Početkom sedamdesetih godina 20. veka ono što se obično naziva „crni talas u jugoslovenskoj kinematografiji” bio je više-manje na izdisaju. Ova pojava drugačije se naziva i „razdoblje autorskog filma”, a podrazumeva filmove koji su, kako je to cenzura opisala, loše delovali u poređenju s utvrđenim programom kinematografije tog vremena. Pored Aleksandra Saše Petrovića, Živojina Žike Pavlovića, Puriše Đorđevića, Dušana Makavejeva, Želimira Žilnika i još nekolicine autora, pripadnikom ove grupe koja crnim bojama slika društvenu stvarnost, smatran je i reditelj Đorđe Kadijević.
Po sopstvenom prisećanju, Kadijević je filmom počeo da se bavi šezdesetih godina, kad je još bio živ onaj postrevolucionarni zanos. Revolucija je pokušavala da napravi novog čoveka, i to tako što će promeniti stvarnost, a u njoj promeniti i čoveka. Snimio je nekoliko zapaženih ratnih filmova, od kojih je najznačajniji „Praznik” iz 1967. godine. Pažnju na sebe skrenuo je odnosom prema Drugom svetskom ratu i revoluciji. Dok su se drugi reditelji uglavnom bavili snimanjem partizanskih filmova, u kojima se odmah vrlo jasno videlo ko su dobri, a ko loši momci, Kadijević je događaje i ljude prikazivao iz potpuno drugog ugla.
Dok su u filmovanim partizanskim epopejama četnici i ostala bratija prikazivani uglavnom kao zveri, kreature koje vitlaju noževima, Kadijević je i na toj „drugoj” strani otkrio ljude, sa svim svojim ljudskim dramama. To je bilo dovoljno da skrene pažnju stalno budnih partijskih komisija. Nije bio javno prokazan, kao što je bio Saša Petrović, ili sudski progonjen, kao Žilnik. Samo su mu uskratili pravo da i dalje radi filmove na tu temu.
Onda se okrenuo istorijskom žanru, gde je bilo lakše jer uvek postoji izgovor da je to, je l’, daleka prošlost. Ispostavilo se da mu je to leglo, s obzirom da je po struci bio istoričar umetnosti i kulture, kako se to tada zvalo.
Glogov kolac za Glišića
Početkom sedamdesetih, bez obzira na sve, Kadijević je imao dobar položaj da krene u nešto novo. Priznat kao reditelj, primetio je da u jugoslovenskoj kinematografiji nedostaje film fantastike. Dok se kolebao između snimanja takvog filma i komedije, u ruke mu je zapala pripovetka Milovana Glišića „Posle devedeset godina”. Priča mu je bila poznata još iz školskih dana, klasična glišićevska seoska idila, s tim što je zaplet zasnovan na potrazi za vampirom Savom Savanovićem kuči mori vodeničare po selu, sve dok mu glave ne dođe seoski mladić Strahinja, sa sve glogovim kocem. Onda se Strahinja oženi najlepšom devojkom u selu, Radojkom, uprkos protivljenju njenog oca, i prožive srećno do kraja života. Prava idila.
Od ove priče Kadijević je ostavio samo motiv vampira i pokušao da od seoske komedije napravi priču strave i užasa. Da iskoristi prisustvo opštepoznatog Save Savanovića. Kad je završio pisanje scenarija, priča više nije imala veze s Glišićem. Kako sam Kadijević kaže: „Da je nekim slučajem mogao da pročita scenario ili vidi film, Glišić bi se prevrnuo u grobu”.
Scenario nazvan „Leptirica” bio je napisan, i onda je sledio teži deo posla: da se nađe ko će da odobri i prihvati snimanje takvog filma. Ovde je Đorđe pribegao triku. Znao je da će neko veliko filmsko preduzeće, u čijim su upravama sedeli ljudi postavljani po partijskoj liniji, teško da mu odobri snimanje po takvom scenariju i otišao je u tadašnju Radio televiziju Beograd.
