Ples u tami monetarnih vlasti
Ono što ne znate i te kako vam može naškoditi.
Postalo je veoma teško biti kreator monetarne politike. Dok je ceo svet kao na iglama u iščekivanju da američka Uprava federalnih rezervi (Fed) poveća referentnu kamatnu stopu, ne smemo zaboraviti nesrećnike u Federalnom komitetu za otvoreno tržište (Federal Open Market Committee) koji moraju o tome da odlučuju. (Pored toga, svet ne bi trebalo toliko da brine o trenutku kad će Fed podići kamatu sa sadašnjeg niskog nivoa - bivši potpredsednik Feda, ekonomista Alan Blajnder (Alan Blinder) tvrdi da je značaj trenutka podizanja stope u velikoj meri preuveličan).
Najjednostavniji od mnogih problema s kojima se suočavaju Fed i druge centralne banke jeste taj što su različiti pokazatelji usmereni u različitim pravcima.
Glavni ekonomski savetnik u kompaniji „Alijanc“ (Allianz) Mohamed el Erijan piše da u slučaju Feda domaći pokazatelji govore u prilog povećanju stope, dok međunarodni pokazatelji šalju signal da tu odluku treba odložiti. Domaći pokazatelji su uz to i veoma neujednačeni.
Drugi problem je u tome što čak i u slučaju da su pokazatelji nedvosmisleni, postoji velika mogućnost da budu pogrešni.
Stručnjaci Međunarodnog monetarnog fonda (MMF) nedavno su objavili blog u kojem upozoravaju da se o monetarnoj politici odlučuje „u mraku“, s obzirom na to da ekonomski pokazatelji analizirani u realnom vremenu mogu da daju pogrešnu sliku.
Najvažniji pokazatelj je takozvani proizvodni jaz - razlika između ostvarenog nivoa proizvodnje i potencijalnog nivoa, koji podrazumeva maksimalnu iskorišćenost raspoloživih resursa na održiv način.
Kad je ovaj jaz pozitivan, privreda se „pregreva“ i monetarna politika bi trebalo da uspori njen rast. Kad je jaz negativan, privreda ne koristi svoje kapacitete u punoj meri, što znači da je zadatak centralnih banaka da podstaknu proizvodnju.
Stručnjaci MMF ukazuju na to koliko se malo u realnom vremenu može znati o proizvodnom jazu.
U poređenju s kasnijim revizijama podataka, procene u realnom vremenu ne samo da su često pogrešne već jedna trećina njih ima potpuno suprotan predznak i usmerava centralne banke u pogrešnom pravcu.
U tom svetlu ekonomski analitičar Tim Djui (Tim Duy) smatra da je Fed već pooštrio monetarnu politiku time što je stavio tačku na kupovinu aktive: „meko prizemljenje“ se već dogodilo. Ako se to ne sagleda, i ako se planira povećanje kamate, dobija se recept za recesiju.
Treće, čak i ako je jasno šta centralni bankari treba da urade, njihov uticaj na privredu je oslabljen krizom.
Razlozi za to su izloženi u nedavnom odličnom predavanju Amira Sufija (Amir Sufi) (zahvaljujemo se Niku Bankeru (Nick Bunker) na ovoj preporuci), koje bi bilo neophodno pročitati kako bi se razumela novija nastojanja da se bolje shvati monetarna politika.
Sufi objašnjava da promene kamatne stope u velikoj meri deluju putem distributivnih efekata: prenoseći kupovnu moć i kreditnu sposobnost sa onih čija je potrošnja manje verovatna na izvesnije potrošače (sa štediša na korisnike zajmova, ali isto tako, u relativnom smislu, sa malih na velike zajmoprimce).
Ali ti distributivni efekti su oslabljeni jer je potrošačka moć mnogih domaćinstava već ograničena starim dugovima, tako da monetarno popuštanje ne može da dopre do njih. To je razlog zašto su toliko značajne rasprave o potrebi da se sredstva centralnih banaka direktno učine dostupnim domaćinstvima.
Konačno, centralne banke su dobile širi spektar odgovornosti nego što su imale ranije, uključujući i zadatak koji je suvoparno nazvan „makroprudencijalna“ politika.
To podrazumeva vođenje računa o poslovanju finansijskih tržišta kako bi se sačuvao od rizika finansijski sistem kao celina (a time i privreda). Taj zadatak se razlikuje od tradicionalne uloge centralnih banaka da regulišu ekonomski ciklus.
Pitanje o kome se mnogo raspravlja jeste da li bi i oruđa koja centralne banke koriste da bi izvršile taj zadatak trebalo da budu posebna, ili bi one trebalo da vode kamatnu politiku tako da istovremeno imaju u vidu održavanje finansijske stabilnosti u celini.
MARTIN SANDBU