VAŠINGTON - Američki istoričar i vojni analitičar Džozef Mikalef uznemirio je javnost predviđanjem da će islamisti, koji ovih dana razaraju Siriju i Irak, osvojiti Evropu i dobar deo sveta u naredne 33 godine. On je tekst napisao iz pozicije istoričara negde u budućnosti tačnije 2047. godine, a objavio ga je Hafington post. Evo šta predviđa Mikalefa:
“To nije bio ni najduži i najkrvaviji u dugom nizu ratova ISIS (2014-2047.) koji su dominirali prvom polovinom 21. veka. Sad je, međutim, jasno da je on bio najvažniji. Veliki ratovi obavezno imaju jednako žestoke naslednike. Prvi rat ISIS (2014-2019.) nije bio izuzetak. Ono što je bilo neobično u vezi sa Drugim ratom ISIS (2015-2024.) je činjenica da je započeo pre nego što se prvi završio. Zaista, malo ljudi je shvatilo da je ovaj rat i počeo, sve dok nisu postignute najveće pobede u njemu.
Počeo je prilično tiho: u haosu postgadafijevske Libije i multigeneracijskom previranju u Avganistanu. Obe propale države od malo suštinskog značaja, ili smo bar tako mislili. Njihova strateška vrednost za rastuću Imperiju Islamske države, međutim, postaće jasna veoma brzo. Avganistan će, pokazaće se, biti od posebnog značaja. Tamo, u senci Hindu Kuša, ISIS je konačno pobedio svog istorijskog neprijatelja, Al Kaidu.Javno odsecanje glave Ajmana al-Zavahirija, 2018. godine, prenošeno je uživo preko interneta i preko satelita, i možda je donelo malo zadovoljstva liderima na zapadu, ali takođe je označilo neprikosnoveno ustoličenje ISIS kao globalnog komandanta međunarodnog džihadizma. Na kraju, Zavahiri nije bio bez izvesnog patosa.
Mnogi su primetili da je on pokazao daleko više ponosa u trenutku svoje smrti od stotina zapadnih lidera, koji će se na kraju pokloniti kalifu Islamske države, nadajući se boljim uslovima za svoje građane. Trijumf ISIS u Avganistanu doneo je još jednu nepredviđenu posledicu. Doveo je ISIS na granicu sa Iranom. Rat ISIS i Irana, koji je usledio, takođe poznat i kao Treći rat ISIS (2020-2025.) razbiće oživljavanje šiita, koje je počelo sa zbacivanjem dinastije Pahlavi 1979. godine, i jednom zauvek zacrtati dominaciju sunita koja traje od poraza Huseina ibn Alija u boju kod Karbale 680. godine. Činjenica da je ISIS ubijao šiite sa istim žarom kao što je ubijao hrišćane neće biti neka jaka uteha bilo kome, na kraju svega.
Čak i uspešan test nuklearnog oružja koji je 2021. godine izvela federacija Iraka i Irana nije imalo mnogo efekta na konačni rezultat rata. Nije bilo iznenađenje da smo u ovom ratu prvi put videli nuklearne bombaše samoubice i neizbežnu evoluciju bombaša samoubice u pravo oružje za masovno uništenje 21. veka. Ono što je, na kraju, bilo prava ironija, je činjenica da su Izraelci svojom tehničkom ekspertizom konačno pokazali Irancima kako da usavrše pojas sa nuklearnom bombom. Ovo je bio jedan od najočiglednijih rezultata Sporazuma o pomirenju Irana i Izraela iz 2020. godine, koji su potpisali izraelski premijer Netanijahu i iranski predsednik Soleimani.
Pakistanski građanski rat, u kojem su se sukobili manjinski šiiti protiv većinskih sunita, bio je druga neizbežna posledica pobede ISIS u Avganistanu. Pakistanska šiitska zajednica, druga najveća u muslimanskom svetu, uspela je, uz nekoliko poznatih incidenata, da koegzistira sa sunitskom većinom. Imajući u vidu virulentni antišiitsku ideologiju ISIS, međutim, ovaj relativni mir je brzo razbijen.
Ovaj veliki građanski rat, koji je trajao od 2018-2024. uništio je ono malo vlasti koje je pakistanska građanska vlada uspela da povrati. Kad je komanda pakistanske armije prihvatila vođstvo obaveštajnih službi i udružila se sa ISIS, vladi u Karačiju nije ostalo ništa drugo nego da podnese ostavku. Pakistanska zaliha nuklearnog oružja i raketa sa bojevim glavama transformisala je ISIS, dovevši ga među manje svetske nuklearne sile. Pretnja nuklearnog džihadizma dokazala se kao dobar ubeđivač, pa je jedno posle drugog sunitskog saudijskog arapskog kraljevstva pronašlo zajednički jezik sa ISIS i pridružilo se brzo rastućem kalifatu.
