7 NEOBIČNIH SUDBINA: Ko je išamarao kralja Petra II?

Životni put pojedinih ljudi toliko je neverovatan da deluje kao mašta nekog talentovanog pisca

1. Rista Prendić

Aleksinčanin je bio najpoznatiji i najugledniji tatar (poštar) u Srbiji 19. veka, a u svojoj 67. godini iz Carigrada je doneo pismo o povlačenju turske vojske

Karađorđevićevi ustanici preuzeli su mrežu poštonoša-kurira koju su formirali turski velikodostojnici i osvajači da bi ostali u vezi s Carigradom. Pisma su nosili poverljivi i fizički spremni ljudi, jahači koji su od Beograda do Carigrada stizali za šest i manje dana. Po Tatarima, najboljim, najizdržljivijim i najbržim jahačima u to vreme, ovi prvi poštari nazvani su tatari.

Tatar-kafa

Oni na ovom putu uopšte nisu spavali, a da bi ostali budni, pili su tatar-kafu. Od mlevene kafe, malo šećera i hladne vode mesili su grudvice koje su sisali dok jašu. Zbog njih su građeni putevi, mostovi i skele za prelaz preko reka. A duž celog puta bile su ustrojene menzulane, poštanske stanice u kojima su tatari iscrpljene konje zamenjivali odmornim. Staranje o menzulanama bilo je povereno lokalnom stanovništvu.

Tatar Bogdan Đorđević prejahao je put od Carigrada za pet dana da bi doneo kopiju Hatišerifa iz 1830, kojim je Srbija postala kneževina. Za to je od Miloša Obrenovića dobio 500 dukata. Još brže od Đorđevića put od Carigrada prevalio je Lazar Aranđelović, zvani Indže (na turskom „sitni”), koji je knezu Aleksandru Karađorđeviću doneo sultanovo postavljenje za kneza Srbije za nešto više od četiri dana. Ali najpoznatiji i najugledniji tatar u Srbiji bio je Rista Prendić.

Aleksinački bogataš

Rođen u Aleksincu 1800. ili 1803, sve do 1837. godine bio je lični pismonoša kneza Miloša i tako već stekao zavidan imetak. Miloš mu je zatim naložio da obavlja kurirsku službu i za engleskog konzula, pukovnika Džordža Lojda Hodžesa.Ovaj avanturista, špijun i diplomata, vrlo brzo po dolasku u Srbiju, postao je čovek od najvećeg Miloševog poverenja. Uzgred, naučio je srpskog knjaza da uživa u viskiju, pa je Milošu vrlo brzo to postalo omiljeno piće. Hodžes je bio potčinjen britanskom ambasadoru u Carigradu i, kad je došao u Beograd, nije imao svog kurira. Postojali su britanski diplomatski kuriri zvani „srebrni hrtovi”, ali su oni između Londona i Carigrada, preko Beograda, išli tek na svakih mesec dana.

Engleska pošta

Englez je zato zamolio Miloša da mu ustupi jednog od svojih tatara, dok se ne snađe. Tada mu je Miloš stavio na raspolaganje Ristu Prendića. Aleksinčanin je kao tatar dobijao redovnu platu od Knjaza, ali mu je Hodžes isplaćivao i dodatnih deset dukata, a dobio je i značku i status engleskog diplomatskog kurira.

Kuća Riste Prendića, jedna od najvećih i najlepših u Aleksincu, koji je tada bio pogranična varoš, poslednja u Srbiji prema Turskoj, od 1837. do 1855. godine predstavljala je sedište engleskih diplomatskih kurira u Srbiji. Aleksinčani su zato tatar-Ristinu kuću zvali „engleska pošta”.

Englezi su svoje kurire povukli 1850, a Rista Prendić nastavio je da jaše za Srbiju. U 67. godini doneo je sultanovo pismo knezu Mihailu Obrenoviću, kojim se dozvoljava povlačenje turske vojske iz Srbije.

