Kad je Srbija odbila da s Nemačkom i Austrougarskom sklopi separatni mir i ostavi saveznike na cedilu, Berlin i Beč doneli su odluku o ofanzivi
Zašto se ratovalo
Krajem 1914. godine Turska je ušla u rat na strani Nemačke i Austrougarske. Nemci su želeli da borbe prenesu u Aziju kako bi Englesku ugrozili u Indiji i Egiptu, za šta im je bio potreban raščišćen put za Carigrad, koji je išao preko Srbije, dolinom Velike Morave.
Kad je Srbija odbila da s Nemačkom i Austrougarskom sklopi separatni mir i ostavi saveznike na cedilu, Berlin i Beč doneli su odluku o ofanzivi. Za savez protiv Srbije pridobili su i Bugarsku. Iako su joj Rusija i ostale saveznice garantovale da će dobiti deo Makedonije ako ostane neutralna, Bugarska se odlučila za drugu stranu, jer joj je obećano pola Srbije, deo istočno od Velike Morave.
Uoči bitke
Srpska vlada brzo je od svoje obaveštajne službe dobila podatke o novoj politici Sofije. Vrhovna komanda zaključila je da je pitanje vremena kad će započeti nova nemačko-austrougarska ofanziva, ovog puta podržana novim protivnikom - Bugarskom. Stoga, bio je pripremljen plan napada na bugarsku vojsku u za nju najosetljivijem trenutku, u vreme mobilizacije i grupisanja. Ali vlade njenih saveznica izvršile su direktan pritisak na Aleksandra Karađorđevića i Nikolu Pašića da se ne preduzimaju akcije protiv Bugarske i da se „Sofija ne provocira“ - verovalo se njenim službenim izjavama „da napad na Srbiju nije u planu“.
U podne 5. oktobra 1915. počeo je napad na celom frontu od Kladova do Višegrada. Posle artiljerijske pripreme duže od 36 sati, u zoru 7. oktobra Austrougari su forsirali Savu i Dunav kod Beograda. Računajući na obećanja saveznika da će poslati pomoć, srpska Vrhovna komanda sve rezerve poslala je u pomoć odbrani Beograda.
Kako je tekla bitka
Bugarska vojska je u noći između 13. i 14. oktobra napala Srbiju bez objave rata. Zona njenog dejstva bila je od Negotina do Leskovca. U početku je, zbog loših vremenskih uslova i nepovoljnog terena, napredovanje Bugara bilo sporo. A i srpska vojska pružala je očajnički otpor. Međutim, posle deset dana borbi, sa neuporedivo više vojnika, i nadmoćnija u artiljeriji, Prva bugarska armija je posle desetodnevnih borbi prodrla 90 kilometara u dubinu srpske teritorije i osvojila oblasti oko Niša i Aleksinca. Time je bila presečena dolina Morave.
Druga bugarska armija prodrla je u Makedoniju, i za sedam dana osvojila Kumanovo i Veles, dok je Skoplje palo u ruke bugarske vojske 23. oktobra. Uz pomoć pobunjenih Albanaca koji su srpsku vojsku napadali s leđa, Bugari su 13 dana od početka napada zauzeli Kačaničku klisuru, čime je bio presečen i poslednji putni pravac ka Egejskom moru.
Šta je bilo posle
Druga bugarska armija je sredinom novembra 1915. u silovitom naletu porazila tri francuske i jednu britansku diviziju pod komandom generala Morisa Saraja. Odsecanje pravca kroz Kačanik i ovaj poraz naveli su Saraja da odustane od pokušaja da pomogne Srbima i da se povuče ka Solunu.
Posledice
I neprijatelji i saveznici očekivali su da će Srbija priznati poraz i zatražiti sklapanje mira. Međutim, na sednici Vlade u Kruševcu 29. oktobra 1915. zaključeno je da se otpor nastavi. Nakon što su srpske trupe onemogućene da se probiju prema Skoplju i da se zatim spoje sa savezničkim trupama na jugu, Vlada i Vrhovna komanda odlučile su se na povlačenje na albansku obalu, odakle bi srpska vojska bila evakuisana. Naredba za povlačenje izdata je 25. novembra 1915. godine.