Tomićevi apeli da se ne blati njegov porodični život nisu naišli na odziv, a odbijen je i njegov poziv na dvoboj
Novinar, političar i književnik Jakov Jaša Tomić rođen je 1856. godine u Vršcu. Zbog bavljenja politikom napustio je studije medicine i književnosti u Beču i Pragu.
Tomić je bio angažovan u borbi za ostvarenje srpskih nacionalnih prava u Vojvodini, koja je bila u sastavu Austrougarske.
Od Svetozara Miletića, jednog od najznačajnijih srpskih političara u Austrougarskoj druge polovine 19. veka, nasledio je uređivanje tamošnjeg najvećeg srpskog dnevnog lista Zvezda i vodeće mesto u uticajnoj Srpskoj narodnoj slobodoumnoj stranci.
Za vreme Prvog i Drugog balkanskog rata bio je vojni izveštač Zastave, a kasnije je na osnovu tih članaka napisao tri knjige koje su naišle na dobar prijem kod čitalaca.
Bio je jedan od najuglednijih Srba na Narodnoj skupštini, koja je u novembru 1918. donela odluku da se Banat, Srem, Bačka i Baranja priključe Kraljevini Srbiji.
U jednoj od svojih knjiga napao je Jevreje kao narod.
Brak sa ćerkom Svetozara Miletića
Jaša Tomić bio je oženjen Milicom Miletić, ćerkom Svetozara Miletića. Milica je bila književnica, novinarka, političarka i jedna od najznačajnijih ličnosti naše feminističke istorije. Značajna je po tome što je bila prva urednica novina. Rođena je 1859. godine u Novom Sadu, u gradu u kojem je provela većinu svog života, školovala se u Pešti i Beču, a govorila je četiri jezika - francuski, nemački, engleski i mađarski.
Zbog Milice je Jaša Tomić počinio ubistvo. Srpska slobodoumna stranka, naime, pocepala se, i u jednom njenom delu ostao je Jaša Tomić, a u drugom su se našli Miša Dimitrijević, urednik lista Braik, i Zrenjaninac Branko Petrović, s kojim je Milica Miletić bila verena pre udaje za Tomića.
Dimitrijevićeva provokacija u Braniku
Petrović je Dimitrijeviću dao pisma koja mu je Milica slala i u kojima je bilo i pikantnih rečenica, pa ih je Branik, u pravom tabloidnom maniru, objavljivao u nastavcima kako bi diskreditovao političkog protivnika. Tomićevi apeli da se ne blati njegov porodični život nisu naišli na odziv, a Dimitrijević je odbio i njegov poziv na dvoboj.
Na suđenju je kasnije dokazano da je Jaša Tomić da puta kupovao nož da se obračuna s urednikom Branika. Prvi put je odustao i nož bacio u vodu, drugi put nije. Na Tucindan, 4. januara 1890. godine, na železničkoj stanici u Novom Sadu ubio je Mišu Dimitrijevića.
Zbog ubistva Miše Dimitrijevića Jaša Tomić je u prvih mah u novosadskom prvostepenom sudu, 9. februara 1891, osuđen na doživotnu robiju. U daljem postupku kazna mu je smanjivana prvo na 15, pa na šest godina robije, a jedan od svedoka bio mu je i pesnik Jovan Jovanović Zmaj.
Dočekalo ga 5.000 žena
Kaznu je izdržao u Vacu, u Mađarskoj, a po izlasku ga je kao heroja na železničkoj stanici u Novom Sadu dočekalo čak 5.000 žena! Njegova supruga se od tada pa do kraja života potpisivala isključivo kao Milica Jaše Tomića.
Inspirisan ovim ubistvom dramaturg Radomir Putnik napisao je dokumentarnu dramu u dva dela „Tucindanska tragedija”.
Milica i Jaša nisu imali dece. Nakon udaje 1855. godine Milica se posvetila ženskom pitanju, a nakon smrti svog muža 1922. godine povukla se iz javnog života. Umrla je 1944. godine.
