Nakon što je na zahtev velikih sila u septembru 1876. godine došlo do kratkotrajnog primirja, Srbija je na podsticaj ruskog generala Mihaila Černjajeva u oktobru nastavila rat sa Turcima. Černjajev je nastojao da po svaku cenu nastavi sukob sve dok ne natera Rusiju da i ona zarati. Stoga se upustio i u skandaloznu i opasnu političku spletku: sa komandantima Moravsko-timočke vojske dogovorio se da se Srbija proglasi za kraljevinu, a knez Milan za kralja i tako poremete mirovni pregovori. Knez Milan, iako mlad, shvatio je da bi takav potez dok se neprijateljska vojska nalazila u zemlji predstavljao „veliku državnu budalaštinu“, pa je ove namere presekao.
Uoči bitke
Desetodnevno primirje u septembru 1876. godine obe strane iskoristile su za prestrojavanje svojih snaga. Ali ni u obnovljenim sukobima Srbija nije imala uspeha. U trodnevnoj bici kod Velikog Šiljegovca, vođenoj od 19. do 21. oktobra 1876. godine, turska vojska je odnela pobedu i našla se u poziciji da osvoji utvrđenje kod mesta Đunis, na visu sa kog je mogla da se drži pod kontrolom čitava oblast između Aleksinca, Deligrada i Kruševca. Svestan da je reč o strateškom položaju, glavnokomandujući srpske vojske Mihail Černjajev naložio je ubrzano utvrđivanje đuniskih položaja. Ovo je obavljano posle 10. oktobra i nije urađeno do kraja. Šuma pred nekim utvrđenjima na Đuniskom visu nije raščišćena do same bitke. Šest dana pre odlučujuće bitke, Turci su u jednom napadu osvojili selo Đunis, ali su zbog jake vatre sa Đuniskog visa i blatnjave zemlje morali da se povuku.
Kako je tekla borba
Napad na Đunis počeo je rano 29. oktobra 1876. godine i odvijao se brzo: do tri sata po podne Turci su postali gospodari đuniskih položaja. Đunis je pao jer nije ozbiljno ni branjen. Ruski vojnici i oficiri držali su se dobro, ali je srpska narodna vojska, neizvežbana za borbu u utvrđenjima, brzo popustila. U trenutku kad im je zapretila opasnost da budu pohvatani po đuniskim šančevima, vojnici su napustili položaje i dali se u paničan beg mostovima na Moravi.
Šta je bilo posle
Komandant đuniskog utvrđenja pukovnik Meženinov nakon poraza je dojurio do Mihaila Černjajeva i rekao mu da su Srbi pobegli, a da su Rusi mrtvi, što nije bilo tačno. Černjajev je poverovao ovom lažnom izveštaju i sa položaja poslao patetičan telegram ruskom caru: „Svi Rusi izginuli, svi Srbi pobegli.“ Odmah zatim poslao je telegram i kralju Milanu u kome ga obaveštava da jedini spas leži u brzom primirju: „Telegrafišite iskreno caru, ištite primirje u roku od 24 sata!“ Knez i vlada odmah su postupili prema predlogu Černjajeva, a sutradan, 30. oktobra, Petrograd je Carigradu uručio ultimatum kojim se traži prekid vojnih operacija protiv Srbije i Crne Gore. Primirje je stupilo na snagu 1. novembra. Posle bitke na Đunisu Černjajev je napustio komandu i s preostalim dobrovoljcima napustio Srbiju.
Posledice
Srbija je 28. februara 1877. godine potpisala mirovni ugovor sa Turskom. Zalaganjem ruskog cara, Srbija je sačuvala svoj granice od pre rata, ali je pretrpela velike gubitke: 6.000 poginulih i oko 9.500 ranjenih vojnika.
U proleće 1877. Rusija je zaratila sa Turskom i krajem te godine zatražila da joj se priključi i Srbija. Ovog puta, u Drugom srpsko-turskom ratu, Srbija je bila uspešnija: oslobodila je Niš, jug Srbije i Vranje.
SRPSKO-TURSKI RAT
Prvi srpsko-turski rat vođen je od 30. juna 1876. do 28. februara 1877. godine. Jednim delom srpskih snaga komandovao je ruski general Mihail Černjajev, a znatno učešće u borbama imali su dobrovoljci iz Rusije i drugih zemalja. Uprkos vojničkom porazu, Srbija je voljom velikih sila iz ovog rata izašla neokrnjene teritorije.
MLADOST JEDNOG VOJVODE
U Prvom srpsko-turskom ratu borio se, sa činom narednika, i budući srpski vojvoda Stepa Stepanović. Prilikom napada Turaka na Ðunis, komandant njegove jedinice Rus Molostov je ranjen. Vojska se tada povukla, a Stepa Stepanović je preuzeo zapovedništvo nad raštrkanim vojnicima, okupio ih i održao na položaju do prestanka borbi.