Loren Kavano nije dobijala dovoljno hrane, a noću su je silovali njena majka i očuh. Loren je detinjstvo, od svoje treće godine, provela zaključana u ormaru, odvojena od braće i sestara, kao i ostatka sveta.
Kad je kao osmogodišnjakinja izvučena iz ormara, imala je 11,5 kilograma, koliko obično ima dvogodišnje dete.
Zli pedofili su Loren zvali svojom malom tajnom, a iz ormara su je samo izvlačili kako bi je mučili. Uhvaćeni su kad su je pokazali užasnutom komšiji koji je odmah pozvao policiju.
Loren sada 21-godišnja studentkinja, hrabro je progovorila o svom groznom iskustvu jer želi da pomogne drugima koji su preživeli seksualno zlostavljanje.
– Jednog dana sam plakala, a mama me je uhvatila za ruku i stavila u ormar. Bila sam satima ispod košulja i haljina, mislila sam da je to kazna. Nije bilo vode ni hrane, samo mrak.
Kasnije se setila da su je izvukli iz ormara i silovali. Imala je samo tri godine.
– Pojačali su muziku kako se ne bi čulo moje vrištanje. Nakon sati zlostavljanja, bila sam ponovo u ormaru, zbunjena i u agoniji. Od tada je ormar postao moj novi dom. Nisam ništa mogla da radim u mraku. Tamo sam spavala i koristila ga kao toalet.
Takođe su je mučili i spaljivali cigaretama. Dok je preživljavala dane užasa i bede, čula je kako se njena braća i sestre igraju napolju. Oni nisu bili zlostavljani.
Jednog dana me je mama odvela do kade i gurnula mi glavu pod vodu. Kad sam imala šest godina, mama mi je dala činiju makarona, rekla mi je da žvačem. Ali mi nije dozvolila da jedem, morala sam da pljunem.
Nakon što je spašena 2001. godine, Loren je usvojena, ali njene traume imale su trajni efekat. Uvek bi krila hranu za kasnije jer se brinula da će nestati.
Takođe, ona je mentalno bila na nivou puno mlađeg deteta. Prvi put je videla travu kad je imala osam godina, mislila je da će pojesti njene noge.
Kada su je kupali, ona je vikala: “Nemojte da me udavite!”.
Loren se vratila u školu i položila ispite. Sada pomaže žrtvama zlostavljanja.
– Počela sam da studiram psihologiju. Moj san je da postanem savetnica. Ali, ja stvarno želim da pomognem žrtvama kao što sam ja, da prežive i budu jake.
Njena majka i očuh su osuđeni na doživotnu robiju i nemaju pravo na uslovnu slobodu do 2031. godine.
(Dejli Mejl)