2. Raša Milošević: Osuđen na smrt
Sedam dana pošto mu se rodila ćerka dobio je kaznu koja je zamenjena desetogodišnjom robijom
Jedan od osnivača Narodne radikalne stranke i član njenog Glavnog odbora, najbliži saradnik Nikole Pašića i Pere Todorovića, ministar i političar rođen je 1851. godine u Aleksincu kao Aranđel Milošević, ali kasnije su ga nazivali Rašom, pa je i on sam uzeo zvanično to ime kao svoje. U Beogradu je započeo studije na Tehničkom fakultetu Velike škole, da bi ih nastavio u Petrogradu, gde je diplomirao hemijsku tehnologiju i primenjenu hemiju.
U Srbiju se vratio uoči srpsko-turskih ratova 1876-1878. i u njima učestvovao kao mašinista u vojnim pokretnim mlinovima. Posle rata izdržavao se kao dopisnik ruskih novina, jer je u Srbiji bilo veoma malo fabrika, pa je njegovo poznavanje tehnologije bilo nepotrebno.
Nedokazana povezanost sa atentatom
Dva meseca pre nego što će pokušati da ubije kralja Milana i osveti muža čije je streljanje on naredio, Ilka Marković rekla je Raši Miloševiću šta sprema, ali je on nije odao, niti je sud mogao da dokaže njegovu povezanost s atentatom.
U januaru 1883. Milošević se oženio Dragom Ljočić, prvom ženom iz Srbije koja je stekla zvanje lekara - i prvom ženom koja je posle venčanja zadržala i svoje prezime.
U jesen te godine u istočnoj Srbiji izbila je Timočka buna protiv kralja Milana.
Vođe Narodne radikalne stranke Raša Milošević, Kosta Taušanović i Pera Todorović zatekli su se tad u Beogradu zbunjeni i neodlučni - osim Nikole Pašića, koji je pobegao u Bugarsku i koji je jedini zaista bio upleten u nemire, pa su odlučili da sačekaju razvoj događaja, sve dok nisu bili pohapšeni.
Pašić pobegao u Bugarsku
U Zaječaru je 16. novembra počeo sa radom Preki sud, čije su sudije ispunjavale Milanovu želju za osvetom. Oko osam stotina pobunjenika je uhapšeno i dovedeno vezano ili okovano lancima. Bili su polugoli, gladni i promrzli. Sud je radio 33 dana i 18. novembra streljane su prve žrtve - pogubljen je 21 kolovođa pobune iz Zaječara i okoline. Članovi Glavnog odbora Radikalne stranke optuženi su za zaveru protiv dinastije Obrenović i za rušenje monarhizma uopšte, a jedan od ključnih dokaza optužbe da radikali stoje iza pobune bio je članak u novinama Raše Miloševića „Kako da se oprostimo nezakonitih izbora”.
Nikola Pašić u odsustvu, Pera Todorović i Raša Milošević, sedam dana pošto mu se rodila ćerka, osuđeni su na smrt, a ostali na kazne zatvora. Docnije su im smrtne kazne zamenjene desetogodišnjom robijom. Milošević je robijao u Požarevcu i u beogradskoj tvrđavi, a oslobođen je 1. januara 1886.
Iste godine pošto se kralj Milan izmirio s radikalima postavljen je za sekretara Ministarstva finansija, a 1891. unapređen je za načelnika administrativnog odeljenja tog ministarstva. Već 1893. on je ministar narodne privrede, a isti resor dobiće u još jednoj vladi.
Kasnije se posvetio privatnom poslu - vadio je kamen iz jednog majdana u Ripnju, a bio je i član Srpskog brodarskog društva i upravnik Državnih monopola. Raša Milošević u Srbiji je organizovao štampanje taksenih i poštanskih maraka.
Autor je nekoliko udžbenika iz hemije, prevodio je delove Marksovog „Kapitala”, a ostavio je za sobom i knjigu „Timočka buna”, u kojoj je objavio svoje političke uspomene iz tog perioda.
Umro je 1937. godine u Beogradu.
