Za razliku od nas, Tibetanci žive Sada i Ovde. Imaju osmeh na licu, ne iz nekog posebnog razloga, već prosto zbog osmeha. Evo kako oni vaspitavaju decu...
Kažu da se Tibet menja brzinom brzog voza. Jedan od tih vozova svako veče kreće iz Pekinga za Lasu, glavni grad Tibeta. Verujem da se na tom putu može videti istorija, umetnost, duhovnost i sve ono što nas asocira na Tibet. Visoki planinski vrhovi pokriveni snegom. Tibetanski jezik i pismo. Rog dugačak 3 metra, deo budističkih obreda, koji proizvodi predivne duboke, mistične zvuke. Vunene šarene kape kao zaštita od hladnoće. Osmeh na licima dece.
Danas se na Tibetu prepliću dva paralalena toka, jedan koji pokušava da očuva tradiciju i drugi koji pokušava da uvede ono što se smatra civilizacijskim tvorevinama 21. veka. Ali, kako će ih ubediti da promene svoj način računanja vremena? Naime, tibetanska godina ima 354 dana. Svoj naziv godina dobija prema nekom od pet prirodnih elemenata, jin i jang energijama i 12 simboličnih životinja. Kako će ih ubediti da promene svoju medicinu? Ovde lekari svoje znanje uče napamet, jer nema nikakvih pisanih dokumenata.
Osim što daju dijagnozu, lekari pronalaze i sirovinu za prirodni lek i sami prave taj lek. Sve to čine potpuno besplatno. Lekari žive od naknade za lekove i od poklona. Kako utvrđuju za koga je besplatno, a za koga je naknada za lekove visoka? Prilikom pregleda i očitavanja pulsa pacijenta, on zna koliko mu je život lak ili ne, i na osnovu toga će odrediti cenu ili će dati lek besplatno. Iako je ponekad pri lečenju traumatskih slučajeva hirurgija neizbežna, zbog insistiranje na očuvanju svih organa čovekovog tela i lečenju svakog od njih, tibetanska medicina je izgubila hirurgiju.
Sa druge strane, Tibetanci se smatraju najzdravijim ljudima na planeti. Na nadmorskoj visini od 2.500 metara žive pripadnici plemena Hunzi, čiji prosečan životni vek iznosi 120 godina, a radno su aktivni i do 90.
Koliko je sve njihovo specifično, možda najbolje potvrđuje istraživanje Ramsusa Nilsena sa Univerziteta Berkli. On već godinama pokušava da dokaže da su Tibetanci u tolikoj meri drugačiji da zapravo i nisu homo sapiensi, niti imaju DNK kao ljudi. Zaista, pojedini dokazi potvrđuju različitost DNK. Čak i pre Nilsenove teorije, američki naučnici sa Univerziteta Juta pronašli su gene koji omogućavaju Tibetancima da izdrže veoma niski nivo kiseonika u atmosferi, na velikim nadmorskim visinama. U istim ovakvim uslovima „obični" ljudi jedva dišu, osećaju se iscrpljeno danima, a često imaju i komplikacije na plućima i mozgu.
U pojedinim plemenima još uvek vlada poliandrija - bračna zajednica koju čine jedna žena i više muškaraca. Najzastupljenija je tzv. „bratska poliandrija", a kada muž nema braću, u ovu bračnu zajednicu mogu stupiti i drugi muški rođaci. Rođenje muškog deteta se slavi, veliča, obeležava različitm obredima. Od 8. godine dečaci se uče čitanju i pisanju, a čak i najsiromašnije porodice žele da im sin ide u manastir kod lama, kako bi dalje proučavao budističke svete knjige. Sa 18 godina dečaci se dalje obučavaju različitim poslovima. Za razliku od njih, devojčice se uglavnom uče da poslužuju muškarce. Čak i danas, mnoge starice na Tibetu ne znaju koliko im je godina, jer je njihovo postojanje bilo toliko nevažno da nije ni zabeleženo.
Profimedia
Međutim, vetrovi promena su doneli nove običaje porodice i braka. Osim što su žene sada ravnopravne i što im je podjednako omogućeno pohađanje svih škola, sada se sklapaju monogamni brakovi između jedne žene i jednog muškarca.
Mladići i devojke sami odlučuju o svom budućem životu. Iz starih vremena poliandrije zadržali su običaj da, pre sklapanja braka, zamole Budu da njihov brak bude srećan.
