Šta glumačka veličina traži u politici? Svi glumački, politički i privatni putevi Mikija Manojlovića
Sub, 15.08.2015. 17:11h
→ Pet, 01.09.2017. 0:00h
Foto: Dragana Udovicic
Njegov glumački dar nailazio je na sveopšte hvale. Ono što predstavlja novinu u njegovoj karijeri jeste politički angažman. U nekoliko navrata iskazao je simpatije za lik i delo premijera Srbije, što su neki prihvatili sa negodovanjem
Kad je 1981. godine u Kanu prikazan film "Samo se jedni ljubi", francuski kritičari ocenili su: „Od pojave Iva Montana pedesetih godina do današnjeg dana nije se pojavio glumac takvog personaliteta kao što je Miki Manojlović...“ piše Newsweek.rs
Laskaviju ocenu tada tridesetogodišnji beogradski glumac nije mogao da dobije, jer posle Montana glumili su Delon, Belmondo, Depardje... i sve ih je Manojlović, po oceni Francuza -u stvarima kulture, inače, nesklonih strancima -nadmašio.
Uprkos poslovičnoj neomiljenosti proroka u sopstvenom selu, glumački dar Mikija Manojlovića nailazio je na sveopšte hvale i u sopstvenoj državi -smatran je „najcenjenijim i najuniverzalnijim jugoslovenskim glumcem“, a Ljuba Tadić proglasio ga je svojim naslednikom.
Od tada pa do danas, sve ono što je pokazao u teatru i na filmu ovu ocenu samo je potvrdilo, pa više nema iole ozbiljnije glumačke nagrade koju nije osvojio. Kritičari su mu i sada, kao i ranije, naklonjeni. Ono što predstavlja novinu u njegovoj karijeri jeste politički angažman.
Foto: Dragana Udovicic
U nekoliko navrata javno je iskazao simpatije za lik i delo premijera Srbije Aleksandra Vučića, što je jedan deo njegove publike prihvatio s negodovanjem, a iz toga se izrodila i novinska polemika u kojoj nisu birane reči.
On tvrdi da mu se umetnički rad osporava iz politikantskih motiva, a njegovi oponenti u naglo probuđenoj ljubavi za predsednika srpske vlade vide materijalnu korist.
Gde je istina?
Miki Manojlović nije odgovorio na poziv za razgovor, pa će čitaoci ostati uskraćeni za odgovor iz prve ruke. Ali samo delimično! U junu ove godine - kao sastavni deo glumačke nagrade za životno delo Dobričin prsten, dodeljene 2012 -štampana je njegova automonografija.
To je obimna i reprezentativna zbirka od šezdesetak intervjua koje je davao od 1979. godine pa do naših dana. Budući svečarska i s pretenzijama da traje, za ovu knjigu probrani su razgovori na univerzalne glumačke i životne teme. Pitanja se, dakle, u izvesnoj meri ponavljaju, ali se odgovori na neka od njih, kako vreme odmiče, menjaju. Što je sasvim razumljivo kad je u pitanju misleće biće...
Foto: Dragana Udovicic
Ti intervjui, kako konstante u njima, tako i promenljive, dovoljni su za skiciranje njegovog portreta. I naslućivanje odgovora na pitanje: šta jedna glumačka veličina traži u politici?
JEDINSTVENA KARIJERA
Na Pozorišnoj akademiji nije se ubrajao u najbolje studente, a prvu predstavu odigrao je 20. oktobra 1970. godine u „Bošku Buhi“. Glumio je partizanskog kurira Sirogojna. Prepoznavši u njemu dar, Mira Trailović odvela ga je u Atelje 212. Nije se snašao u kući koja je važila za avangardnu, njihov način prilaska pozorištu bio mu je „nedokučiv“, pa je brzo prešao u Narodno pozorište.
Nije se pokajao. Narodno pozorište dve decenije biće njegova matična kuća. Od 1971. do 1993. odigraće devetnaest uloga -sve dok režim Slobodana Miloševića ne dovede Aleksandra Berčeka za upravnika.