ČLANAK
Dokaz da radikali stoje iza pobune protiv Obrenovića bio je članak Raše Miloševića „Kako da se oprostimo nezakonitih izbora”
3. Vojislav Ilić Mlađi: Zločin iz ljubomore
U njihovom braku pojavile su se pukotine zbog razdvojenog života, smrti deteta, kao i zbog Ilićevog karaktera
Vojislav Ilić rođen je 1877. godine u Oreovici kod Požarevca, u porodici lokalnog sveštenika Jovana, koji će se kasnije preseliti u Beograd da bude paroh u Crkvi Svetog Marka, a zatim i dvorski sveštenika obe dinastije.
Budući pesnik završio je Pravni fakultet na Velikoj školi 1903. godine, a zatim je kao sudski pisar službovao u po Srbiji. Bio je sekretar Apelacionog suda i dugo godina inspektor u Ministarstvu pravde.
Zbog slavnog pesnika Vojislava Ilića, s kojim je delio čak isto srednje slovo, morao je da svom imenu doda ono Mlađi.
Pesnik za sve prilike
- Ako je trebalo držati govor nad odrom kakvog nacionalnog heroja, eto njega s gotovim stihovima, koji se besprekorno uklapaju u protokol dotičnog državnog pogreba. Ako je trebalo obeležiti kakav događaj u kraljevskom domu, tu je Ilić - da ožali smrt staroga kralja, da ispeva uspavanku novorođenom prestolonasledniku, da uputi dobrodošlicu novoj kraljici. On neumorno proizvodi ode, patrijarhu, ali i Pašiću, pa čak i ministru policije... - piše o njemu Ivan Janković 2010. godine u opsežnom tekstu u Republici.
Jovan Ilić zaljubio se kao student u svoju susetku Darinku, usvojenicu jednog drugog beogradskog popa, koja je bila završila višu žensku školu i Filozofski fakultet na Velikoj školi. Venčali su se 1903. godine, čim je Ilić diplomirao, iako je njegova porodica bila protiv tog braka - zamerali su joj zbog nemorala, jer je s Vojislavom stupila u intimne odnose pre braka. Kad im je tri meseca posle rođenja umrla ćerka, Darinka se zaposlila kao učiteljica u Krivom Viru, selu na putu od Paraćina prema Zaječaru, a on je ostao u Aleksincu. U njihovom braku pojavile su se pukotine zbog razdvojenog života, smrti deteta, kao i zbog Ilićevog karaktera. U jednom feljtonu za njega se kaže: „Načitan je i inteligentan, ali mu se u naravi grubost ispoljavala, zbog čega ga drugovi nisu voleli...”
Da se nauživam bračnih strasti
U Krivom Viru Darinka je stupila u vezu s kolegom, tamošnjim seoskim učiteljem. Vojislav Ilić Mlađi ovako je opisao zločin: - Kad je bilo 2. jula tek. god. ponovo sam je terao da pođe sa mnom. Meni je bilo teško da se rastanem od nje. U zoru 3. jula hteo sam da se bar nauživam bračnih slasti, jer sam se bio rešio da sam otputujem. Ona na to nikako ne pristajaše. Pomislivši da sa mnom neće da ide na put zato što se čuva za drugog, ščepam drvo u razdraženju, udarim je po glavi, ona polete k meni, udari me pesnicom ispod oka, i ja, razdražen do vrhunca kao zver, dohvatim revolver, koji mi bejaše na stolu i okinem ga na nju baš kad je htela da izađe iz sobe, pogođena u grudi ona se stropošta... Uh!”
Zaječarski sud osudio ga je u leto 1906. za ubistvo na mah, našavši da je delo izvršio „u uzbuđenom duševnom stanju, izazvan i doveden u to stanje od ubijene Darinke, i to njenim nemoralnim životom, koji je optuženom bio poznat”. Izrečena mu je kazna od šest meseci zatvora, „koja će mu se uračunati od dana lišenja slobode i treba da plati sudu 20 dinara i pritvorski trošak po računu...”, pa je iz sudnice izašao kao slobodan čovek.
Ubistvo je opisao u nekoliko pesama koje je Skerlić ocenio kao „jedine Ilićeve dobre pesme”.