Rista Prendić je, prema popisu iz 1862. godine, bio jedan od trojice najbogatijih Aleksinčana. Umro je cenjen, u dubokoj starosti, 1892.

2. Miroslav Hubmajer

Slovoslagač iz Ljubljane bio je avanturista, pa se u 24. godini priključio ustanku u Hercegovini, a zatim i drugim borbama protiv Osmanlija

Miroslav Hubmajer, rođen 1851. godine, bio je slovoslagač u Ljubljani. Kao austrijski rezervni podoficir-artiljerac služio je vojsku u Segedinu i tu došao u dodir sa Srbima. Što zbog ljubavi prema njima, što zbog avanturističkog duha, u 24. godini priključio se srpskom ustanku protiv Turaka u Hercegovini.

Crni Miroslav

Vojevao je oko Trebinja i pročuo se po nadimku Crni Miroslav. Kad su Hercegovci uputili svoje izaslanike na Cetinje da od kneza Nikole traže da objavi rat Turcima ili da bar ustanike pomogne oružjem, među njima je bio i Hubmajer. Hercegovce je na kneževom dvoru dočekao vojvoda Mašo Vrbica, ministar unutrašnjih dela i upravnik tajne policije, zadužen za delikatne političke misije. Nije poznato šta su hercegovački ustanici isposlovali kod Crnogoraca, ali je Miroslav Hubmajer od kneza lično dobio revolver sa ukrašenim pojasom.

Po povratku na ratište, odlazi u oblast uz gornji tok Une da tamo organizuje ustanak i preuzme komandu.

Izbor vođe

U decembru 1875. godine ustaničke vojvode se sastaju kako bi izabrale vođu celog ustanka. Kao najbolji kandidat nameće im se Petar Karađorđević, unuk vožda Karađorđa i sin kneza Aleksandra, koji je Srbijom vladao od 1842. do 1858.

On je svoje vojničko i oficirsko umeće prethodno dokazao zaradivši Legiju časti u francusko-pruskom ratu. Ustanicima se stavio na raspolaganje u septembru 1875. ratujući pod imenom Petar Mrkonjić. Njegova četa operisala je na krajnjem severozapadu Bosne i Hercegovine.

Vladar Srbije knez Milan Obrenović bojao se da Karađorđević u borbama ne stekne širu popularnost i ne ugrozi njegov presto, pa je preko nekih ustaničkih vojvoda agitovao protiv Petrovog izbora za vođu ustanka. Ove političke spletke unele su razdor među ustanike.

Dodatnu smutnju uneo je Vasa Pelagić, koji je nastojao da ustanak protiv Turaka za nacionalno oslobođenje pretvori u socijalističku revoluciju.

U takvim uslovima, na izborima za vođu srpskog ustanka u Bosni i Hercegovini kandidati su Petar Karađorđević, budući srpski kralj, i Slovenac Miroslav Hubmajer. Izabran je Slovenac. Pod pritiskom vlade iz Beograda Petar Karađorđević napustio je Bosnu i Hercegovinu.

Principi zajedništva

Hubmajer se, međutim, nije dugo održao na tom položaju. Preduzeo je napad na Kostajnicu, koji je završen potpunim porazom, pa je smenjen.

U leto 1876. on se već bori u srpsko-turskom ratu. Vojuje na Javoru, pa na Deligradu, a ruski general Černjajev, glavnokomandujući srpskih snaga, daje mu čin potporučnika.

Kad se ovaj rat okončao, Hubmajer prelazi u Makedoniju, gde 1879. organizuje ustanak protiv Turaka, a za račun Bugarske. Pet godina kasnije, zajedno s Vasom Pelagićem, u Bukureštu formuliše principe ujedinjenja Slovena i Rumuna i stvaranje balkansko-karpatske federacije.

Miroslav Hubmajer živeo je u Beogradu od 1890. do 1896. godine, a zatim se preselio u Sarajevo, gde je 1910. umro kao austrijski službenik.

Vojni istoričari su ga danas potpuno zaboravili.

