Kada ga je 7.000 stranaca ispunjenih strahopoštovanjem prvi put videlo na javnoj pozornici, još nije bio papa – ali bila je primetna neverovatna metamorfoza koja se dešavala u tom čoveku, poput lutke koja se pretvara u leptira. Na stadionu Luna park u centru Buenos Ajresa, u Argentini, okupio se veliki broj evangelista da prisustvuje ovom ekumenskom događaju. Na pozornici je jedan sveštenik pozvao gradskog nadbiskupa da izađe i da se obrati skupu. Iako je bio kardinal, oko vrata nije nosio tradicionalni naprsni krst, već samo crnu svešteničku košulju i sako kao običan pop, kakav je bio nekoliko decenija pre toga. Bio je to koščat stariji čovek ozbiljnog lica i u tom trenutku, pre devet godina, niko nije mogao da pretpostavi da će taj skromni i melanholični Argentinac jednoga dana biti poznat u čitavom svetu kao figura koja zrači izuzetnom harizmom.
Počeo je da govori – u početku tiho, ali smireno i odlučno – na svom maternjem španskom jeziku.
Nije imao nikakve beleške. Nadbiskup nije pomenuo dane kada je na evangelistički pokret gledao prezrivo poput većine latinoameričkih katoličkih sveštenika koji su ga nazvali „školom sambe” (escuela de samba), smatrajući ga jednako neozbiljnim kao i probe u plesnoj školi. Umesto toga, najmoćniji Argentinac u Katoličkoj crkvi, koja tvrdi da je jedina prava hrišćanska crkva (svaka religijska organizacija insistira na tome da je „jedina prava”Σprim. ur. NG Srbija), rekao je da Bogu takve podele nisu važne. „Kako je to lepo”, rekao je, „da su braća ujedinjena, da se mole zajedno. Kako je lepo videti da niko ne manipuliše svojom istorijom na putu vere – da jesmo različiti, ali da želimo da budemo, i već počinjemo da bivamo, pomireni u svojoj različitosti.”
Robert Drejper
NASTAVAK PROČITAJTE U AVGUSTOVSKOM BROJU ČASOPISA NATIONAL GEOGRAPHIC.
U novom broju pročitajte još:
Poslednji obred za more od žada
Jezero Turkana prehranjuje plemena na krajnjem severu Kenije, ali projekti uzvodno prete da prekinu njegovu žilu kucavicu.
Mrtva priroda
U rukama preparatora mogu da ožive čak i izumrle životinje. Ali očuvanje vrste je jedno, preparacija nešto sasvim drugo.
Život nakon bombi
SAD su tokom Vijetnamskog rata, od 1964. do 1973. godine, bacile na Laosviše od dva miliona tona bombi. Kako izgleda život u Laosu danas?
Detaljnije pogledajte OVDE