigli su ga i ubili srpski vojnici. Prema drugoj, zarobljenog su ga doveli do Dušana, koji mu je odsekao glavu.
Stefan Dečanski je svog protivnika sahranio u Crkvi Svetog Ðorđa u Starom Nagoričanu.
Šta je bilo posle
Posle ove bitke srpska vojska nastavila je pohod na Bugarsku goneći razbijenu Šišmanovu vojsku. Kod mesta Izvor, blizu grada Radomir, bugarska vlastela presrela je srpskog kralja i zatražila mir. Neki od njih predlagali su pripajanje Bugarske Srbiji. Stefan Dečanski je to, međutim, odbio, ali je na bugarski presto postavio Jovana Stefana, sina svoje sestre Ane i pogubljenog Mihajla Šišmana. Na vest o porazu Bugara vizantijski car Andronik III odustao je od pohoda na Srbiju.
Posledice
Srbija pobedom kod Velbužda, osim što je pripojila Niš, nije ostvarila nikakva teritorijalna proširenja, ali značaj ove bitke je dalekosežan: Bugarska je bila oslabljena toliko da više nije predstavljala pretnju vardarskoj dolini. Srbija je tako učvrstila vlast u Makedoniji i obezbedila nesmetano napredovanje ka Egejskom moru, što će docnije car Dušan znalački iskoristi.
Sutra: Početak kraja carstva
SRPSKO-BUGARSKI RATOVI
Srpske države ratovale su sa Bugarima od sredine 9. veka do 1330. godine, kada su Bugari konačno poraženi. U ovom periodu bilo je brojnih promena granice.
SEČENI KAO POLJSKA TRAVA
Prema jednom zapisu „vojnici gospodina kralja gonjahu sile cara Mihaila jedne sekući, druge streljajući, druge bodući, druge ranjene silom vodeći“. Hroničari kažu da se reka Struma „sva izmenila u krv“, jer Bugari behu sasecani “kao poljska trava”. Najveći deo bugarske vojske bio je pobijen, „a ostali su se vratili kući oplenjeni do gole kože“.