3. Georg Luger

Konstruktor najpoznatijeg nemačkog pištolja bio je Srbin po majci, pa je Srbiji i Crnoj Gori dostavljao podatke o naoružanju njihovih neprijatelja

Pištolj „luger” 1908. postao je naoružanje nemačke vojske. Stručnjaci ga smatraju „čudom od pištolja”, a bio je u upotrebi armija mnogih zemalja - od Bolivije do Bugarske. Konstruktor ovog simbola superiornosti nemačke vojne industrije bio je Georg Luger.

Padova i Beč

Prema zvaničnoj biografiji, rođen je 1849. u Austriji. Nakon Georgovog rođenja, njegov otac, hirurg, preselio se s porodicom u Italiju da bi predavao na univerzitetskoj klinici u Padovi. Georg se tu školovao, a po povratku u Austriju studira trgovačke nauke u Beču. Studije napušta 1876, kad se dobrovoljno javlja u akademiju za rezervne oficire. Tokom vojne karijere ispoljio je interesovanje za tehniku i tehnologiju oružja. S velikim uspehom usavršio je jedan mehanizam koji se tada koristio na nekim pištoljima i 1900. proizveo „luger M-1900”. Od tada važi za najboljeg konstruktora oružja. Umro je cenjen 1923.

Pre pet godina vojni istoričar iz Beograda Branko Bogdanović objavio je u nekoliko svetskih časopisa specijalizovanih za lako naoružanje rezultate svojih istraživanja života Georga Lugera, koji su iz osnova izmenili sliku o ovom čoveku.Bogdanović je došao do dela Lugerove prepiske s Damjanom Brankovićem, uticajnim poslovnim čovekom i masonom, koji je pola godine pre atentata u Sarajevu srpsku vladu obavestio da će doći do Velikog rata.
- Georg se s njim dopisuje na srpskom jeziku, ćirilicom, i potpisuje se kao Đorđije. Naglašava da se raduje susretima s predstavnicima Srbije i Crne Gore jer će ponovo govoriti jezikom svoje majke - saopštio je Bogdanović.

On je otkrio i da je otac legendarnog konstruktora, vojni hirurg Bartolomus Luger, Nemac rođen u Zadru, kao i njegova majka Ana Marija, čije je devojačko prezime Širma, inače često među Srbima u dalmatinskoj vojnoj krajini.

Obaveštajni podaci

Lugerova nacionalna i politička osećanja naročito su bila izražena u prepisci tokom balkanskih ratova.
- Uoči i tokom ratova Lugerov značaj veoma je veliki jer je Srbiji i Crnoj Gori redovno dostavljao poverljive podatke o broju mitraljeza, pušaka i metaka koje su naručivali njihovi potencijalni protivnici. Savetovao je koji tip mitraljeza treba uzeti, koji tip postolja, za koji se kalibar opredeliti itd. Luger 13. februara 1913. piše da je „blizu vreme kad će Crna Gora uvećati svoju teritoriju. Pri tome, veliki deo našeg naroda (Crnogoraca i Srba) koji žive na ovoj strani (u Austrougarskoj) nestrpljivo čeka na oslobođenje!” U pismu od 15. jula 1913. još preciznije kaže da „postoji dovoljno prostora za srpski narod na tlu Austrougarske” - saopštio je Branko Bogdanović svoje otkriće 2010. godine srpskoj javnosti, ali i čitaocima američkog magazina Smol arms rivju i nemačkog Dojčes vafen žurnal.

Veran korenima i oca i majke, Georg Luger se zalagao za ujedinjenje balkanskih zemalja pod ruskim rukovodstvom, dok je, s duge strane, navijao za pripajanje Austrije Nemačkoj. Može se samo zamisliti kroz kakve su lomove prošla njegova uverenja kad mu je srednji sin Julijus Vilhelm Vartolomej 1915. poginuo kao austrougarski vojnik na ruskom frontu u Galiciji.

