Ante Tomić je hrvatski književnik, novinar i kolumnista. Njegova priča o saradnji sa Arsenom Dedićem nikoga neće ostaviti ravnodušnim.
Moja omiljena zgoda s Arsenom Dedićem. Pre trinaest godina, u julu 2002, upravo je bio izašao album “Kinoteka”, na kojem je onaj zastrašujuće lepi, sentimentalni i smešni “Poslednji tango u Đevrskama”, predložio sam Željku Žuteliji, tada glavnom uredniku hrvatskog časopisa, veliki biografski intervju s našim proslavljenim šansonijerom, a Žusu se to, jasno, svidelo. Nazvao sam zatim šansonijera i on je pristao.
Najavio me sledeće srede u Šibeniku. Manja je nevolja bila da sam dva dana ranije, u ponedeljak odlazio na godišnji u Selca na Braču, ali zbog Arsena je, kontao sam, vredilo prekinuti odmor i ostaviti suprugu s nejakim detetom na jedan dan same u iznajmljenom apartmanu. Ni supruga ni dete, ne moram verovatno ni spominjati, nisu baš delili moje mišljenje.
Kako bilo, u sredu sam se spustio iz Selaca u Sumartin, u Sumartinu se ukrcao na trajekt za Makarsku, u Makarskoj u autobus do Splita, a u Splitu preseo u drugi do Šibenika i nakon pet sati odvratnog, iscrpljujućeg putovanja po jarkom suncu došao napokon do porodične kuće Dedićevih u Težačkoj ulici.
Zatvorili smo se onda u polumračnu gostinsku sobu i počeli da razgovaramo i lepo smo razgovarali, ali već nakon četvrtog ili petog pitanja, pola sata uvrh glave, Arsen je umorno uzdahnuo i objavio:
“Eto, to će ti biti dosta.”
“He he”, osmehnuo sam se nervozno, “kako to mislite dosta?”
“Pa dosta smo pričali. Privedi to više kraju, čoveče.”
“Ali, zaboga, jedva smo počeli, to je veliki intervju, najmanje dva sata...”
“O, ne mogu ja to. Ti si uništio moju bit. Satro si me”, zavapio je Arsen tragično, s nadlanicom na čelu. “Ja se sad celu nedelju moram odmarati od tebe.”
Drhteći od besa to je bilo to. Arsen je ućutao i nikakvim ga preklinjanjem ni ulizivanjem nisam mogao nagovoriti da nastavimo. Ispratio me pristojno, ali odlučno do dvorišnih vrata. Drhteći od besa spustio sam se nizbrdo do Poljane, a u vazduhu je bilo valjda dva miliona stepeni. Košulja mi se zalepila za leđa. Znoj mi se slivao s obrva u oči i kapao s vrha nosa dok sam nazivao redakciju da ih obavijestim kako sam nesvakidašnje odradio intervju.
“Imaš li ga barem za rubriku Dvadeset pitanja?” pokušao je Žus.
“Ma, šta ti je. Nemam možda ni dve kartice.”
Na šibeničkoj autobuskoj stanici kupio sam kartu do Splita, dva sata kasnije u Splitu drugu do Makarske, a u Makarskoj se ukrcao na trajekt do Sumartina. Spustio se već prvi modri letni mrak kad sam se napokon dovukao do Selaca, otuširao i presvukao i s prijateljima seo u kafić. U to mi je zazvonio telefon, šibenički pozivni broj na displeju, Arsen Dedić, naravno, i ni dobro veče, ni hvaljen Isus, nego odmah u glavu:
“Šta ti pričaš da mi nismo razgovarali?” upitao me ljutito.
“Arsene, objasnio sam vam, reč je o velikom intervjuu, morali smo razgovarati kudikamo duže nego smo razgovarali...”
“Ajde, ajde, dođi”, prekinuo me on prostodušno, pomirljivo, i dalje ne shvatajući u čemu je problem.
"To će ti biti dosta"
Ženi se nisam ni usudio reći kako i sutradan imam neodložnih novinarskih obaveza. Zorom sam se kao lopov iskrao iz apartmana i prošao još jednom, sve kao i juče, još pet sati, Sumartin, Makarska, Split, Šibenik.
