Pre deset godinaZapadni Balkan (u koji je tad još spadala i Hrvatska, koja je 2013. ušla u EU) bio je pod snažnim utiskom obećanja koje je najpre (2000) dato na Zagrebačkom, a potom (2003) na Solunskom samitu EU, otkriva srpsko izdanje nedeljnika Njuzvik (Newsweek).
To obećanje - da sve zemlje nekadašnje Jugoslavije imaju svoje mesto u EU i da od njih zavisi kada će postati članice EU -unelo je optimizam i značajan entuzijazam da se što pre otpočne put približavanja EU. U tim godinama Evropska unija se zaista i širila, pa obećanje nije izgledalo nerealno. Slovenija je (zajedno s još devet drugih zemalja) ušla u EU 2004, a Hrvatska je 2005. započela pregovore o članstvu.
Makedonija je 2001. potpisala Sporazum o stabilizaciji i pridruživanju, koji je ratifikovan i stupio je na snagu 2004. Godinu dana kasnije (2005) i Makedonija je postala kandidat za članstvo. Bugarska i Rumunija pristupile su EU 2007, što je zapadni Balkan učinilo „unutrašnjim jezerom“ EU, pa se više ne može govoriti o proširenju EU prema istoku, nego o „unutrašnjoj konsolidaciji“ ili „popunjavanju rupe“ koja je na političkoj karti Evrope nastala u prostoru nekadašnje Jugoslavije.
To je bio važan pomak, budući da je iz današnje perspektive mnogo jasnije da je proširenje na istok problematično - pre svega za Rusiju - dok „popunjavanje“ ne stvara nikakve dodatne strahove na istoku Evrope.
U tim godinama, sredinom prošle decenije, i Srbija i Hrvatska su prolazile kroz intenzivnu demokratizaciju, a unutrašnja pitanja - naročito srpsko-hrvatsko pitanje u Hrvatskoj - ipak su doživela određeni pomak nabolje. Srpska stranka u Hrvatskoj ušla je u koalicionu vladu, a Hrvatska je bila među prvim evropskim zemljama koje su ukinule vize zaturističke posete državljana tadašnje Srbije i Crne Gore. Bilo je to značajno dostignuće u odnosima dve države. Srbija i Crna Gora dogovorile su se o uslovima za miran razlaz, pa je 2006, nakon referenduma u Crnoj Gori, do takvog razlaza i došlo, bez ikakvih problema.
UZDRMANO POVERENJE
Pozitivni pomaci na Balkanu u toj 2005. bili su u skladu s opštim pozitivnim trendovima šire u Evropi i svetu. Bilo je to doba pre proglašenja nezavisnosti Kosova (2008) i pre ruskih intervencija u Gruziji (2008) i Ukrajini (2014). Takođe, tada još nije bilo finansijske krize, koja je kasnije - već od 2007. pa nadalje - temeljno uzdrmala poverenje u bankarski i finansijski sektor, a delimično i u ceo liberalni sistem vrednosti i institucija.
Evro i Šengenski sporazum izgledali su stabilno i funkcionisali su dobro. „Arapskog proleća“ - koje je dovelo do sukoba u jednom broju zemalja južnog Mediterana - još nije bilo na vidiku. Imigranti su i tada bili problem za jedan broj zemalja, ali ni izbliza toliki koliki su postali nakon propasti „arapskog proleća“ i zbog produžavanja sukoba u Iraku i Avganistanu. Evropska unija i dalje je izgledala kao „jedina mogućnost“ (the only game in town) za zemlje istočne i jugoistočne Evrope, odnosno kao opcija „bez alternative“ (there is no alternative).
U tim okolnostima smatralo se da je budućnost zapadnog Balkana jednostavna.Jedina je dilema bila kad, ne da li će se jedna po jedna zemlja iz te regije pridružiti EU. Šta drugo? EU je imala finansijsku, političku i ekonomsku (ako ne već vojnu) moć kojom je uspostavila unipolaran - odnosno čak i hegemonijski - poredak u Evropi. To je u tolikoj meri bio slučaj da se često pod Evropom podrazumevala Evropska unija.Neke druge Evrope - nije bilo.
Smatralo se, takođe, da kandidati žele reforme, te da će sami nastojati da konstruktivno iskoriste vreme čekanja da bi dovršili komplikovane tranzicione procese. Atraktivnost EU bila je velika, a ulazak u nju bio je znak da je tranzicija gotova i da je nova članica postala „normalna“ zemlja.