Ranijih godina on nije štedeo reči hvale za Berčeka. Zajedno su igrali u „Hrvatskom Faustu“, predstavi u JDP koja je Manojlovića uvrstila među majstore glume, ali „služenje režimu“ nije hteo da mu oprosti.
Foto: Dragana Udovicic
Nedugo zatim, iste godine, otići će i iz zemlje.
„Nisam hteo da trpim ono što ste vi trpeli!“, objasniće docnije, pomalo nadobudno. U stvari, njegovi filmovi -jedna predstava i jedan film godišnje bili su njegova „mera“ u tom periodu -prikazivani u Kanu, učinili su ga zanimljivim Francuzima, a francuski jezik bez akcenta i, naravno, dar, omogućili su mu da od glume lagodno živi u Parizu.
Na beogradsku pozorišnu scenu vratiće se deset godina kasnije, ulogom Molijera u Jugoslovenskom dramskom pozorištu. Predstava je igrana 66 puta, a on, da bi je igrao, u najvećem broju slučajeva, putovao je iz Pariza. Vozom, jer se bojao letenja. Hiljade kilometara za dva sata pred beogradskom publikom!
Osam godina zatim usledilo je do nove premijere, „Kumova“ Dušana Kovačevića u Zvezdara teatru, da bi prošle godine s Mirom Furlan igrao u njenom komadu „Dok nas smrt ne razdvoji“ na sceni svog pozorišta Radionica integracije. Radionica, inače, predstavlja prvo pozorište za slepe, slabovide osobe i osobe sa invaliditetom kod nas i njegov je dobrotvorni projekat.
Foto: Dragana Udovicic
Senzaciju u domaćoj javnosti predstavljao je 1987. godine poziv jednog od najvećih svetskih reditelja Pitera Bruka Manojloviću da nastupi u njegovoj „Mahabharati“ na engleskom jeziku. Posle višemesečnih proba komada čije izvođenje traje devet i po sati -Manojlović se vratio u Beograd!
Beogradska čaršija, koja nikome nije oprostila uspeh, likovala je: Manojlović propao! Drugi su tvrdili: uzeo je dovoljno para...
On sam objasnio je: „Kad je taj projekt počeo da mi liči na jednu, istina sjajno plaćenu tezgu, tada sam ja rekao Bruku da bih da idem, da prekinem, da sam završio svoj proces davanja, uzimanja, istraživanja....“
Napuštanje „Mahabharate“ nije mu bila prvina: pre toga već je bio napuštao probe „Magbeta“ sa Egonom Savinom, pa Mijačeve „Zle duhe“ i „Karamazove“ sa Nikolom Jeftićem... Važi za glumca teškog za saradnju, i zahtevnog.
Foto: Dragana Udovicic
NAJBOLJI SVIH VREMENA
Njegova filmska karijera nije bila manje uspešna: već prva uloga - Paja Bakšiš u „Otpisanima“ 1974. godine - učinila ga je popularnim u narodu; „Samo jednom se ljubi“ doneo mu je ugled u Evropi, a „Otac na službenom putu“ odveo ga na dodelu Oskara, gde je video uživo Džona Hjustona i Kurosavu...
Od devedesete snima u Francuskoj, a glumio je i na italijanskom, nemačkom, makedonskom, romskom i bugarskom jeziku. Njegovi filmovi dva puta su osvajali Zlatnu palmu u Kanu, a između ostalog, 2007. Evropska filmska akademija nominovala ga je za najboljeg glumca Evrope.
Na osnovu glasanja publike i profesionalaca 19. marta 2012. na najprestižnijem filmskom sajtu na svetu IMDB izabran je za najboljeg filmskog glumca eks-Jugoslavije svih vremena.
Najvećim svojim promašajem smatra ulogu u „Mesaru“, pored italijanske zvezde Albe Parijeti. Zbog žestokih scena seksa s njom zavidela mu je i mrzela ga celokupna italijanska javnost - osim Udruženja mesarskih radnika, koji su mu uručili posebnu diplomu. U našim bioskopima publika je skandirala „Srbija! Srbija!“ pri svakom njegovom „duelu“ sa italijanskom divom!