POLA GODINE
Izrečena mu je kazna od šest meseci zatvora, „koja će mu se računati od dana lišenja slobode, a treba i da plati sudu 20 dinara”
Dragana Udovičić
4. Šaban Bajramović: Zbog ljubavi na vojni sud
Zaljubio se u Lenku i istovremeno dobio poziv za vojsku, koja je u to vreme trajala tri godine
Kralj romske pesme Šaban Bajramović rođen je u Nišu 1936. godine. Njegov otac bio je nosač i čistač cipela, pa je porodica sa sedmoro dece, četiri sina i tri ćerke, teško živela. Majka je povremeno radila u niškoj fabrici duvana i sa sestrom gatala po okolnim selima. Ali kad su joj sestru osudili na tri godine zatvora zbog vračanja, Šabanova majka prestala je time da se bavi.
Svoj talenat za muziku pevač duguje njenim genima. Senčo Lolov, njegov deda po majci, bio je čuveni gajdaš na Radiju Sofije.
Na pitanje jednog novinara da li je u njegovoj kući neko pevao, Šaban Bajramović je odgovorio: „Nije niko ni usta otvaro. Pa ko bi pevo u toj bedi? Tek kad je Tito došao na vlast, počeli smo da živimo bolje...”
Samo da je vidim, pa da se vratim
Posle Drugog svetskog rata, „kad je Tito došao na vlast”, Šabanova braća vratila su se iz nemačkog logora u Niš i počela da rade, a i sestre su našle posao u fabrici duvana. Šaban se tad razboleo - nekoliko meseci nije mogao da hoda...
U devetnaestoj godini zaljubio se u jednu Lenku i nekako istovremeno dobio poziv za odsluženje vojnog roka, koji je u to vreme trajao tri godine. Uredno se javio u kasarnu u Puli i tamo shvatio da će morati da čeka četrdeset dana do polaganja zakletve i da tek onda može da traži odsustvo, ali da ga neće dobiti jer je još „gušter”... - Samo sam hteo da vidim Lenku, pa da se vratim - pričao je posle.
Napustio je kasarnu bez dozvole i seo u voz. Vojna policija stigla ga je na železničkoj stanici u Rumi. Na sudu je odgovarao za dezerterstvo i dobio kaznu od tri i po godine zatvora.
Otkud sirotinji advokat
- Nisam imao advokata, otkud to sirotinji? Odredili mi po dužnosti nekog kapetana za branioca, a on ni reč nije rekao u moju korist. Tužilac me napao, reko da sam nemoralan, da takvi ljudi ne treba da žive, da sam izdao zemlju. Puklo mi je nešto u glavi, skočio sam i povikao: Nemo da laješ, bre! Ne možete vi mene da osudite kol’ko ja mogu da izdržim!”
Kazna mu je povećana na pet godina i upućen je na Goli otok. Vreme Informbiroa je prolazilo, zatvorenih po tom osnovu bilo je sve manje, i na ovo ostrvo u severnom Jadranu vlasti su počele da šalju kriminalce. - Informbirovci su me terali da nosim kamenje po dva kilometara i da ga vratim na isto mesto! Ako nećeš da nosiš kamen, vežu te za banderu. Tamo su bile užasne vrućine leti. Onda ih moliš da te odvežu, da ponovo nosiš kamen dva kilometra...
Pre odlaska na robiju nije ni znao da ima talenata za muziku, tek na Golom otoku je propevao. Tamo je prvo naučio da svira kontrabas i počeo je da nastupa sa zatvorskim orkestrom. A kad se jednom prilikom pevač razboleo, Šaban Bajramović ga je zamenio. Ostalo je istorija.
Po dolasku s Golog otoka oženio se Milicom, koja će mu roditi četiri ćerke i uz njega ostati celog života. Nijedna muzička kuća u Srbiji nije htela da mu izda prvi album, pa je izdavača našao čak u Sloveniji. Na lični poziv Indire Gandi nastupao je u Indiji, gde je zvanično proglašen „kraljem romske muzike”.
Magazin Tajm proglasio ga je jednim od 10 najvećih bluz pevača na svetu. Umro je 2008. godine u Nišu. Stanari ulice koja je trebalo da ponese njegovo ime pobunili su se je nisu hteli da žive „na ciganskoj adresi”.