Svaka zemlja u tranziciji želi priznanje da je napokon „normalna“, upravo kao i druge zemlje. I svaka je smatrala da ulazak u EU znači ujedno i povećanje šansi za privredni rast, za povećanje političke moći i uticaja, te da je nova - i vrlo važna - bezbednosna garancija. Nijedna zemlja EU nije se još raspala, niti je završila u građanskom ratu ili bila napadnuta od druge zemlje. Evropska unija je u tom smislu zaista stekla reputaciju kao „oaza mira i sigurnosti“ na kontinentu koji je u 20. veku bio sve samo ne kolevka mira.
GDE SMO DANAS
U ovoj 2015. godini, nalazimo se u jednoj - po mnogo čemu - sasvim drugačijoj situaciji.EU je u krizi, koja je višestruka i kojoj se ne nazire kraj. Započelo je krizom kredibiliteta u diplomatsko-bezbednosnom smislu, koja je bila vidljiva u prvoj polovini devedesetih, u slučaju postjugoslovenskih ratova. Evropa je pokazala da te ratove ne može ni da spreči ni da zaustavi - bez podrške SAD, a delom ni bez aktivnog i konstruktivnog involviranja Rusije.
Nastavilo se institucionalnom krizom, do koje je došlo 2005, kada su Francuzi i Danci odbacili predlog „evropskog ustava“. Stvar je ublažena kasnijim kompromisima, ali je ipak postavljeno pitanje legitimnosti planova za dalje integrisanje i proširivanje EU.Zajednička evropska spoljna i bezbednosna politika doživela je udarac podelama koje su nastale zbog iračkog rata 2003, što se nastavilo u razlikama koje su kasnije Evropljani iskazali u odnosu prema Rusiji pod Vladimirom Putinom.
Ipak, prava kriza usledila je nakon što se finansijska kriza iz SAD preselila u Evropu, što je dovelo u pitanje ekonomsku i finansijsku sigurnost mnogih građana i zemalja. Postavilo se pitanje - kako izbalansirati liberalne vrednosti (kao što su slobodno tržište) sa zahtevom za sigurnošću nacionalnih ekonomija. Na to pitanje kasnije se nadovezalo pitanje jednakosti unutar same EU, koje je produbljeno zbog krize na evropskom jugu.
JAČANJE RUSIJE
Istovremeno na istočnim granicama Evrope jačala je Rusija, a na jugoistočnim -Turska. Obe te zemlje doživljavale su ekonomski, pa i politički procvat u doba evropske krize. Prošle godine, 2014, Evropska unija se prvi put suočila s činjenicom da se neće više moći širiti tamo gde želi i kad želi. Ruska intervencija u Ukrajini je -u stvarnom smislu -verovatno odredila istočne granice EU za duže vreme, ako ne i zauvek.
Jačanje Rusije ima velike posledice za sve zemlje na periferijama (unutrašnoj i spoljnoj) Evropske unije. One koje se nalaze sa spoljne strane granice EU (uključujući i zemlje zapadnog Balkana) moraju u novim okolnostima biti opreznije, te pokušavaju da balansiraju između EU i Rusije. To isto čine i neke zemlje na unutrašnoj strani granice: npr. Mađarska, delom Bugarska i Slovačka. Nove okolnosti prisiljavaju i baltičke države, pa i Finsku i Švedsku, da uzmu u obzir rusku poziciju. Neke od njih žele da celu EU orijentišu prema Rusiji, dok druge smatraju da bi bilo bolje ponuditi usluge „mosta“, odnosno veze između EU i Moskve.
Zapadnobalkanske zemlje sad takođe kalkulišu o alternativi. Pre deset godina nijedna od njih nije postavljala pitanje: da li je članstvo u EU zaista i jedina mogućnost. Danas, u uslovima krize Evrope a takođe i zbog smanjenje moći i atraktivnosti EU, sve one gledaju i na drugu stranu: prema arapskim zemljama i Kini zbog finansija i investicija, prema Rusiji i Turskoj zbog političke pozicije, prema Americi zbog zaštite u eventualnim opasnim vremenima. Neke od njih flertuju s idejom „neutralnosti“: vojne (Srbija) ili političke. Ako već i političke elite manje-više unisono ostaju privržene ideji pristupanja EU, javno mnjenje je danas daleko skeptičnije i više podeljeno po tom pitanju nego što je bilo pre deset godina.