Scene seksa, manje ili više eksplicitne, nije izbegavao ni u ostalim filmovima, a one s Vladicom Milosavljević u „Samo jednom se ljubi“ mnogi smatraju najboljim erotskim scenama jugoslovenske kinematografije.
Foto: Dragana Udovicic
Jedan kolumnista zapisao je: „Te scene su bile zaslužne za mokre snove i prljavu maštu mnogih tadašnjih tinejdžera, kao i nas koji smo ga kasnije gledali na televiziji.“ U filmu Fransoa Ozona „Kriminalni ljubavnici“ našao se i u homoseksualnom zagrljaju...
Iz zlobe ili iz zavisti, Manojlovićeve kolege pronose glasine o njegovom hipertrofiranom libidu kojem su, navodno, podlegale i partnerke na snimanju, ali i garderoberke i sekretarice.
NA PRAVOJ STRANI
Miki je njegov nadimak. Rođen je kao Predrag 1950. godine u glumačkoj porodici. Zora i Ivan Manojlović, njegovi roditelji, pedesetih godina bili su angažovani u Nišu, ali su se docnije preselili u Beograd i penziju dočekali u „Bošku Buhi“. Njegov deda se posle Prvog svetskog rata obreo u Francuskoj, i tu se i oženio. Zahvaljujući baki, Manojlović je još u detinjstvu naučio francuski jezik.
Miki Manojlović ženio se dva puta. U braku sa violinistkinjom Iskrom Uzelac rodila mu se 1981. ćerka, danas filmski reditelj. Od 1992. godine u braku je sa dvadeset godina mlađom od sebe Tamarom Vučković i s njom ima 22-godišnjeg sina.
Foto: Dragana Udovicic
Iako je u ranijim intervjuima izjavljivao: „Nemam nikakvu potrebu, apsolutno nikakvu potrebu da iznosim svoje misli van scene!“, Miki Manojlović osamdesetih godina javno se usprotivio zabrani predstave „Golubnjača“ u Novom Sadu, a branio je i „Karamazove“ Dušana Jovanovića.
Istina, samo godinu dana ranije tvrdio je: „Mislim da cenzura mora da postoji. Ovo izgleda verovatno jako nazadno, na prvi pogled. Međutim, nije tako. Cenzura mora da postoji, kao što mora da postoji policija, milicija i vojska. Ona ima svojih dobrih strana...“
Kad je devedesetih godina Irfan Mensur u Beogradu bio pretučen samo zato što nije pravoslavac, upravo je Manojlović inicirao neigranje nekih predstava u znak podrške napadnutom kolegi.
Bez zazora je kritikovao učestalost predstava iz nacionalne istorije na repertoarima srpskih pozorišta, kao što je i nedvosmisleno izneo svoj stav o Sarajevu: „Ne mogu da razumem po kojoj je vojničkoj doktrini Sarajevo bilo u okruženju i svakodnevno bombardovano.“
Foto: Dragana Udovicic
Odbio je milion dolara za učešće u filmu u Spilbergovoj produkciji sa Džordžom Klunijem i Nikol Kidman: „Ne mogu da igram u filmu na temu rata u bivšoj Jugoslaviji sa svim znanjem i emocijama koje imam, a koji na tu temu baljezga...“
NA SCENI I IZA NJE
Pre samo pet godina, na pitanje: „Postoji li stranka za koju biste glasali na sledećim izborima sa istinskim poverenjem da će nam doneti nešto bolje?“, bio je jasan: „Ne!“
A pre dve godine, u intervjuu Nedeljniku, izjavio je: „Počinjem da mislim da Aleksandar Vučić ima jednu dozu odlučnosti i iskrenosti koju nisam očekivao!“
Ta je izjava možda bila samo uzvratna ljubaznost na komplimente koje je novoizabrani premijer Vučić uputio nekim beogradskim umetnicima i intelektualcima: Bradiću, Samardžiću, Kusturici i njemu, Manojloviću, u svom inauguracionom govoru. Ali Manojlovićeve ocene kasnije iznete u „Teškoj reči“ na Pinku -gostovao dva puta! -da Aleksandar Vučić nagoveštava promene i da mu treba pružiti šansu, pokazatelj su dublje odanosti.