4. Maksim i Milan Novaković

Oficiri iz Niša tražili su kaznu za oficire koji su ubili kralja i kraljicu 1903, pa su zbog toga uhapšeni i ubijeni u prisustvu ministra policije

Dinastija Karađorđević došla je na vlast Majskim prevratom 1903. godine, kad su oficiri-zaverenici ubili poslednji kraljevski par Obrenović, Aleksandra i Dragu, i nekoliko njima odanih osoba. Nakon toga ova grupa oficira postaje vlast iz senke u državi.

Prva NVO

Sledeće godine na parlamentarnim izborima ubedljivom većinom pobeđuju radikali Nikole Pašića. Skupština Srbije donela je jedan od najdemokratskijih zakona u Evropi - Zakon o civilnom udruživanju.

Ugledni oficiri na službi u garnizonu u Nišu, Maksim i Milan Novaković, na osnovu tog zakona osnovali su prvu nevladinu organizaciju u istoriji Srbije - Društvo za legalno rešenje zavereničkog pitanja. Ovo udruženje proklamovalo je svoje ciljeve: da se iz vojske uklone oficiri koji su 1903. godine ubili kralja pogazivši zakletvu koju su mu dali, jer su ukaljali ugled srpskog oficira, i da odgovaraju za ubistva koja su počinili. Jer, bez obzira na motive i političke ciljeve, oficiri su lišili života i vladarski par, ali i neke druge osobe...

Društvo za legalno rešenje zavereničkog pitanja brzo je steklo znatan broj pristalica među oficirima, a njihova parola bila je „Mundire dole, oni ili mi”. I van vojske, među političarima, bilo je onih koji su prevrat smatrali običnim zločinom. Već 1906. ovo društvo je bilo zabranjeno jer je „udarilo na ustavno uređenje zemlje”.

A krajem 1907. u svim novinama izašla je ista vest: „Milan Novaković je ubio svoga brata Maksima u zatvoru, pa onda sebe...” Štampa je pitala: šta će oni uopšte u zatvoru? Drugo, šta će oni u Beogradu kad su bili u Nišu? I treće, ključno pitanje: kako to da uhapšeni opozicionari sede u zatvoru sa sve pištoljima i onda pucaju jedan na drugog?Novinari su ubrzo saznali da su te noći kad su braća Novaković ubijena u zatvoru bili ministar policije, šef beogradske policije i komandant žandarmerije. Dakle, tri ključna policajca u zemlji bila su prisutna kad su, sticajem neobičnih okolnosti, ubijena dva vodeća opozicionara!

Kad je Nastas Petrović, ministar policije, posle toga ušao u skupštinsku salu cela opozicija je vikala: „Ubica, ubica!”

Kriv, ali ne i kažnjen

U narednim godinama, sve do Prvog svetskog rata, „slučaj Novaković” biće stalna tema opozicionih poslanika. Oni uspevaju da se na dnevni red Skupštine stavi zahtev da se utvrdi šta je ministar unutrašnjih dela te noći radio u zatvoru. Glasovima vladajuće partije Skupština donosi odluku da o svemu treba da se izjasni Državni sud. Sud, zatim, konstatuje da je Nastas Petrović odgovoran za navedena ubistva, ali da pre izricanja presude svoje mišljenje treba da da i „sud naroda”.

Sud naroda

Kad opozicija pita šta je to „sud naroda”, Državni sud izričito saopštava da je u zemlji „najviši sud većinska volja naroda na izborima”.

Radikali su na izborima pobedili, a sam Nastas Petrović, i dalje narodni poslanik, poručiće opoziciji: „U trenutku kad ste me vi slikali kao najvećeg krvnika, tada se vršio izbor poslanika ove skupštine i ja sam na tom izboru dobio mnogo više glasača no što sam ih ikad dotle imao.”

Za ubistvo braće Novaković niko nikad nije odgovarao.