Pritom ima i više od 1.200 ostrva u Jadranskom moru. Ako se talas migranata usmeri prema njoj, ograda će morati da bude daleko veća. Podizanje ograda i zidova tamo gde su 1989. nestali -ili nikad nisu ni postojali -loša je poruka koja dolazi iz „ujedinjene Evrope“. Stvaranje „tvrđave Evrope“ povećava osećaj izolovanosti i nepripadanja kod zemalja kandidata. Stvara se osećaj da je EU problem, pa i da se njeni unutrašnji problemi sad prelivaju na zemlje zapadnog Balkana, koje su ipak postigle neki nivo međusobnog poverenja i unutrašnje demokratske konsolidacije. Možemo zamisliti koju poruku bi, na primer, ograda kao što je ona na mađarsko-srpskoj granici poslala kad bi bila podignuta između Hrvatske i Bosne i Hercegovine ili Hrvatske i Srbije. Zemlje koje još nisu izašle na kraj s posledicama rata iz devedesetih, sada bi bile udaljenije jedna od druge nego što su bile čak i u toj teškoj deceniji.
POLITIKA PRITISAKA
Dodatni problem je u tome što neke zemlje EU nastoje da koriste svoju poziciju da bi ostvarile vlastite nacionalne interese u odnosu na zemlje kandidate. Veto unutar EU omogućava svakoj zemlji da ga koristi za bilo koju svrhu, pa i onda kada želi da „pritisne“ neku susednu zemlju koja želi ulazak u EU. Grčka, međutim, već 20 godina blokira članstvo Makedonije u NATO i EU zbog spora o imenu, a EU u tom sporu nije uspela da nađe neko rešenje. Sad su se pridružili i Kipar i Bugarska - iz ponešto drugačijih razloga. Hrvatska, Mađarska i Rumunija takođe povremeno koriste članstvo u EU da bi pritisnule Beograd zbog prava nacionalnih manjina, odnosa prema devedesetim ili drugih pitanja.
IMA LI ALTERNATIVE
Paradoksalno je da je upravo u trenutku kad se pojavljuje alternativa EU odlučila da bude sve zatvorenija i opreznija po pitanju budućnosti proširenja. Ona danas ne bi mogla da ponovi ni obećanja iz Zagreba, ni ono iz Soluna. U njoj više nema jedinstva kad je reč o proširenju. Nijedna zemlja kandidat nema više sponzora ili zagovornika unutar EU -kao što ga je ranije Hrvatska u ključnim fazama pregovaranja imala s Nemačkom, a delom i nekim drugim zemljama (Poljskom, Austrijom ili Mađarskom). U javnom mnjenju zemalja EU raste skeptičnost prema samoj ideji EU, a posebno u odnosu na dalje proširenje.
Neke zemlje - Francuska i Austrija -najavile su referendume o svakom sledećem proširenju. U EU se dugo vodila diskusija između zagovornika „proširenja“ i zagovornika „produbljenja“ Unije. Sad se govori o „eksitima“: „greksitu“ i (s obzirom na skori referendum u Velikoj Britaniji) „breksitu“. Ukoliko na sledećim predsedničkim izborima u Francuskoj pobedi Marin le Pen, govoriće se možda i o „freksitu“. Kako takva Evropska unija može biti atraktivna zemljama kandidatima?
Evro i šengen - dva velika uspeha projekta evropskog integrisanja -nalaze se u krizi, pa evropski političari govore o mogućnosti propasti same Evropske unije. EU je pod izrazitim pritiskom migranata, što dovodi u pitanje slobodu kretanja ljudi: jednu od najatraktivnijih posledi ca postojanja Evropske unije. Mađarska je počela podizanje ograde ili zida na svojoj granici sa Srbijom. Ta granica je, međutim, duga „samo“ 175 kilometara, dok Hrvatska sa zemljama koje nisu u EU (Bosnom i Hercegovinom, Crnom Gorom i Srbijom) ima gotovo 1.300 kilometara granice.
Pritom ima i više od 1.200 ostrva u Jadranskom moru. Ako se talas migranata usmeri prema njoj, ograda će morati da bude daleko veća. Podizanje ograda i zidova tamo gde su 1989. nestali -ili nikad nisu ni postojali -loša je poruka koja dolazi iz „ujedinjene Evrope“. Stvaranje „tvrđave Evrope“ povećava osećaj izolovanosti i nepripadanja kod zemalja kandidata. Stvara se osećaj da je EU problem, pa i da se njeni unutrašnji problemi sad prelivaju na zemlje zapadnog Balkana, koje su ipak postigle neki nivo međusobnog poverenja i unutrašnje demokratske konsolidacije. Možemo zamisliti koju poruku bi, na primer, ograda kao što je ona na mađarsko-srpskoj granici poslala kad bi bila podignuta između Hrvatske i Bosne i Hercegovine ili Hrvatske i Srbije. Zemlje koje još nisu izašle na kraj s posledicama rata iz devedesetih, sada bi bile udaljenije jedna od druge nego što su bile čak i u toj teškoj deceniji.