BEKSTVO
Puklo mi nešto u glavi, skočio sam i povikao: „Nemo da laješ, bre! Ne možete vi mene da osudite kol’ko ja mogu da izdržim!”
5. Jovan Janićijević: Kobna poledica
Zbog snega i velike brzine udario je u banderu. Jedan od putnika je na mestu ostao mrtav
Legendarni Burduš, glumac Jovan Janićijević, rođen je 1932. godine u Varvarinu, ali je detinjstvo proveo u beogradskoj Savamali, ulicama oko železničke stanice.
Za vreme Drugog svetskog rata Jovanov otac bio je hapšen zbog saradnje sa komunistima, a on je s drugovima iz kraja krao konzerve iz nemačkog vojnog magacina, izlažući se životnoj opasnosti. Gledao je streljanja, a kuća im je dva puta stradala u bombardovanju - na početku i na kraju rata.
Za prijemni ispit na akademiji spremao ga je Bora Todorović, u to vreme student druge godine glume. Od 365 kandidata, primljeno je njih 22.
Prekinuo glumu zbog vojske
Karijeru je započeo u pozorištu, tumačenjem dramskih uloga. Ipak, nezadovoljan tretmanom, jer su mu uvek govorili da je mlad i da treba da se strpi da bi dobio veću platu, odlazi u vojsku, a po povratku glumi na filmu. Značajne uloge ostvario je u koprodukcijama koje su u to vreme snimane u Beogradu, ali status nacionalne zvezde stiče tek 1969. godine tumačenjem lika ciganskog muzičara Burduša u televizijskoj seriji „Muzikanti”. - Bio je neverovatno popularan. Obožavaoci su mu sekli kravate, kidali košulje kako bi došli u posed neke njegove stvari. Tolerantan i blage naravi, bio je u stanju da satima stoji i potpisuje autograme. Uvažavao je svakog neznanca koji mu je prišao da se rukuje i ispriča s njim. Zbog toga nije išao na pijacu, jer bi se kući vratio uveče. Ljudi su ga doživljavali kao nekog svog, nekog koga dugo poznaju - pričala je njegova ćerka Ksenija docnije.
Bekim Fehmiju u svojim memoarima „Blistavo i strašno” kaže da su Jovan Janićijević i on bili na korak od uloga u prvom nastavku „Kuma” - Burduš da igra don Vita Korleonea, a on mlađeg sina Majkla. Fehmiju piše da ga je producent Dino de Laurentis 1971. godine pitao: „Zašto se onaj tvoj kolega nije vratio u Los Anđeles da nauči engleski za ulogu u filmu „Kum”?”
Kobni poklon - „ajkula“
A ćerka Ksenija kaže: „Sve je već bilo dogovoreno, mama i ja spakovane za Ameriku kad se dogodila tragedija...”
Janićijević je na vrhuncu popularnosti pristao da reklamira novu vrstu vinjaka „burduš” i za to je kao honorar dobio auto marke „sitroen”, popularnu „ajkulu”. Pošto nije imao vozačku dozvolu njime su neko vreme upravljale njegove kolege, a onda je on položio vozački ispit.
U zimu 1971. godine povezao je trojicu prijatelja. U beogradskoj Karađorđevoj ulici Janićijević je, u nastojanju da izbegne kamion iz suprotnog pravca, izgubio kontrolu nad vozilom. Zbog snega i velike brzine udario je u banderu. Udarac je bio silovit, a jedan od putnika ispao je iz vozila i na mestu ostao mrtav.
Suđenje je privuklo veliku pažnju javnosti. - Njegova zla kob bila je što je bio popularan, pa je država morala da pokaže kako ne pravi razlike među ljudima i kaznila ga za nešto za šta objektivno nije bio kriv - kaže Ksenija.
Godinu dana proveo je na robiji u Zabeli.
Po izdržanoj kazni bio je prinuđen da nastupa na estradi kako bi prehranio porodicu.
Umro je 1992. godine.
