Trenutak u kojem se "gigant američke spoljne politike", kako ga je nazvao Barak Obama, okreće ka tadašnjem predsedniku SAD Bilu Klintonu i šapuće mu: "Izvini, obično ne plačem zbog svog oca u javnosti", otkrio je, čak i publici, koja se sastojala uglavnom od ljudi iz BiH koji su lično poznavali Holbruka, jednu potpuno nepoznatu stranu tvorca Dejtonskog sporazuma. Čovek koji je zbog svog, neki bi rekli neotesanog, nastupa, koji ne trpi otpor, bio prava osoba za mirovne pregovore na najdelikatnijim prostorima - od Balkana do Avganistana, a koji je preminuo 2010. godine od posledica naprsle srčane aorte, nakon višesatne operacije koja je usledila kada mu je pozlilo u Stejt departmentu, bio je zapravo nepoznanica i za sopstvenog sina Dejvida Holbruka, koji je i autor ovog dokumentarca.
- Dok sam tokom komemoracije sedeo na bini u Kenedi centru pored Hilari i Bila Klintona, Baraka Obame i drugih važnih ljudi iz američke politike, shvatio sam da je moj otac zapravo istorijska ličnost. Govorili su o čoveku kojeg ja nisam poznavao. U tom trenutku sam znao da želim da snimim film o njemu. To sam uradio iz nekoliko razloga - želeo sam da ga moja deca, koja nisu provodila mnogo vremena sa svojim dedom, bolje razumeju; da ga ja upoznam bolje u smrti, kad već nisam u životu; ali sam i osećao da moj otac ima još mnogo toga da kaže. Pokušao sam da mu pomognem da ga čuju - kaže u razgovoru za Danas Holbruk.
Pregovori sa Slobodanom Miloševićem, ali i Alijom Izetbegovićem i Franjom Tuđmanom, zapravo zauzimaju najveći deo ovog dugometražno dokumentarca, koji se pojavio u godini jubileja - 20 godina od događaja u Dejtonu, a svojevremeno se spekulisalo da je za ovaj sporazum, koji u Americi važi za jedan od najvećih uspeha njihove spoljne politike, Holbruk bio nominovan i za Nobelovu nagradu za mir.
- Moj otac je bio među prvima koji je govorio da Dejtonski sporazum ima mnogo mana. Ali je znao da samo tako može doći do mira. Za njega je ovo samo trebalo da bude početak za uređivanje odnosa među državama. Samo prvi korak. Problem je što se nakon toga ništa nije dogodilo. Po potpisivanju, političari u BiH nisu bili zadovoljni onim što su postigli, ali su barem imali nadu - dobijali su svoju državu. To možete videti u filmu u razgovoru sa Harisom Silajdžićem (bivši član Predsedništva BiH i učesnik pregovora). Ali mi smo, spremajući film, razgovarali i sa mladima koji su kao deca preživeli opsadu Sarajeva i koji su tokom odrastanja videli kako njihovi drugari umiru. U njihovim očima danas nema nade. Ovom prostoru treba bosanski Ričard Holbruk - ističe reditelj.
Odnos Holbruka i Miloševića zauzima važan deo filma.
- Iz moje perspektive kao filmadžije, koji snima istinite priče, a ne fikciju, bilo je važno da imam glavne junake. Pored mog oca, glavni junak ove priče bio je Milošević. Izetbegović i Tuđman su takođe bili važni, ali pravi konflikt nalazio se u odnosu ova dva čoveka. Njih dvojica su morali da dođu do rešenja. I zaista i jesu. Izetbegović je rekao da to možda nije bio baš pravedan dogovor, i naravno da nije bio savršen, ali priroda diplomatije je takva da retko kada sve strane odlaze potpuno srećne - objašnjava Holbruk.
Na pitanje šta je, prema njegovoj proceni, njegov otac mislio o Miloševiću, kaže:
- Mislio je da je on brilijantan, harizmatičan, ali veoma opasan čovek, koji je destabilizovao region na više načina, što je trebalo popraviti. Često su se sudarali oko mnogih stvari, ali video ga je i kao osobu sa kojom može da sarađuje. Pokušao je da pregovara sa njim i to mu je uspelo. Kada se kasnije dogodilo Kosovo, shvatio je da više nema pregovora. Da se to mora zaustaviti na druge načine. Možda bi se nešto promenilo da nije imao takvu politiku prema Kosovu kakvu je imao. Ljudi koji su na kraju okončali rat na Balkanu bili su predsednici tih država, među njima i Milošević. Ko zna šta bi se tek dogodilo da on nije bio spreman na pregovore. Istina je da smo ovde 20 godina kasnije i da postoje još mnogi problemi. Ali nadam se da posao moga oca i svih ljudi oko njega nije bio uzaludan. Da se užasni događaji neće ponoviti.
Ipak, pregovori u Rambujeu samo se pominju u filmu.
- Nije sve moglo da stane u filmu. Mogli smo da napravimo dokumentarac samo na osnovu onoga što se dogodilo na Balkanu. Ali imali smo još dva važna poglavlja iz života moga oca - Vijetnam i Avganistan o kojima smo takođe želeli da govorimo. Nismo imali bezgranično vreme i budžet. Nismo posetili ni Banjaluku ni Prištinu, a u Zagrebu smo bili samo jedan dan - objašnjava Holbruk.
Na konstataciju da nisu bili ni u Beogradu, dodaje:
- Nismo imali vremena ni da posetimo Beograd. Mi smo intervjuisali ljude koji su sarađivali sa mojim ocem. Razgovarali smo sa Srbima iz BiH i njihovim političarima u Sarajevu, ali nismo mogli da odemo u Srbiju. Zaista nam je žao zbog toga. Zapravo on je najviše sarađivao sa Slobodanom Miloševićem. Da je živ, sigurno bismo pokušali da sa njim razgovaramo. Dali smo sve od sebe da pokrijemo što više stvari koje su se ticale rada mog oca.
Za potrebe filma, kako kaže, intervjuisali su 75 ljudi, a prikazani su delovi samo 44 razgovora. Objašnjava da su zbog dužine izbačene čak i neke značajne ličnosti, ali da je zapravo bilo jako malo onih koji su odbili da govore. To su bili samo američki predsednik Barak Obama i potpredsednik Džozef Bajden.
Danas