POLITIKA PRITISAKA
Dodatni problem je u tome što neke zemlje EU nastoje da koriste svoju poziciju da bi ostvarile vlastite nacionalne interese u odnosu na zemlje kandidate. Veto unutar EU omogućava svakoj zemlji da ga koristi za bilo koju svrhu, pa i onda kada želi da „pritisne“ neku susednu zemlju koja želi ulazak u EU. Grčka, međutim, već 20 godina blokira članstvo Makedonije u NATO i EU zbog spora o imenu, a EU u tom sporu nije uspela da nađe neko rešenje. Sad su se pridružili i Kipar i Bugarska - iz ponešto drugačijih razloga. Hrvatska, Mađarska i Rumunija takođe povremeno koriste članstvo u EU da bi pritisnule Beograd zbog prava nacionalnih manjina, odnosa prema devedesetim ili drugih pitanja.
Istovremeno, unutar same EU postoji podela zbog pitanja priznavanja nezavisnostiKosova, što onemogućava jedinstvenu politiku EU i prema Srbiji i prema Kosovu. Iz perspektive tih zemalja logično je da se postavlja pitanje: nije li EU, umesto da bude izvor rešenja, zapravo izvor problema? To je pitanje naročito prisutno nakon što je Evropska unija svojom nejasnom politikom zapravo pogoršala situaciju u Ukrajini, prema kojoj se ponašala kao zainteresovani potencijalni mladoženja koji ne nudi brak, ali pokušava da spreči brak neveste s drugim mladoženjom (u ovom slučaju Rusijom). Slično se gleda i na upozorenja iz Brisela zemljama zapadnog Balkana da ne smeju previše da se približe Rusiji, nego moraju u svemu da slede politiku EU.
Ta upozorenja bila bi mnogo brže i potpunije prihvaćena kada bi iz Brisela dolazile konkretne ponude, uključujući i one za što brže članstvo u EU. Ali dolaze upravo obrnute poruke: novi uslovi, manje zainteresovanosti, pa i to što u novoj Evropskoj komisiji više nema komesara za proširenje. Ako se pri ulasku Hrvatske govorilo da ona dolazi na zabavu (party) u dva po ponoći, kad je zabava praktično gotova, a ostalo je mnogo posla koji treba obaviti da bi se kuća dovela u red, onda je sad situacija još i gora.
Svi ti procesi utiču i na unutrašnjepolitičku situaciju u svim zemljama zapadnog Balkana. U Makedoniji, koja je krajem dvehiljaditih praktično odustala od nade da će uskoro ući u EU, došlo je do obnove nacionalizma, korupcije i autoritarnosti. Afera s prisluškivanjem političara i mnogih drugih, koje su nedavno otkrivene, pokazuju da se zemlja pomera unazad i da je danas u gorem stanju nego što je bila pre deset godina.
U Srbiji se javno mnjenje okreće prema Rusiji, iako je cela politička elita proevropska (makar verbalno). Ali pitanje je koliko dugo će taj procep između političara i javnosti moći da se održi. Ruska blokada britanske rezolucije o Srebrenici u Savetu bezbednosti UN sigurno nije bila nepopularna. U Bosni i Hercegovini i Albaniji -koje su možda najudaljenije od članstva u EU -kao i na Kosovu, vlast i javnost se okreću prema SAD (a u BiH još i prema Rusiji u Republici Srpskoj, odnosno Turskoj u delovima Federacije gde su Bošnjaci u većini). U tim zemljama se i tako smatralo da su SAD odigrale ključnu ulogu u teškim vremenima rata, te da je EU koristan ali ne sasvim pouzdan partner. Sve to otvara vrata za alternativne sile koje se mogu pojaviti kao novi akteri na zapadnom Balkanu: uz Evropsku uniju ili čak možda i umesto nje.
Najveća opasnost za zapadni Balkan, međutim, nije u tome što bi EU prepustila svoje mesto bezbednosnog i političkog garanta nekom drugom ili nekim drugima. Amerika, Rusija i Turska, naročito ako rade zajedno, mogu ponuditi bezbednosne garancije, a verovatno i pomoći da se te zemlje razviju i da se ne osećaju zapostavljeno. Ipak, opasno je ako stari garanti više ne mogu da osiguraju mir, a novi ne žele ili nisu u stanju. U tom interregnumu, kao što znamo iz nedavne prošlosti (ranih devedesetih) sve je moguće, pa i sukobi s tragičnim posledicama.
(Dejan Jović)