Hajdučki ustanak protiv Turaka u Nevesinju 1875. uzbunio je celu Hercegovinu, a nemiri su potom zahvatili ceo Balkan. U narodu u Srbiji ispoljila se jaka želja da se pomogne sunarodnicima preko Drine i da se „ujedine srpske zemlje“. Rusija je, takođe, podsticala Srbe da uđu u rat, što je trebalo da bude uvod u njen odlučujući rat s Turskom.
Uoči bitke
U prve dve nedelje ratovanja srpske jedinice na svim frontovima trpele su poraze od bolje obučene i bolje naoružane turske vojske. Sredinom jula Turci su zauzeli Knjaževac i Zaječar i krenuli u napad na Aleksinac. Još uoči rata izgrađeni su snažni položaji kod ovog grada da bi se, kao značajna raskrsnica puteva nadomak srpsko-turske granice, obezbedio od eventualnih turskih upada. Ali Šumatovački vis, koji je nadvisivao sve okolne visove, nije bio uključen u sistem aleksinačkih utvrđenih položaja. Na početku rata komandant u Aleksincu, pukovnik Kosta Protić, uočio je da bi neprijatelj sa toga visa mogao „sve ostale aleksinačke šančeve da bije u teme“, pa je napravljeno utvrđenje petougaonog oblika. Turci su tada već bili pred Aleksincem.Kako je tekla bitka
Seljačka vojska, potpomognuta ruskim oficirima dobrovoljcima, Turcima je u okršajima pružala ozbiljan otpor. Srbi nisu poznavali moderan način napada, ali znali su da se brane. To su dokazali i na Šumatovcu. Na ovo utvrđenje Turci su počeli juriš po podne 23. avgusta 1876. i napadali sve do večeri. Pera Todorović, novinar i ratni dopisnik, bio je učesnik borbe tog dana. Ovo je njegov zapis:
„Ja sam samo video kako na sto koraka pred nama promiču crveni turski fesovi, kako sevaju bajoneti, čuo sam čas slabije, čas opet kao bura silno ono strašno: Alah! Alah! Alah! I čekao svaki čas da se Turci sjure u naš šanac, da se borci dočepaju za guše i da svi koliko nas je u šancu izginemo u ovom strašnom pokolju... U šancu se samo razlegla komanda: ‚Kartečom skora vatra, plotunom skora vatra‘, i ova se komanda vršila vanrednom tačnošću i brzinom... Gusti redovi neprijatelja prolomiše se; bele čerkeske zastave ukrstiše se, padajući zajedno sa svojim barjaktarima...“
Upornom i herojskom odbranom šanca, uz pomoć srpske artiljerije sa okolnih visova, Turcima je na Šumatovcu nanet težak poraz.
Šta je bilo posle
General Mihail Černjajev nije bio svestan da je na Šumatovcu zaustavio Turke. Očekujući narednog dana napad preko Sokobanje, u Beograd je poslao prilično dramatičan i pesimističan telegram, tražeći da Crnogorci pojačaju dejstva u Sandžaku kako bi bio oslabljen pritisak Turaka na moravskom frontu.
Posledice
Ne znajući da su odneli pobedu, Srbi nisu preduzeli gonjenje, pa je šumatovačka bitka bila samo trenutan trijumf nad neprijateljem, neiskorišćen uspeh, bez velikih rezultata i posledica po tok celog rata.
ZASTARELA OPREMA
Turska vojska imala je nove topove i puške, dok je srpska oprema bila najvećim delom zastarela. Puške „prednjače“ često su otkazivale nakon ispaljivanja nekoliko metaka. Pera Todorović ovako je opisao srpski vojni logor: „Sva ova gomila s nejednakom odećom, sa išaranim seljačkim torbama, belim vlaškim šubarama i gunjevima, sa svojim sporim, građanskim nevojničkim pokretima i držanjem, pre je ličila na kakvo pokrenuto pleme iz seobe naroda nego na vojsku koja će do maločas grunuti u boj.“
PRVI SRPSKO-TURSKI RAT
Prvi srpsko-turski rat vođen je od 30. juna 1876. do 28. februara 1877. godine. Jednim delom srpskih snaga komandovao je ruski general Mihail Černjajev, a znatno učešće u borbama imali su dobrovoljci iz Rusije i drugih zemalja.