5. Dragoljub Aleksić

Kovač i akrobata 1942. snimio je prvi zvučni film u Srbiji „Nevinost bez zaštite”, u kojem je imao i glavnu mušku ulogu

Samo šest meseci bilo je potrebno da novotarija zvana film posle prvih pariskih projekcija braće Limijer stigne i u Beograd. Ali zvučni film kasnio je čitavih 15 godina: Amerikanci su 1927. prikazali „Pevača džeza”, a prvi zvučni film u Srbiji „Nevinost bez zaštite” snimljen je tek 1942. Njegov autor bio je Dragoljub Aleksić, ličnost zanimljiva po više osnova.

Odlazak u beli svet

Rođen u seljačkoj porodici u Vini pored Knjaževca, posle završene osnovne škole i kovačkog zanata otisnuo se u beli svet. U Beogradu je osnovao svoju akrobatsku grupu. Na trgovima je izvodio neverovatne poduhvate: savijanje gvozdene šipke, kidanje lanca zubima, hodanje po žici razapetoj između vrhova zgrada, bez zaštitne mreže... Leteo je iznad Kalemegdana, ali i ostalih evropskih gradova, držeći se samo zubima za uže ispod avionskog trupa. Njegovi javni nastupi uvek su bili besplatni. Kad je 1951. na škotskom aerodromu Lits nastupao pred Titom i engleskom kraljicom Elizabetom, Tajms je pisao: „Ovaj čovek u mišićima ima čelične žice, a umesto živaca najlonsku užad!”

Od 1930. nastupao je s povređenom kičmom jer je tada u Splitu pao s razapete žice. Potvrda o toj povredi omogućila mu je da u Drugom svetskom ratu izbegne slanje u vojsku, pa je rešio da se okuša u svojoj velikoj ljubavi - filmu. Kupio je traku ukradenu iz nemačkog magacina i sam napisao scenario, a za snimanje angažovao profesionalca. Glavnu mušku ulogu, naravno, uzeo je za sebe, a žensku je poverio Ani, supruzi glumca Pere Milosavljevića.

Snimio je sentimentalnu poluautobigrafsku priču o lepoj i sirotoj devojci koju okrutna maćeha rastavlja od voljenog mladića, želeći na silu da je uda za bogatog i nasilnog gospodina Petrovića. U poslednjem trenutku iz neugodnog zagrljaja devojku spasava Aleksić, naravno uz pomoć svojih akrobatskih veština, spektakularnim upadom kroz prozor. Film „Nevinost bez zaštite” ispao je krajnje diletantski, naivan i smešan.

Nasilni poljubac

Nije ni moglo drugačije: kad mu Pera Milosavljević nije dozvolio da u filmu poljubi njegovu ženu, Aleksić ga je prebio. A kad Ana, ni posle toga, nije htela da snimi scenu poljupca s njim, on ju je grubo zgrabio i privukao sebi, tako da je umesto nežnog poljupca, publika videla pravi napad grubijana na nevinu devojku.

Ali film je brzo postao popularan. Danima je prikazivan pred punom salom, pa je nemačka okupaciona vlast sumnjičila Aleksića za pobunu jer je projekcija njegovog filma izazvala ovacije koje su nadjačale ton u susednom nemačkom bioskopu. Nije imao više sreće s vlastima ni kad je rat okončan. Aleksić je bio izveden na sud kao saradnik okupatora, a on se branio da je umetnik i da nikakve veze nije imao s Nemcima.

Sedamdesetih godina prošlog veka iz zaborava ga je izvukao reditelj Dušan Makavejev. On je 1968. napravio kolaž-film sastavljen od delova Aleksićevog filma, dokumentarnih snimaka iz tog doba i novosnimljenih razgovora s akterima i tvorcima „Nevinosti bez zaštite”.

Dragoljub Aleksić, „čovek od čelika”, legenda međuratnog Beograda, umro je siromašan u staračkom domu na Bežanijskoj kosi 1985.