Tamo je na uredničkim mestima zatekao ljude otvorene za sve nove izazove, poput Filipa Davida, Zore Korać, Vasilija Popovića (alijas Pavla Ugrinova). Oni su prihvatili Kadijevićevu ideju, a on je dobio odrešene ruke da snima kako misli da je najbolje. Jedina nevolja bila je što ni sam Đorđe nije bio najsigurniji kako će to da izvede. Nikada ranije ni on, a ni bilo ko drugi, nije radio ništa slično. Možda je za odličan film bila presudna činjenica da u fantastiku nije ušao da se dokazuje, već da se okuša. Pa, ako nešto ispadne, dobro jest, ako ne... Ili, kao što Kadijević citira Pasternaka: „Pravi razlog da se roman napiše jeste pisanje tog romana.”
Prelepi đavo
Tako je bilo i s „Leptiricom”. Pravi razlog da se snimi film jeste snimanje filma. Rizik je bio ozbiljan, lako je mogao da sklizne u komediju, da potone u kič.
Kad je već dobio odobrenje i sredstva, počeo je da traga za mestom za snimanje. Bilo mu je neophodno tipično srpsko selo 19. veka, stare kuće, vodenica. Prokrstario je Srbiju uzduž i popreko, ali je u udaru modernizacije to selo bilo jedno od prvih žrtava.
Kako je mesto snimanja bilo od presudne važnosti, nije dolazilo u obzir da se to odradi tek onako, pa da u pozadini izleti neka bandera, traktor ili neka stvar koja nije ni postojala u zabačenim srpskim selima 19. veka. Čak ni pravim zavičajem Save Savanovića, selom Zarožje, nije bio zadovoljan. Prešao je Drinu i, kod Višegrada, krenuo po zabačenim planinskim selima. Tako je zabasao u gotovo zaboravljeno i napušteno selo Sopotnicu, iznad grada. Ispostavilo se da je kao stvoreno za ono što je kao reditelj zamislio. Modernizacija ga je naširoko zaobišla, izgledalo je kao da su se vremeplovom vratili osamdesetak godina nazad. A tu je bila i vodenica.
Kako je jedan od najvažnijih „glumaca” pronađen, pristupilo se potrazi za onima ljudskog roda. Kadijević je odranije primetio mladu glumicu Mirjanu Nikolić, jednu od najlepših Jugoslovenki. Imala je neke manje uloge u filmovima Soje Jovanović. Đorđe danas svedoči da je nikada ranije nije video, a kada mu se pojavila na vratima kancelarije, znao je da je rođena za ulogu Radojke. Primetio je anđeoski lepo bezazleno biće. To se savršeno uklopilo u njegovo poimanje zla, jer đavo nikada nije onakvo čudovište kakvim ga uporno prikazuju. Kao pali anđeo, on mora biti lep. Mirjana se našla u čudu kad je pročitala scenario, ali je ipak pristala da igra.
Ulogu Strahinje namenio je Petru Božoviću, tek izašlom sa Akademije. Radojkinog oca Živana imao je da odigra Slobodan Cica Perović. Popunjen je i ostatak ekipe i snimanje je konačno moglo da počne.
Smrt od straha
Inače, Kadijević je poznat po tome da na snimanju ne priča mnogo. S glumcima ranije obavi razgovore i svi rade svoj posao. Danas kaže da je gotovo morao da hipnotiše glumce, pogotovo Miru. Morao je da je uvuče u priču, objasni joj šta treba da igra. Išlo se i na njen glumački nerv. Celu ekipu ubacio je u neku vrstu transa, vodio ih, a sam kaže da je to sa strane verovatno delovalo suludo. Snimanje su počinjali kad se Mira osećala opčinjeno. I uspela je da ulogu iznese na najbolji način. Tada je uvideo da radi najteži posao na svetu, rediteljski. Kao da je vojni komandant, jer je cela ekipa čekala na njegovu zapoved. Nije znao uveče, kad se završi snimajući dan, šta će sutra da radi. Samo mesto i ekipa vukli su ga da uradi nešto.
Kad je konačno sve završeno, film je došao na cenzuru. Kadijević je čekao presudu, a kada je video komisiju koja izlazi iz sale, pri tom se žene tresu i hvataju za glavu, znao je da je uradio dobar posao. Prikazivanje je odobreno, a premijera je bila 5. aprila 1973. godine. Prvi program Televizije Beograd, u vreme kada su postojala samo dva kanala. Udarno vreme. Ispostavilo se da su mnogi bili nespremni za udar u glavu koji je usledio. Za vreme projekcije jedan čovek u Skoplju čak je umro od straha.