NA VRHUNCU
Te 1971. godine bio je na vrhuncu slave i pred odlaskom u Ameriku, gde je trebalo da glumi don Vita Korleonea u kultnom filmu „Kum”
6. Dragoljub Mićunović: Goli otok zbog Staljina
Kažnjen je vađenjem peska iz mora. Bilo je to najteže što se u tom trenutku moglo zamisliti
Jedan od prvaka opozicionog pokreta koji je doveo do rušenja režima Slobodana Miloševića Dragoljub Mićunović rođen je 1930. godine u Merdaru kod Kuršumlije.
U Prokuplju je završio gimnaziju, a u Beogradu diplomirao na Filozofskom fakultetu. Predavao je filozofiju i psihologiju u Učiteljskoj školi u Kruševcu, a početkom šezdesetih godina prošlog veka izabran je za asistenta na katedri za filozofiju Filozofskog fakulteta u Beogradu.
Zbog političkog delovanja i podrške studentima u demonstracijama 1968. Mićunović je 1975. godine, zajedno sa još sedam profesora, udaljen s Filozofskog fakulteta. Nekoliko godina proveo je u Nemačkoj, da bi se 1983. godine vratio u zemlju.
Anketa na radnoj brigadi
Godine 1989. Dragoljub Mićunović učestvovao je u osnivanju Demokratske stranke 1989. godine, da bi godinu dana nakon toga bio izabran i za njenog predsednika. S tog će ga položaja smeniti Zoran Đinđić.
Bio je jedan od inicijatora ujedinjenja srpskih opozicionih stranaka u Demokratsku opoziciju Srbije. Posle 5. oktobra 2000. godine bio je predsednik Skupštine. Na vanrednim parlamentarnim izborima 2014. godine izabran je za narodnog poslanika, Imao je 18 godina kad je upućen na Goli otok. Kao đak sedmog, odnosno današnjeg trećeg razreda gimnazije, postao je član dobrovoljne omladinske radne brigade koja je učestvovala u gradnji Novog Beograda.
Kopali su temelje za zgradu Palate Srbije, nekadašnjeg SIV, kad je od njih zatraženo da se izjasne da li podržavaju Tita ili Staljina.
Opredelili su se za Tita, ali su članovi jedne studentske brigade podršku dali SSSR i svi su nestali preko noći, odvedeni u nepoznatom pravcu.
Brat od strica Dragoljuba Mićunovića odveden je na Goli otok zbog navodne podrške Staljinu, a od njegove žene, koja se porodila šest meseci ranije, traženo je da se razvede od neprijatelja. Ona je to odbila, pa su je izbacili s posla. Dragoljubu je zamereno što joj je pomagao, pa je isključen iz partije.
Pismo Petru Stamboliću
„Smatrajući to strašnom nepravdom”, pričao je kasnije, „napravim veliku glupost, uputim pismo Petru Stamboliću. Osećao sam se važnim i zaslužnim, i šta sad da neko mene tera da se odričem rođaka! Tri dana kasnije, uveče na korzou, priđu mi dvojica u kožnim kaputima...”
O danima na Golom otoku govorio je ovako: - Dao sam cigaretu starijem čoveku koji je bio bojkotovan, drhtao je u nikotinskoj krizi. Kažnjen sam vađenjem peska iz mora. Bilo je to najteže što se u tom trenutku moglo zamisliti. Januar je, duva bura u Senjskom kanalu, kad izleti morska pena, ledi se i udara kao brijač. Kutlačom s drškom od nekoliko metara, goli u vodi do grla, vadimo pesak dok ne pomodrimo. Obično to biva za desetak minuta, onda dolaze drugi, a mi se grejemo oko vatre koja je tu založena. U podne dobijem visoku temperaturu, počnem da buncam, padam u vodu. Odvedu me u bolnicu i čujem kako zatvorski lekar Grujo Petrović, španski borac, kažnjenik, kaže: „Ode ovaj mali!” Tad još nije bilo antibiotika, dali su mi šaku sulfatizola, ali kad imate 18 godina, vaš organizam je čudo. Ujutro, ja sam živ, temperatura 36.”
U ovom logoru proveo je 20 meseci.