“Ma, otkud ja vas znam?” upitao me kondukter Čazmatransa. Arsen me je opet primio, seli smo da razgovaramo i, šta mislite, hajde, pogađajte, koliko je to trajalo?
“Eto, to će ti biti dosta”, zaključio je nakon kojih sat vremena, a meni je, majke mi, ovolicno falilo da skočim preko stola i zadavim ga kao mačku.
Nikad me niko nije toliko razljutio kao on. Danima sam sastavljao tekst, uzeo do zadnje reči s trake, pomeo do poslednje mrvice naš razgovor, i još dodao iz jednog intervjua što sam dve godine ranije napravio s njim, i napisao preduge četiri kartice uvoda kako bih dobio potrebnu dužinu, a finalni mi se proizvod, iskreno, nije svideo.
Delovao je nakazno, sklepano, dramaturški zbrkano i bez ritma, ali je bio iznenađujuće uspešan.
Mnogi su kazali kako su uživali čitajući.
“Svi jutros zovu”, obavestio me telefonom i naš poznati šansonijer kad je izašao časopis. "Oduševljeni. Totalno si me razgolitio. Sve sam ti dao. Nikome kao tebi.”
“Arsene”, odgovorio sam mu tromo, “ja ne mogu dovoljno da zahvalim na onome što ste učinili za mene.”
Bio je, Bog mu duši dao, nemoguća osoba. Napravljen od samih protivrečnosti. Bio je i nežan i okrutan. I tragičan i komičan. I sablažnjujuće prost, grezi šibenski težak, i beskrajno fin, aristokratski rafiniran. Ranjiv i osetljiv, a otrovan, opakog jezika. Nakostrešio bi se i na slutnju kritike ili prekora, ali bi druge bez mere i takta ošinuo. Ali, činio je to tako rečito, šarmantno, đavolski duhovito da mu zapravo niste mogli zameriti. Bila je, naprotiv, čista uživancija ako bi vas Arsen Dedić vređao.
Jednom sam mu rekao: “Povukli ste se u sebe”, a on me je prezirno pogledao i odgovorio: “Pa neću se povući u tebe.” Tako mi je senzacionalno spustio da su meni od smeha gotovo sllinci na nos pošli, a nisam bio jedini koji je to tako doživljavao.
Na primer, prošle je godine u Splitu, u jednom klubu imao književno druženje koje je vodio Renato Baretić. Nevoljni se Barni, plameni obožavatelj, rastapao od udovoljavanja, a bezobraznik mu je odgovarao mrzovoljnim, kratkim rečenicama, ili mu uopšte nije odgovarao.
Neprijatno je to bilo gledati, ali voditelju ništa nije smetalo. Sve vreme se zadovoljno smeškao kao časna sestra na vibrator. Njegov čudesni dar se prepoznavao i kad bi pravio budalu od vas. Zatekao bi vas kakvom očuđujućom i urnebesnim slikom i ako vam se rugao, i samo ste želeli da to potraje.
Napokon, da i nije bio tako zabavan, on je bio Arsen Dedić. On je napisao “Kuću pored mora”, pesmu koja stoji u klasi s Matoševim “Notturnom”, Kraljevićevim “Autoportretom s psom”, Marinkovićevom “Glorijom”, Tanhoferovim “H-8” i još nekolicinom velikana hrvatske kulture. Već i zbog toga je vredelo otrpeti njegovo obesno zlostavljanje, pa i ako vam je ludak upropastio godišnji odmor i posvađao vas sa suprugom.
Na kraju kišnog dana, još nešto. Završio je u bolnici pre dve nedelje. Pomislio sam na njega, kako leži bled i mršav u krevetu, u klimatizovanoj, zamračenoj bolesničkoj sobi, s kesicom krvne plazme iz koje se prozirna plastična cevčica vijugavo spušta do vene na njegovoj podlaktici.
Pao mi je iznenada na pamet taj Arsen Dedić, sin pravoslavca Jovana i katolkinje Veronike, i došle su mi slike šibenskih sela, svih onih čađavih ruševina bez krova u kojima raste divlji orah i kupina...
Umro je 17. avgusta, nebo nad Hrvatskom prvo su zaparale munje, a onda se spustio gust i težak pljusak, upravo kao u “Posljednjem tangu u Đevrskama.”
Pleše se, pleše, gospodo,
Na kraju kišnog lita
(Jutarnji)