Ovo je jedna sasvim obična priča o nedostajanju.
Znate onaj osećaj kad radite svakodnevne, uobičajene stvari, a samo vam on/ona padne na pamet? Stresete se i nastavite dalje. Odete da operete ruke, kad ono - opet on, opet sećanja, opet situacije...
Kako se rešiti toga ako konstantno imate problem da nekoga zaboravite? Ako ste imali toliko situacija proživljenih da ne možete da se okanete osećaja da ste nešto zaboravili da uradite...
Kako? Pitanje je koje često postavljamo sami sebi. Ili drugima. Sedite sa prijateljima na kafi i pokušavate da napravite neki plan kako zaboraviti tu osobu. Sve lepo smislite, ali onaj mali glas u vama kao da nešto govori. Vi ga i ne slušate. Čujete ga, ali ga utišavate. Zapravo, ne želite ni da ga čujete ni da ga slušate.
Taj glasić kaže da vi u stvari znate da ćete još patiti i pokušati da zaboravite. A možda i nećete. Lagaćete sebe dok ne poludite potpuno. Dok vas ne izludi svaka situacija koju ste po milioniti put prevrnuli po glavi.
Stalno se pitate kada će prestati ta pitanja i to nedostajanje... Kažite sebi "Uskoro", iako se nadate da će se situacija nekako rešiti u vašu korist.
Na kraju krajeva, vi samo želite da zagrlite tog nekog i da osetite tu toplinu i mekoću baš tog zagrljaja. Samo toliko... Posle, neka bude šta biti mora, nedostajanja se ne možemo rešiti.