ZA KOGA SI
Kopali su temelje za zgradu Palate Srbije, nekadašnjeg SIV, kad je od njih zatraženo da se izjasne da li podržavaju Tita ili Staljina
Marina Lopičić
Dragana Udovičić
7. Želimir Žilnik: Rođen na robiji
Milica Šuvaković bila je u grupi za streljanje i morala je sina da preda na čuvanje van logora
Narodni heroj Konrad Žilnik rođen je u Sloveniji 1919. godine u porodici stolara i domaćice. U potrazi za poslom, njegovi roditelji su se 1936. godine preselili u Niš. Tu je izučio krojački zanat i sa 17 godine se zaposlio u niškoj fabrici kože. Učestvovao je u radničkom pokretu i već 1937. godine primljen je u Komunističku partiju.
Učestvovao je u formiranju Ozrenskog i Topličkog partizanskog odreda na Jastrepcu. Kao borac Topličkog odreda učestvovao je u raznim akcijama, a pripremao je i diverziju na hotel „Park” u Nišu 2. avgusta 1941. godine, kad je mladić Aleksandar Vojinović bacio bombe na nemačke oficire.
Mučili ga, pa streljali
Napad na rudnik zlata „Lece” otpočeo je tako što je Konrad Žilnik, obučen u uniformu nemačkog vojnika, ušao među Nemce i ubio nekolicinu... Ceo rat proveo je na terenu, ratujući protiv Nemaca, Bugara, ljotićevaca i četnika. Početkom 1944. godine u jednoj borbi četnici su ga teško ranili i držali u zarobljeništvu, gde je nekoliko dana krvario i bez noge ležao na slami. Posle mučenja polumrtvog su ga 4. marta 1944. godine streljali.
Milica Šuvaković rođena je 1912. godine u svešteničkoj porodici u Zemunu. Još pre rata uključila se u komunistički pokret na Beogradskom univerzitetu. Posle napada Nemačke, Zemun se našao u NDH, pa su je u aprilu 1941. godine uhapsile ustaše, zajedno s ocem, protom Šuvakovićem. Zahvaljujući zauzimanju prijatelja i protinom ugledu, ubrzo su pušteni, pa su prešli u Beograd.
Tu je pomagala Mati Vidakoviću, diverzantu školovanom u SSSR, u sklapanju paklenih mašina. Kad je Vidaković 4. jula pogrešio i jedna mina mu eksplodirala u rukama, Milica je lakše ranjena, ali je morala da pobegne iz Beograda.
Krajem septembra 1941. godine stigla je u Ozrenski partizanski odred, a zatim je premeštena u Toplički odred. Tu se upoznala s Konradom Žilnikom i s njim sklopila prvi partizanski brak u južnoj Srbiji.
I majka streljana u logoru
Milica Šuvaković početkom 1942. godine uhapšena je u Prokuplju. U logoru Crveni krst u Nišu nisu znali njen pravi identitet - u spiskovima su je vodili kao Jovanku Popović, učiteljicu iz Sarajeva. Bila je u drugom stanju i porodila se 8. septembra 1942. godine. Beba je s njom ostala u logoru sve do 3. decembra 1942. godine. Dan ranije grupa logoraša uspela je da pobegne, a Gestapo i Specijalna policija preduzeli su odmazdu. Milica Šuvaković bila je u grupi za streljanje i morala je sina koji nije napunio ni dva meseca da preda čuvanje van logora. Preuzela ga je porodica prote Šuvaković, a Milica je 15. decembra 1942. godine streljana.
Njen sin je po rođenju u logoru dobio ime Želimir.
Šezdesetih godina prošlog veka proslavio se kao filmski reditelj. Želimir Žilnik je za film „Rani radovi” 1969. godine u Berlinu dobio nagradu Zlatni medved, a 1995. godine, takođe na berlinskom festivalu, za film „Dupe od mramora” dobio je nagradu Tedi. Između ostalog, godine 2013. dodeljena mu je i nagrada za životno delo Beogradskog festivala dokumentarnog i kratkometražnog filma.
PARTIZAN
Želimirov otac Konrad Žilnik, obučen u uniformu nemačkog vojnika, ušao je među Nemce i ubio nekolicinu