Kad su vahabijski ekstremisiti zbacili saudijsku monarhiju 2026. i tražili da se pripoje kalifatu, nuklearni kapacitet ISIS dodatno je pojačan kontrolom koju su imali nad 35 odsto svetskih rezervi nafte. Do 2030. godine, sve muslimanske nacije severne Afrike pridružile su se Uniji Islamskih država kao članice, stvarajući Imperiju koja se prostirala od planine Atlas do zapadnih obronaka Himalaja.
Lideri na zapadu su ostali u ubeđenju da ISIS neće nikad zaista upotrebiti svoj novostečeni nuklearni arsenal, i čak su predložili ne samo da priznaju Islamsku državu, nego i da joj ponude stolicu u Savetu bezbednosti UN (bez prava na veto, naravno). Evropska komisija je imala uverenje da se ISIS može “ukrotiti” i da je moguće, kako je rekao poslednji predsednik EU (pre podele EU na Severnu i Južnu federaciju, u februaru 2024.) da “se posluje sa Kalifatom Islamske države”. To uverenje je, međutim, bilo naivno.
Tri meseca posle otpora koji su oglasili mule u Iranu, ISIS je odgovorio lansiranjem tri projektila srednjeg dometa Šahin-III na Teheran. Bio je to masakr. Mrtvih je bilo više od šest miliona, a uništenje koje je usledilo po Iranu i Iraku bilo je još žešće. Istoričari još raspravljaju o tome da li je konačni slom šiita označilo uništenje Hrama Imama Huseina u Karbali ili proterivanje šiitske zajednice sa arapskog poluostrva.
Za kraj Evrope, međutim, ključnu ulogu je imalo preuzimanje Libije od strane ISIS. Libijski građanski rat trajao je sedam godina, od 2011. do 2018. Kad se završio, libijska naftna industrija je bila uglavnom razorena, a zemlja razbijena. Do tada, libijska nafta je imala malo značaja u svetu koji se kupao u nafti. Uporište ISIS na Sredozemlju, međutim, imalo je dalekosežne posledice. “Sredozemna izbeglička kriza”, problem koji je stvarao upravo ISIS, pravio je milijarde dolara profita za ISIS, a omogućio im je da džihadiste postave na strateške lokacije svuda po Evropi, istovremeno rastežući budžet EU koja je sad morala da se nosi sa skoro milion novih izbeglica svake godine.
Prva su pala ostrva u Sredozemlju. Lampeduza i Pantelerija su brzo osvojene. Zatim Krit i Baleari. Ostrva na istoku Egejskog mora, uhvaćena u klješta džihadista koji su prodirali iz Anadolija i sa Krita, pala su sledeća. Konačno, 31. januara 2022., posle događaja koji je poznat kao “Treća velika opsada”, pala je Valeta. Ono što nisu uspeli Otomani i Sile osovine, uspeo je ISIS. Malta je bila prva evropska država koja je dodata kalifatu.
Kao što je rekao Emir Mohamed II, “poraz Otomanske imperije u Velikoj opsadi Malte 1565. godine je konačno osvećen”. Bilo je potrebno skoro pola milenijuma, ali na kraju “mač je trijumfovao nad krstom”. Nastavio se rat ISIS protiv turizma na Sredozemlju, i posebno industrije krstarenja, i on je bio izuzetno efektan. Turizam je stvarao oko 400 milijardi dolara prihoda na Sredozemlju, i zapošljavao je više od 8 miliona ljudi. Uz posredne uticaje, turizam, definisan široko, bio je jedna od tri najprofitabilnije industije na Mediteranu, generišući skoro bilion dolara ekonomske aktivnosti i zapošljavajući 20 miliona ljudi.
Ekonomski haos koji ej usledio i potpuno uništenje turizma na Sredozemlju pokazalo se kao kobno za ionako ekonomski obogaljene mediteranske zemlje Evropske unije. Usledile su simultane invazije džihadista na Španiju, Italiju i Grčku u decembru 2023. godine, i one su bile ključni udar. Kad su se lideri Mediteranske ekonomske alijanse sastali sa liderima Severnoevropske ekonomske zajednice u Minhenu, u martu 2024., kako bi tražili još jedno finansijsko izbavljenje (treće za Italiju, drugo za Španiju, šesto za Grčku), vođe severa Evrope odlučile su da im je dosta izbavljivanja indolentnih komšija sa juga.
"Neka plaćaju za svoj sladak život“, rekao je Horst Miler, novoizabrani nemački kancelar, i vođa nemačke arijevske narodne partije.
U događaju koji je postao poznat kao “Drugi Minhen”, evropske vođe su se saglasile da predaju obalu Mediterana Islamskog državi, u zamenu za trenutni prestanak džihadističkog nasilja u Evropi. “Ovo nije savršen mir”, rekao je nemački kancelar, “ali je mir koji može da se toleriše, mir koji čuva evropski način života i osigurava mir u našem dobu”.