Sutradan, kada je Kadijević krenuo do Televizije, shvatio je da ceo autobus priča isključivo o njegovom filmu koji je prethodne večeri prikazan na televiziji. I to svi pričaju samo o jednom jedinom mestu u njemu. O obrtu kome savršeno stoji ona izjava Živojina Pavlovića da „svaki film mora da ima taj udarac direktno u glavu ili nema filma”. Pre Televizije, Đorđe je svratio i u Srpsku akademiju nauka i umetnosti, i tamo od prijatelja akademika čuo sličnereakcije. Čak je i jedan Miodrag B. Protić, čuveni slikar i osnivač Muzeja savremene umetnosti, rekao da se retko kad u životu tako uplašio. I u Televiziji isti utisci. Ljudi su počeli da se javljaju i da se žale. Onda je usledilo obračunavanje po novinama. Jedne dnevne novine osule su paljbu iz svih oruđa, nazivajući čak Kadijevića „kulturnim teroristom”. Zamerali su mu da je izneverio očekivanja, jer su svi očekivali da se radi o pitkoj ekranizaciji Glišićeve priče. A „Leptirica” je sve drugo, samo to nije. Dešavalo se da se po školama organizuju projekcije filma, kao dopuna lektire. Deca su s užasom gledala film, bilo je cike i vriske, bežanja iz sale. Digla se kuka i motika, film su nazivali napadom na duševno zdravlje radnog naroda. Onaj nesrećnik koji je umro u Makedoniji došao im je kao kec na desetku, razvlačili su ga na sve strane kao dokaz. Otvorila se rasprava, a Đorđa su u zaštitu uzele jedne druge dnevne novine. Stručnjaci su objašnjavali da su takve teme dobre, da se kroz njih čovek oslobađa straha.
Vriska i bežanija
Reditelj je bio šokiran reakcijama i pažnjom koju je film izazvao. Seo je još jednom da ga sam odgleda i shvatio da je postigao ono čemu se nije nadao. Dodirnuo je onu žicu metafizičkog straha koja postoji u svakom čoveku. Strah od onostranog, nepoznatog. To nije planirao, jednostavno je izašlo iz njega.Crkva ga je napala da nedostojno prikazuje srpske sveštenike. U tumačenju Tanasija Uzunovića, sveštenik u „Leptirici” predstavnik je onih veselih seoskih popova koji vole malo da popiju. I to se crkvenim zvaničnicima nije dopalo. Napadi na Kadijevića trajali su sve do snimanja serija „Vuk Karadžić”, posle koje ga je zvao lično patrijarh German, da mu zahvali na prikazivanju uloge Crkve u srpskoj revoluciji 1804. Odlikovan je i crkvenim ordenom Belog anđela.
U svoj toj gužvi oko i zbog „Leptirice” bilo je i komičnih dešavanja. Od toga da su mu se na otvaranju jedne izložbe u poverljivom tonu obratili neki mladi ljudi, za koje je shvatio da su satanisti, koji su posle filma „prepoznali sabrata” i zovu ga da im se pridruži, do toga da je Kadijević lično prisustvovao jednoj projekciji u Studentskom kulturnom centru u Beogradu. Velika sala krcata, bioskopsko platno. Film ide, a kad je đavo već odneo šalu, uglavnom ženski svet udari u vrisku i bežaniju. Bili su na granici da prekinu projekciju. Reditelj je krenuo u poteru za gledaocima, vraćao ih, objašnjavao im da je to samo film, nije izistinski, iza kamere je pedeset ljudi ili, kako je rekao:„Gledajte kako je urađeno, a ne šta je urađeno.”
A urađeno je ono što se urezalo u pamćenje svakome ko je makar jednom gledao „Leptiricu”. S malo šminke i sličnih ulepšavanja izvučeno je najviše moguće. Nije bilo postprodukcije nije, ništa dodatno rađeno, ništa pretapanja, ništa tehnologija. Kadijević se do danas čudi kako se niko od kolega mu pre njega nije usudio da krene tom stazom. Bio je prvi kod nas koji je prokrčio put snimanju filmova strave i užasa. Od prodavaca sa pijace do akademika, „Leptirica” je dotakla svakoga i ušla u kolektivno sećanje. S potiljka Petra Božovića stigla je daleko. Leprša evo već više od četrdeset godina, i kod svake generacije proizvede isto. Onaj pomenuti metafizički strah. A u tome je valjda i poenta filma strave.
(politikin-zabavnik.rs)