Napad je počeo 14. septembra 1918, a već 1. novembra oslobođen je Beograd
Zašto se ratovalo
Procenjuje se da je posle povlačenja preko Albanije brojno stanje srpske vojske bilo oko 125.000 vojnika i oficira. Oni su, posle kraćeg odmora, dobili oružje i ratni materijal od saveznika, najviše od Francuza, i ponovo bili raspoređeni na front. Saveznici su u Solunu formirali jaku bazu i obrazovali novi, Solunski front. Nemci ovome nisu pridavali veliki značaj - verovali su da Bugari, uz nešto austrougarskih jedinica, mogu da ga kontrolišu. I sami saveznici nisu ovaj front smatrali važnim, čak su hteli i da ga napuste. Održan je zahvaljujući diplomatskim nastojanjima srpske vlade i na zauzimanje nekih francuskih visokih oficira i političara, na prvom mestu ministra Aristida Brijana. Značaj Solunskog fronta za Srbiju ogledao se u sledećem: dok je on postojao, postojala je i nada da će početi i neposredna akcija za oslobađanje Srbije.
Uoči bitke
U julu 1918. Engleska i Francuska, kojima su se od 1917. pridružile i SAD, počele su dugo pripremanu kontraofanzivu na Zapadnom frontu. Uporedo s njom, planiran je i veliki napad na ratištu kod Soluna. Vrhovnu komandu nad celom savezničkom vojskom preuzeo je francuski general Franše d‘Epere. Srpska vojska bila je podeljena u dve armije - prvu kojom je komandovao Petar Bojović i drugu na čijem je čelu bio Stepa Stepanović, dok je komandant štaba bio vojvoda Živojin Mišić. Neprijatelj je bio nadmoćniji u pešadiji, a saveznici u konjici, avijaciji i artiljeriji.
Kako je tekla borba
Proboj Solunskog fronta počeo je u zoru 14. septembra, uraganskom paljbom iz 580 topova. Dan kasnije, pošto je artiljerija prokrčila put, u 5.30 časova Druga srpska armija krenula je u juriš, i to na potezu Soko - Veternik - Dobro polje. Vodila se borba prsa u prsa, bajonetima. Njihov nalet bio je nezadrživ i, posle četvorodnevne borbe, bugarska vojska bila je rastrojena i razbijena, a njihov front probijen. Ali na istočnom krilu ovog ratišta Englezi i Grci trpeli su neuspehe, pa se saveznička komanda dvoumila da li da nastavi ofanzivu ili da pređe u odbranu. Na nagovor srpskih vojskovođa, Aleksandar Karađorđević tada je izdao: „Napred, u slavu ili smrt!“ Srpsko napredovanje je nastavljeno istim poletom, a podržavali su ih francuske konjica i pešadija.
Šta je bilo posle
U noći između 26. i 27. septembra Bugari su u Solun uputili izaslanike tražeći primirje od 48 sati. Franše d‘Epere je odbio taj zahtev i Sofiji poručio da upute izaslanike koji će tražiti mir. Bugari su to prihvatili i 29. septembra u Solunu potpisali primirje kojim je bugarska vojska kapitulirala. Bugarski pregovarači imali su samo jedan zahtev: da se srpska vojska ne pušta u Bugarsku jer su se bojali odmazde, znali su kakve su zločine prethodno počinili.
Nemci nisu priznali primirje i njihove trupe su odstupale na sever. Goneći ih, srpska vojska 12. oktobra ušla je u Niš. Beograd je oslobođen 1. novembra 1918.
Posledice
Srbija je bila oslobođena u jednom vojničkom zamahu. Neprijatelj nije mogao da se održi ni na liniji Save i Dunava. Srpska vojska nastavila je pobedonosni pohod i oslobodila svoje sunarodnike i u krajevima preko Save, Dunava i Drine.
MOJA ZEMLJA! Ogist Alber, francuski oficir, opisao je borbu prsa u prsa na Veterniku:
„Gledam užas, čas je Bugarin odozgo, hoće da udavi Srbina, čas je Srbin gore pokušavajući da zadavi Bugarina. A obojica snažni, škrguću zubima, ne malaksavaju. Zbunjen sam, hteo bih da okončam ovaj dvoboj, ali nemam snage. Sad je najednom Srbin jači, udara Bugarinovom glavom o tlo i viče: ‚Ovo je moja zemlja, ovo je moja zemlja, upamti!‘ Najzad malaksao Bugarin više ne može ništa da upamti, čuje se njegov ropac i tu, ispod Veternika, završi ratovanje. A srpski vojnik strese prašinu sa odeće i viknu mi: ‚Hajde, Francuz, napred!‘“