Na kraju, ovaj mir je bio kratkotrajan. Četvrti rat ISIS je trajao od 2026. do 2038. i veći deo Evrope je pao pod vlast Islamske države. Odlučan otpor se nastavio samo u Novoj Škotskoj i Norveškoj. Jedna po jedna, nacije Evrope su tražile svoj mir sa Kalifatom Islamske države. Primorane da biraju između obećanja miroljubive, politički korektne multikulturalne koegzistencije i večnog žrtvovanja za otpor, Evropa je odlučila da napusti svoju istorijsku kulturu u korist multikulturalnog zaborava. “Evropski način života je sačuvan“, tvrdili su oni koji su podržavali ovaj put.
Da, šest nedelja godišnjeg odmora i plaćeno porodiljsko odsustvo su sačuvani, ali kulturno, politički i društveno Evropa je prestala da bude Evropa.
Kad je u 2036. godini novoimenovani emir Mohamed III proglasio da će Mikelanđelov David biti uništen, kao znak da Evropa napušta svoje dekadentne, paganske korene, desetine hiljada su se skupile na Pjaca dela Sinjorija u Firenci, da proslave ovo. Spektakl je prenošen uživo, a gledalo ga je više od tri milijarde ljudi. Transformacija Katedrale u Sevilji, najveće crkve u Evropi, posle uništenje Katedrale Svetog Petra u Rimu 2025. godine, u džamiju al-Bagdadi, trajala je manje od dve godine.
Ipak, džamija Bin Ladena, sagrađena oko i na mestu bivše Katedrale Notr Dam u Parizu, imala je najviše minarete u Evropi. Francuzi su se brzo prilagodili, i Luj Viton ćilimi za molitvu postali su poslednja moda. Industrija šampanjca, međutim, nikad se nije oporavila. Ali jedan doprinos ISIS, ponovno uvođenje ropstva, brzo je uhvatilo korene u Evropi. Na kraju, “Drugi Minhen” je bio kraj severne Evrope, baš kao što je bio i kraj južne Evrope. Ovog puta, niko nije istupio da predvodi ujedinjenu Evropu, nije se pojavio Čerčil 21. veka da odlučno kaže “mi se nikad nećemo predati”.
Evropa je umrla, bez fanfara, bez glasa, dok je Vašington drhtao. Poljaci su se najduže držali. Opsada Varšave, 2036. godine, trajala je skoro godinu dana.Ali invazija od strane Moskovskog kanata sa istoka bila je previše. Poljska vlada u izbeglištvu i dalje funkcioniše u Los Anđelesu, ali ima malo nade da će ikad vratiti svoju zemlju.
Rat ISIS u Severnoj Americi, Peti rat ISIS (2037-2047.) još uvek je u toku, a trenutno je na snazi Mir iz Kejp Koda. Najnoviji rat ISIS, borba za srce i dušu Severne Amerike, ne pokazuje znake smirivanja.
Vojne snage SAD, koje su smanjene na manje od 100.000 vojnika, u prvom naletu su pobeđene. Ipak, nekako su sačuvali liniju fronta protiv snaga ISIS, uz pomoć evropskih dobrovoljačkih brigada i rastuće narodne milicije Amerike. Čak se priča i o oživljavanju Marinaca, koji su raspušteni odlukom o razumnom trošenju para za vojsku 2022. godine.U ratu nije manjkalo heroja: na primer, Armenski dobrovoljački bataljon iz Los Anđelesa i Brigada orlova izviđača iz Minesote su se dokazale u borbama sa ISIS. Takođe i Američka crna straža i Kurdsko-Američka odbrambena liga, u zajedničkoj odrbani Ditroita.
Na kraju, kad se sve ima u vidu, jasno je da je nevoljnost zapada da se spremno suoči sa monstruoznošću Islamske države u Prvom ratu ISIS dovela do katastrofe koja je usledila. Do vremena početka Drugog rata ISIS, nesposobnost Zapada da uništi brzo metastazirajući ISIS ili da ga označi kao neopisivo i varvarsko zlo kakvo jeste dovelo je do njegove propasti.Odluka Zapada da stoji, dok se ISIS širio i jačao, do dana današnjeg nije objašnjena na zadovoljavajući način. Očigledno je da je Zapad, zato što u ranim godinama nije uništio ISIS, uništio samog sebe. Baš zato je budući vođa Islamske države, emir Mohamed III, za svoje severnoameričko sedišta izabrao Biblioteku Obame u Čikagu. Dok se približava polovina 21. veka, horor ISIS ne pokazuje znake smirivanja. Samo da smo…”
(Huffington post/)