Foto: Dragana Udovicic
Jer, u decembru 2004. godine, na novinarsko pitanje: „Kakav ste osećaj imali prilikom nedavnog gostovanja na TV Pink?“, odgovorio je žestoko: „Neprijatan. Nalazio sam se u zgradi koju prezirem, najpre kad je pogledam spolja. Nalazio sam se na televiziji koja je izmišljena u vreme Slobodana Miloševića i koja je bila opijum, marihuana, votka, vino, benzin i šta god hoćete za narod.“
Bez zazora je 2012. optužio vlast u Beogradu „u prethodne četiri godine“, dakle Demokratsku stranku, da uništava pozorišne institucije, iako je upravo Demokratska stranka 2011. njegovu suprugu postavila za vršioca dužnosti direktora JDP.
Bez kvalifikacija i osobina koje bi je izdvojile od ostalih kandidata, ona se na tom mestu našla kao ćerka poslanika DS u prvoj višestranačkoj Skupštini, advokata Slobodana Vučkovića, i sestra Nataše Vučković, sada potpredsednice DS... Svi oni, otac, dve ćerke i zet, stanuju u velikoj porodičnoj kući u elitnom kraju iza zgrade TV Pink, podignutoj na placu koji je u procesu restitucije vraćen advokatu Vučkoviću.
Otkud ovakvi obrti?
Možda se odgovor krije u jednoj anegdoti Ljubiše Ristića... Odazivajući se jednom prilikom na Krležin poziv da ga poseti, Ristić je poveo i Radeta Šerbedžiju, znajući da je ovaj rado viđen gost u piščevom domu. Ali tog puta, priča Ristić, Krleža je bio zlovoljan i nervozan. Razgovor je zapinjao...
Šerbedžija je ranije morao da ode, a čim su se vrata zatvorila za njim, Krleža je povišenim tonom ukorio Ristića: „Ne glumca, ne dovodite mi glumca kad moramo ozbiljno da razgovaramo!“
Ili su razlozi konkretniji?
Manojlović je danas jasan: „Kultura bez političke podrške teško može da preživi u svom vremenu.“
U intervjuima ranih osamdesetih godina Miki Manojlović naglašavao je da ne glumi za platu. Tokom godina i decenija zbog nečeg su ga novinari stalno pitali o odnosu prema novcu, i on je u prvo vreme izjavljivao da nema nikakvu ušteđevinu, zatim je odgovarao da ima onoliko koliko mu treba, da bi već 1998. godine kao sasvim normalno prihvatio pitanje novinarke Nina, koje je počelo sa „Dugo vas znam i znam da vam je novac uvek bio izuzetno važan...“
Foto: Zorana Jevtic
Predstava „Romeo i Julija“, koju izvode srpski i albanski glumci na svojim maternjim jezicima, naslonjena je na budžete srpskog Ministarstva kulture, Komisije EU i Sorosovih fondova u Srbiji i na Kosovu. Da li je onda čudno što je njen autor Miki Manojlović istakao posebne premijerove zasluge za njeno održavanje?
Čaršija već godinu dana priča kako Miki Manojlović, uz finansijsku podršku jednog našeg košarkaša koji je slavu i novac stekao u SAD, namerava da privatizuje pozorište kojim sada rukovodi njegova žena. Da li će mu za to biti potrebna politička podrška?
Uostalom, zašto da ne? Jedina konstanta u njegovim javnim nastupima od prvih dana karijere do danas jeste zalaganje za ukidanje stalnih glumačkih radnih mesta u pozorištima. Tražio je tada, i traži i danas: „Ukinuti platni spisak, potpisivati ugovore s glumcima!“
Dnevni listovi tvrde da bi među ambasadorima koji bi do kraja godine trebalo da popune upražnjena mesta u našim diplomatskim predstavništvima mogao da se nađe Miki Manojlović...
Zašto ne i ovo?
Miki Manojlović cenjen je u Parizu koliko i kod nas, a ništa manju slavu ne uživa ni u zemljama Balkana. Bio bi odličan ambasador.
Još samo da nije onog Krležinog o glumcima i ozbiljnim razgovorima...