Tibetanci rano dobijaju decu, još kao tinejdžeri. Način vaspitavanja je spontan, nimalo nalik našem. Oni se ne pitaju da li njihove bebe treba da spavaju odvojeno, da li ih treba puštati da plaču da bi se navikle na ovo ili ono, kada im treba uvoditi čvrstu hranu... Odmah po rođenju, bebe su u stalnom dodiru sa majkama koje ih nose u šarenim maramama okačenim oko ramena, okrenute licem prema svom licu. Bebe uvek spavaju zajedno sa roditeljima. U stalnom su kontaktu sa ljudima (roditelji, braća, sestre, šira porodica...), pa su sve njihove potrebe zadovoljene. Upravo zato što nemaju razloga za to, ovde deca veoma retko plaču. Majke doje svoju decu, koliko god da je moguće duže. Hranjenje se ne obavlja po nekom utvrđenom rasporedu, na svakih nekoliko sati, po preporuci pedijatara ili nutricionista, već, naslućujete, onda kada je dete gladno.
Dominantna religija na Tibetu je lamaizam (deo budizma). Izraz potiče iz tibetanskog jezika i znači „učitelj" - lama. Smatra se da je Dalaj-lama, vrhovni duhovni ali i svetovni poglavar Tibeta besmrtan, da mu stari samo telo a duh se prenosi na naslednika. Imena koja se detetu daju, često imaju tzv. „budistički prizvuk", na primer: „Dug život", „Dobra sreća", „Zadovoljstvo", itd. Ponekad, ime oslikava i lični stav roditelja „Moj san se ostvaruje", „Sin koji dolazi", itd.
Skloni smo da ono što ne razumemo osudimo, a da običaje koje mi nemamo proglasimo sujeverjem. Tako, roditelji na Tibetu često prstom skinu malo gara sa dna šerpe i namažu bebi vrh nosa, da bi ga, kako veruju, sakrili od zlih duhova. Zaboravljamo da slične običaje imamo i mi (na primer, crven končić oko bebine ruke koji treba da je štiti od uroka i podari joj zdravlje).
Po budizmu, život je patnja, a da bi se čovek oslobodio patnje, treba da prestane da bude rob svojih želja. Dostizanje nirvane je vrhunska mudrost, prosvetljenje, ideal kome se teži, a time se završava proces patnje i bola u ovom životu. Glavne vrline budizma su mudrost, samilost, empatija, harmonija. Upravo su te osobine glavne odlike koje roditelji pokušavaju da neguju kod svoje dece. Šta to konkretno znači?
Harmonija pre pravde. Instistiranje na podeli onoga što se ima. Na Tibetu nećete čuti roditelje koji se stavljaju u ulogu policajca i prosuđuju ko je u nekoj dečijoj svađi prvi uzeo neki predmet, niti ko je prvi započeo svađu (da bi baš on bio kažnjen). Ovde vladaju drugačiji kriterijumi ponašanja. Tako, starije dete treba da podeli svoje sa mlađom decom, bez obzira na to koliko mu tako nešto nije fer.
Nema velike razlike između dece i odraslih, starih osoba i tinejdžera. Svi su podjednako važni, sa svešću da svaki uzrast nosi svoje osobenosti, drugačije prednosti i slabosti. Zbog verovanja u inkarnaciju, deca znaju da je važno poštovati svaki oblik života, jer je baš svaki vredan poštovanja.
Odnosno, u svakom trenutku su svesni da pojavni oblik koji vide može biti neko ko je u prošlom životu bio neko važan ili njima blizak i drag. Takvo uverenje rezultira pojačanom pažnjom prema svakom živom stvoru, od biljke pa do najmanjeg insekta.Sreća.
Nama, naviknutim da za osmeh treba imati veliki razlog, opuštenost i spontanost ljudi sa Tibeta izgleda čudno, posebno kada znamo u kako teškim materijalnim uslovima žive. Mi mislimo da je sreća nekakav cilj kome treba težiti. Očekujemo da ćemo ga dostići kada se zaposlimo, iškolujemo decu, sebi obezbedimo egzistenciju... Za razliku od nas, Tibetanci žive Sada i Ovde. Imaju osmeh na licu, ne iz nekog posebnog razloga, već prosto zbog osmeha.
Nisam bila tamo, ali sam sigurna da onaj brzi voz iz Pekinga potvrđuje da što ste bliži odredištu, Lasi, sve više ćete sretati decu koja se smeju. Iskreno navijam za to da se nikakvim promenama koje čekaju Tibet to neće izmeniti.