Nekolicina sagovornika iz knjige objavljene 1995. ubijena je ili preminula veoma brzo po njenom objavljivanju. Pojedini i pre nego što su knjiga i film završeni.
Njihova svedočenja poslužila su kao pouzdan prikaz motiva za odabir kriminala kao načina života, ali i okolnosti u kojima je sve što je donosilo brzu i laku zaradu postalo dozvoljeno i prihvatljivo.
Optužbe i posledice
Voždovac je uvek važio za rasadnik mladića spremnih da mnogo rizikuju zbog života „po svom“. Od ranih devedesetih u samo nekoliko godina stradali su Žabac, Beli, Giška, Knele, Bojan Banović, Goran Vuković, Žuća... Posle Giškine pogibije njegov svojevrsni naslednik postao je Goran Vuković. Preživeo je nekoliko oružanih napada, a zbog uverenja da dolaze od države javno je rekao:
„Oni nas izazivaju, a svi mi molimo boga da dođe još jedan 9. mart, ne da se borimo politički, već da se bijemo s policijom, kao što je to radio Giška.“ Njegovi prijatelji veruju da je ta rečenica bila glavni razlog za likvidaciju.
U kasnim satima 12. decembra 1994. godine, iz šestog pokušaja, Vuković je ubijen u centru grada. Mogućnost da je to bio čin osvete za ubistvo Ljube Zemunca u Frankfurtu njegovi sledbenici nisu prihvatali kao realnu.
Dve nedelje ranije u obračunu na beogradskom splavu ubijen je 19-godišnji Bojan Banović.
Zoran Dimitrov Žuća likvidiran je 6. oktobar 1996.
Dok je u svom „jaguaru“ na semaforu u centru Beograda čekao da se upali zeleno svetlo, 28. februara 1998. rafalima iz automatskih pušaka usmrćen je Bojan Petrović. Nagađalo se da je ubistvo čin osvete za likvidacije u kojima je učestvovao. Neki su ga pominjali i kao odgovornog za Žućinu smrt.
Opservacija Radoslava Trlajića, Bate Trlaje, postala je jedna od najčešće navođenih: „Prilike se zaoštravaju iz dana u dan. Da se razumemo: mala bara, puno krokodila...“ Negirao je da ima bilo kakve ambicije sem bavljenja legalnim poslom, ali se znalo da je za račun JUL, stranke Mirjane Marković, organizovao prebijanje demonstranata. Ubijen je 25. februara 2000.
O višku odvažnosti Mihajla Divca bilo je suvišno govoriti. U proleće 1994. ranjen je ispred kafića u centru Beograda. Iako ranjen, trčao je za pucačem. Vrlo brzo se saznalo da je reč o Luki Bojoviću, ali niko tu informaciju nije objavio. Ujutru 12. februara 1995. Divac je stradao u oružanom obračunu koji je izazvao u hotelu „Putnik“.
Jad i beda
Romeo Savić je u septembru 1994. javno optužio pojedine policajce da su najveći dileri droge u Beogradu. Manje od dva meseca kasnije, 8. novembra, preminuo je pod čudnim okolnostima.
Najstariji među sagovornicima i jedini koji nije stradao nasilnom smrću bio je Boris Petkov. Preminuo je 15. decembra 2002. u 46. godini usled srčanih problema, ali pojedini tvrde da se predozirao narkoticima.
Sećao se kako su ponekad trošili i desetine hiljada maraka za noć, ali u njegovim godinama zabluda o životu kriminalaca nije bilo: „Stvorena je lažna slika o svemu tome. To je samo muka, jad, beda, problemi, zatvor i ništa drugo.“