6. Dimitrije Omersa

Slovenac koji se proslavio kao veliki ratnik na podmornici „Nebojša” opsovao je i išamarao kralja Petra II zbog njegovog govora o junaštvu

Dimitrije Omersa bio je Slovenac čijeg su oca Nemci 1917. godine u Austriji obesili kao slovenačkog nacionalistu. On sam bio je oficir u Ratnoj mornarici Kraljevine Srba, Hrvata i Slovenaca. Bio je u našem vojnom izaslanstvu koje je 1927. putovalo u Englesku da preuzme podmornice „Hrabri” i „Nebojša”. Neobuzdane naravi, sklon uživanju u ženama i piću, na Malti je izazvao gužvu u hotelu i veliku štetu. Nije imao novca da plati i pretio mu je skandal i moguće izbacivanje iz vojske. Tu njegovu situaciju iskoristila je engleska obaveštajna služba - ponudila mu je pomoć i novac, a on je, zauzvrat, potpisao obavezu da će sarađivati s njima.

Josip Kopinič

Krajem 1936. obreo se u Španiji kako bi se u redovima republikanaca borio protiv fašista. Ali republikancima je bio sumnjiv, pa su ga uhapsili. Streljanja ga je spasao jedan drugi špijun, Josip Kopinič, glavni Staljinov čovek za Balkan. On je sa Omersom zajedno služio na brodu i dobro ga je poznavao. U razgovoru s Milomirom Marićem za knjigu „Deca komunizma”, Kopinič je ispričao neverovatan životni put ovog avanturiste.

Kopinič, između ostalog, kaže da mu je Dimitrije Omersa predao spisak od 32 engleska špijuna u Španiji i da su ih republikanci sve pohapsili i streljali. Navodi i da je Omersa bio hapšen jer je pijan upao u jednu javnu kuću i sve prostitutke gole isterao na ulicu, ali i da je pokazao nezapamćeno junaštvo u borbama. Jednom prilikom našao se kao instruktor na jednom republikanskom razaraču. Presrele su ih dve fašističke krstarice, brodovi mnogo veći i bolje naoružani, i kapetan razarača hteo je da se preda. Omersa ga je tada pištoljem udario u glavu, onesvestio i preuzeo komandu. Ušao je u borbu i srušio komandne mostove na oba protivnička broda...

Docnije je ipak uhapšen zbog saradnje sa Englezima, ali je Kopinič uspeo da ga izbavi iz zatvora. Dao mu je novac da napusti Španiju, ali je Omersa ostao još čitavih godinu dana jer je imao ljubavnicu i dete u Madridu.

Udaranje kralja

Potom se prebacio u Beograd i 1940. zaposlio u britanskom konzulatu, a kad su Nemci 1941. napali Jugoslaviju, on je poverljivu arhivu konzulata preko Soluna i Atine preselio u Kairo.

Kao svog čoveka, Englezi su ga postavili za komandanta jugoslovenske podmornice „Nebojša”, čija je posada izbegla zarobljavanje. I kad je jednom kralj Petar Drugi došao na „Nebojšu” i održao govor o junaštvu, Omersa ga je prvo oterao u majčinu, a onda posle rasprave išamarao. Zbog skandala koji je nastao, Englezi su mu oduzeli komandovanje i prognali na Mauricijus.

Pred kraj rata vratili su ga na brod i poslali u Jadran, a on ga je napustio i opredelio se za Tita. Posle maratonskih saslušavanja Udba mu je naložila da nastavi saradnju sa Englezima, ali ovog puta kao dvostruki agent. Postavljen je na mesto šefa engleske čitaonice u Beogradu, ali je Udba 1948. posumnjala u njegovu iskrenost, pa je uhapšen po ko zna koji put. Osuđen je na 20 godina.

Kopinič kaže da je on intervenisao kod Tita da ga posle četiri godine robijanja oslobode, pa je Omersa otišao u Ljubljanu kod majke i braće. A kad mu je i tu dosadilo, 1955. pobegao je preko Austrije u Englesku. U Londonu se vrlo uspešno bavio izradom skulptura od kože, što mu je donelo slavu u umetničkim krugovima, a i bogatstvo. U Londonu je i umro.

7. Boško Čolić

Čovek koji je od 1941. do 1948. čuvao Tita sa otkočenim pištoljem morao je šezdesetih da potpiše da Josipa Broza nikad u životu nije video

Neki kažu da mu je tu dužnost poverio Aleksandar Ranković, drugi tvrde da je to u septembru 1941. u Stolicama učinio Koča Popović, tek činjenica je da je lični Titov pratilac od početka oružanog otpora 1941. pa sve do 1948. bio Boško Čolić.

Kontrola

Preko Igmanskog marša, Neretve, Sutjeske, Jajca i Drvara, pa posle u Beogradu, Čolić se uvek nalazio uz Tita, sa spremnom mašinkom i otkočenim pištoljem. Čak je spavao pred njegovim šatorom. Niko nije mogao da se približi Titu pre nego što ga Čolić ne prekontroliše.

Zbog onoga što mu se kasnije desilo, iz arhiva su izbrisani svi podaci o Čolićevom radu, ali pamti se da je samo zahvaljujući njegovoj spretnosti Tito u Drvaru umakao samo nekoliko minuta pre nego što su nemačke jedinice upale u pećinu s namerom da ga zarobe.

Kao priznanje za ovaj podvig, Boško Čolić unapređen je u kapetana čim se Vrhovni štab iz Drvara evakuisao na Vis. Posle rata dobio je još jedan čin - postao je major. Kao vid posebnog priznanja, upućen je na školovanje u Moskvu. Kad je u proleće 1948. izbio sukob oko Informbiroa između Staljina i Tita, Čolić se sa još 15 visokih oficira Jugoslovenske armije zatekao na vojnoj akademiji „Vorošilov”. Odbili su da se priklone Rusima, pa su ekspresno vraćeni u Beograd. Ali Titov pratilac u međuvremenu je postao Milan Žeželj. Major Boško Čolić je, navodno zbog reorganizacije Titovog kabineta, raspoređen za nastavnika u Prvoj vojnoj oblasti u Nišu. Rečeno mu je da je to privremeno rešenje, dok se za njega ne nađe mesto u Generalštabu. Ali prošle su tri godine, a njega niko u Beograd nije zvao.

Verujući da su njegove ratne zasluge zaboravljene, Čolić je počeo da se buni. Zbog toga, ali više zato što je bio nezgodni svedok svega što je Tito radio u ratu i odmah posle rata, vojna bezbednost ga je uhapsila uoči Nove 1952. godine u restoranu beogradskog Doma JNA.

Film kao dokaz

U zatvoru Glavnjača, a zatim na Banjici, islednici su pokušavali da mu iznude priznanje da je po nalogu Moskve s Gustavom Vlahovim, bivšim šefom Titovog kabineta, planirao da ubije Tita. Čolić se odupro torturi, pa su se bezbednjaci setili drugog: 1946. godine, dok je ljubav između Tita i Staljina cvetala, Rusi su snimili film o partizanima „U planinama Jugoslavije”. Po ličnom Titovom nalogu, tada je Čolić određen da glavnom glumcu Igoru Bersenjevu bude vodič i konsultant. Pošto je u filmu prikazana i sovjetska pomoć u oslobađanju Jugoslavije, major Čolić je 1952. optužen za špijunažu i osuđen na - smrt streljanjem. Pomilovan je i poslat da robija, prvo u Bileću, a kasnije na Goli otok. Na slobodi se našao 1957, a već 1958. opet su ga vojni bezbednjaci poslali u zatvor.

Kad je početkom šezdesetih izlazio iz zatvora, Boško Čolić, prvi Titov telohranitelj, čovek koji ga je čuvao sedam godina, morao je da potpiše izjavu da nikada u životu nije video Tita! Bez čina i penzije otišao je u Čačak i u ovom gradu do smrti po kafanama prodavao lozove.

Milan Žeželj je u intervjuu izjavio da se Čolić „spetljao s Rusima koji su snimali film o Titu” i da je po njihovom nalogu „uspeo da na vratima Titovog kabineta otvori jedva uočljivu rupicu kroz koju je osmatrao...”